Jedno idealističko mudrovanje
Previše sam se umorila od iščekivanja presudnog političkog događaja – pravljenja Vlade Srbije, i veoma sam blizu osećaju da me je baš briga. Suviše mi je gadna ideja „evropske vlade sa SPS-om“ da bih se preterano radovala neuspehu radikala i narodnjaka. Dosegla sam nivo neke čudne nihilističke nirvane i iz takve perspektive mi sve izgleda komično. Zaista ne mogu više da shvatim te „ljudske gromade“ u sitnim igrama kao bitne elemente svog života, ma koliko oni realno imali uticaja na neke njegove aspekte. Da budem potpuno iskrena, jeste mi drago što je Koštunica tako slavno propao, ali samo u meri u kojoj bih osećala satisfakciju pošto je neko prebio siledžiju.
Srpsku političku elitu doživljavam kao obdanište za agresivnu decu – premalo pameti i previše čarki oko besmislica. Uzmite za primer samo dve izjave koje smo čuli ovih dana. Prva potiče od B. Tadića i glasi otprilike ovako – Tražim odobrenje za pregovore sa SPS-om, a ako mi ga ne date, imaćete posla sa mnom! Prevedeno na jezik obdaništa to bi značilo – Ja sam glavni baja i zna se „čiji je najveći“. Drugu izjavu dao je moj omiljeni lik Samardžić – Ne mogu ga (Dačića) izbaciti iz pregovora, ali ga mogu izbaciti iz svoje kuće! Drugim rečima – Nadurio sam se, nije po mome i neću više s njim da se igram.
Nije ovo neobično, to jest sasvim je ljudski. Setite se svog detinjstva ili gledajte svoju decu – sve se neprekidno vrti oko takvih stvari i potrebno je mnogo odrastanja da se te emocije prevaziđu. Ali, očekuje se da ćete sa odrastanjem postajati sve manje egocentrični, sve manje bolno shvatati da niste centar sveta, postepeno se miriti sa stanjem stvari i konačno naučiti da svoje ponašanje prilagodite životnom kontekstu u kome ćete shvatati druge i pomagati im. To je osnova učenja morala i dostiže se s punoletstvom, uglavnom, mada ne nužno, kao što možemo da vidimo na ovim primerima.
Priznajem, javne funkcije sagledavam potpuno idealistički. Svako ko nije sposoban da „opšte dobro“ stavi ispred sopstvenog ega treba to sebi da prizna ili bi neko drugi (stručniji) to morao da mu nagovesti. Ne kažem da „proevropska vlada sa SPS-om“ nema niti jedan elemenat požrtvovanja sa strane demokrata, ali neke izjave kvare moju iluziju da se ovde raspravlja o suštini i navode me na pomisao da se glavne bitke vode oko manifestacija moći i lečenja raznoraznih, pre svega muških frustracija. Prosto, smešno mi je, da ne kažem gadno, posmatranje još jedne epizode gubljenja ličnog kompasa, kada naši političari postanu ubeđeni da su veliki kao planina i kada rade i govore stvari samo zato što misle da im se može. Narcisoidna degeneracija ličnosti je nešto što neminovno sledi iz zaslepljenosti sopstvenom veličinom. Tada politika postaje sve manje razumna, a sve više iracionalno ljudska i loša po društvo.
U evolucionoj biologiji postoji jedan fenomen koji slikovito opisuje moja razmišljanja o poslu političara u Srbiji – „šegrt svih zanata nije majstor nijednog“ (engl. jack of all trades is master of none). U biologiji, ovaj fenomen ukazuje da su organizmi najuspešniji u samo jednoj ili ograničenom broju životnih sredina. Specijalisti za određene uslove će, najčešće, bolje i uspešnije rasti i razmnožavati se od takozvanih generalista. Generalista je svaštar, on može svugde, ali ni u jednoj mikrosredini njegov uspeh ne premašuje specijalistu za konkretne uslove.
Već možete naslutiti kakva životna staništa pogoduju evoluciji strategije generaliste. To su heterogeni, nestabilni i turbulentni uslovi, u kojima moraš biti prilagodljiv da preživiš svaku promenu, pa makar ne bio najbolji ni u jednom novonastalom kontekstu. Ako si specijalizovan za jednu stvar, a desi ti se izmena okolnosti, završićeš potpuno neslavno, jer si postao neprilagođen.
Dakle stvar ne stoji loše za generalistu, ali sagledajmo sada širi okvir. Zamislite populaciju generalista. Svuda prežive i mogu da se prošire gde požele, ali kuda god stigli, oni su mali bedni šegrti koje mogu proterati oni bolji. Specijalisti će biti majstori na svom polju, usavršavaće se do tančina sve dok je situacija stabilna. U evolucionoj biologiji nema nikakve dileme o tome da svaka strategija ima svoje prednosti u datom kontekstu vremena i prostora. Sve što opstaje dovoljno je dobro i nema mesta kvalifikacijama dobro, loše, bedno itd., iako ću ovde biti slobodna da ih upotrebim u političkoj analogiji koja mi je trenutna meta.
Srbija je politički, vrednosno, moralno, stručno i u svakom mogućem pogledu turbulentna životna sredina. Potpuno je logično da će običan građanin morati da podnosi razne neočekivane nepodopštine i time ispoljava vrhunsku prilagodljivost u cilju sopstvenog opstanka, pa i očuvanja samopoštovanja. Ipak, malo koji građanin suviše odluta od sopstvenog interesovanja i obrazovanja, a i teško da će napredovati ako baš nigde nije makar majstorčić. To, međutim, ne važi za naše političare. Oni su svuda važni, svuda uspešni, čak i ako su obični, mali i nekompetentni šegrti. Problem je odsustvo kriterijuma za njihovo vrednovanje. Načelno, skoro nijedan ministar ne bavi se suštinski svojim resorom. Svaki se upliće u posao drugog, zavisno od toga šta je trenutno aktuelnije pitanje. Ako ostane specijalizovan i zainteresovan samo za svoju problematiku, turbulencija ga može ostaviti na brisanom prostoru.
U normalnim državama, situacija je drugačija, budući da je i stabilnija. Usavršavanje političara u sopstvenom resoru najverovatnije će dovesti do boljitka, kako ličnog, tako i opštedruštvenog. U Srbiji, sve dok su previranja osnovna karakteristika političkog prostora, većina političara nema šanse da postane makar majstorčić u svom poslu. Ostaće bedni mali šegrti s naduvanim kompleksom veličine. Za njihovo preživljavanje (glasove, plate, honorare, putovanja itd.) to je sjajna vest, ali za nas je devastirajuće loša.
Peščanik.net, 22.06.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Od Džonija do Prvoslava - 17/05/2023
- Škola kao druga kuća - 08/05/2023
- Građani – objekti ili subjekti? - 17/03/2021
