Nisam mrtav, još uvek, foto: Peščanik
Nisam mrtav, još uvek, foto: Peščanik

Molim poštovanog čitaoca da oprosti ovom autoru naviku da se ponegde priseti parčeta svoje skromne biografije. Ali, takva je tema, a njena razuđenost nije lako merljiva. Pre pola veka i nešto pride, učili smo na Vojnoj akademiji lekcije iz samoodbrane. Instruktor vojničkog borenja beše major Kića Jeftić, legenda sportskog asketizma na akademiji i oko nje. Još pamtim te surove lekcije, a nadam se da je nešto i ostalo. Pa je ovako, u kratkim izvodima, izgledala uvodna Kićina beseda: „Nema života ni borbe bez samoodbrane. Kud ćeš i gde nameravaš ako zagubiš sebe? Ali, ako se odbraniš i kad to učiniš, to ti ne vredi ni pola p…. ladne vode, ako ne napadneš onoga što je tebe napao, te ga onemogućiš da te zaskoči još jedared. Samo u napadu odbrana sebe ima svrhu!“

Ni danas ne znam gde je Kića Jeftić učio filozofiju prostiranja i kontrole militarne agresivnosti. Ali je izučio jeste. Danas i ovde, samoodbrana je dobila dimenzije koje su daleko iznad specifičnih zanata pripadnika legitimne sile. I neopozivo se tiče svih nas.

Samoodbrana je ideja o spasavanju društva. To nije moguće bez očuvanja lične celovitosti i samopoštovanja. Jesmo li izgubili taj osećaj u sukobu sa svojim građanskim sunovratom? Svakako jesmo! Ubija nas sramota i bleda senka ljudskog bića koje nas poniženo gleda iz ogledala. To smo mi, ljudi iz sanitarnog lagera, osuđeni da svakoga dana, godinama i ko zna dokle, slušamo jednu te istu maloumnu tiradu.

Odbrana je defanziva, ali samoodbrana nije. To je neizbežni imperativ, gde je opasnost ako se ne učini ništa, neuporedivo veća.

Nekoliko dobrih, mislećih ljudi skupilo se oko te zamisli. Pakao ne ruši artiljerija, nego ideja.

Samoodbrana još nije pokret, ali će svakako postati. Slušao sam juče Raleta Milenkovića, umnog buntovnika, koji ne veruje da će se Samoodbrana baviti politikom. Naravno da hoće! Samoodbrana jeste politika otvorenog sukoba sa izmišljenim nastranim svetom, gde se nestaje ili opstaje.

Samoodbrana je politika drugim sredstvima, inače bi to bila jedna od mnogih sterilnih debatnih grupa.

Iz dobrih izvora znam da Samoodbrana ima dovoljno snage za to što čini i što će činiti.

Zlo u politici i u javnom prostoru je prevršilo svaku meru. Tako nekako je totalnu infekciju društva smrtonosnom zarazom odredio arhitekta Dragoljub Bakić, jedan od dvojice sa istim prezimenom u Samoodbrani.

Mera za zlo u stvari ne postoji. Ništa od toga se ne mora i ne sme podnositi, ni u najmanjim tragovima. Ovde je stvar zapuštena, te je zlo postalo kapitalno dostignuće režima u načinu vladavine. Da smo prilično okasnili u otporu dobro znaju u Samoodbrani. Letargija i pospano beznađe još drže zatočenike zla izvan svake pomisli o odsudnom otporu.

Samoodbrana je jedna vrsta buđenja strasti za bunu protiv mafijaške oligarhije, koja je upregla državu da zaštiti „porodicu“ sicilijanskog tipa. Svaki od njih ima familiju u koju niko ne sme da dira. Bratske korporacije i njihova kriminalna neprikosnovenost isto su što i stabilnost njihove vladavine. Kad popadaju porodična zločinačka udruženja, pada i režim.

Jovo Bakić stalno ukazuje na to, uz svoju varijantu beskompromisne revolucije. Ali Samoodbrana ne ide radikalnim prečicama. Njene mirne akcije imaju smisla kao nagoveštaj nečega što je mnogo dinamičnije. Inače bi se sav posao mogao pretvoriti u nedelotvorni gandizam. Šta bi moglo da donese neophodnu socijalnu dramu, koja bi nas prenula i oslobodila mirnog pristajanja na umiranje? Pa i proterivanje zla u pakao, po svaku cenu.

Režim zna da je već dobio opasnog protivnika, drugačijeg i pametnijeg od svih koje je imao. Da nije tako ne bi priguzni tabloidi i ljudoidi tako žustro bacali blato na Teodorovića, Coraxa, Petričića, Bakiće, Vidu Škero, Milenkovića i Koja, na primer.

Uveren sam da Samoodbrana može da stane na čelo građanskog bunta, koji je neizbežan u dolazećoj vreloj jeseni. Toj je pobuni potrebna pametna zamisao, ideja, artikulacija, operativni plan i politički cilj. Uzaludno je čekati izbore koje je teško bojkotovati i koje nije moguće dobiti. Zlo se može rasterati samo na odlučnim demonstracijama. Za sve drugo suviše je dockan. I režim zna da će pasti na ulici i da će taj pad biti strašan.

O političkim tehnikama za organizaciju vlasti u postprevratničkoj krizi, neki drugi put.

Ljudi u Samoodbrani dobro znaju ono što je u užem smislu fizičke samozaštite rekao Kića Jeftić: ne vredi samoodbrana bez napada. Inače će nas zaskočiti, barem još jedared, kao što već jesu.

I sad je nevažno da li je taj veliki posao što im sledi – jer više nemaju gde da se povuku sve i da hoće – politika ili ne.

Pobuna ne mora da bude politika u nekoj od njenih nepotpunih definicija. Ali veština neizbežnog svakako jeste.

Peščanik.net, 24.07.2019.