Ova scena je već protutnjala celim ruskim internetom i malo šta bi se još moglo dodati. Sve reči, i one manje pristojne i one što slobodno i pravo iz srca teku, već su izrečene. Dokumentarni film Tuđa zemlja, novo remek delo velikog režisera, zaista je predstava dostojna televizijske produkcije na metar. Posebno ova epizoda koja ukazuje na stvaralačku veštinu i bujnu maštu Nikite Mihalkova. Nju je teško prepričati, pa zato, ako je još niste videli, izbrišite iz svog života ta dva minuta i šest sekundi i pogledajte je. Nećete zažaliti.

Videćete lično Nikitu Sergejeviča kako stoji na manje-više pustom polju, kraj napuštenog sela i sasvim ispravne javne govornice. Čućete ga kako naizmenično i uporno poziva dežurnu službu Ministarstva za vanredne situacije (MVS), policiju i hitnu pomoć i kako u slušalicu govori nekakve teško razumljive reči u kojima samo neprijatelj neće prepoznati duboku građansku bol. A svi misle da i ih zove nekakav besposleni huligan koji oduzima vreme zaposlenim ljudima, kao i žrtvama prirodnih katastrofa, pljački i bolesti. I niko od onih koji su se našli na drugom kraju telefonske linije ne želi da dođe i spase selo. Da požuri i da ga naseli, šta li?

I stoji on nasred gotovo pustog polja, stoji sam samcijat, ako izuzmemo filmsku ekipu i višemilionsko televizijsko gledalište. Stoji usamljen i tuguje. To vam je takozvana „javna usamljenost“. On tuguje, internet ključa, traži i nalazi odgovarajuće reči i, reklo bi se, nema se više šta tome dodati. No ipak, nije u redu da čoveka tek tako ostavimo samog. Ipak bi trebalo da pokušamo da razumemo šta se to sa njim zbiva. Šta mu se to desilo?

Ovo nije prva godina, pa ni decenija, kako naše selo umire. Još 60-ih godina prošlog veka, o tome su naši pisci već pisali i ako traje do dana današnjeg, može se pretpostaviti da je to proces objektivan i bespovratan. Po svoj prilici, postoji neko očajanje u seoskom životu i neka privlačnost grada, nešto što preduzimljive ljude tera da se sa periferije premeštaju u centar. Autohtoni ruski ljudi koji žive u zamirućim selima su delimično i ti isti Tadžikistanci koje će nacionalista Bondarik optužiti da bezglavo hrle u Moskvu ili Samaru.

Zato siti i imućni režiser, sav obuzet bolom i brigom za osramoćenu malu otadžbinu, izgleda pre svega neiskreno. Sa svom svojom kreativnošću, s tom javnom govornicom sred pustog polja i „snoudenom“ u slušalici, on dozvoljava gledaocima da slušaju zbunjene glasove ljudi zaposlenih u spasilačkim službama. Dok poziva hitnu pomoć i tvrdi kako nije ni pijan ni bolestan, on izgleda krajnje neiskreno i glupo.

Ali tužna slika degradacije jednog od naših najboljih, najtalentovanijih reditelja nije sve što možemo videti u ovom filmu. Ima on i izvestan edukativni karakter. Evo kakva je ona, ta naša duhovna spona dovedena do idealnog stupnja svog razvoja – govori nam Mihalkov slušajući glasove iz telefona. Evo šta ona radi s ljudima koji su u svojoj biti cinični, nadmeni i ravnodušni. Evo do čega ih dovodi.

I to se svakojako manifestuje.

U rečima našeg nimalo glupog vladara kada odjednom izgovara budalaštinu o strašilu Jevrejinu. U mahnitim propovedima protojereja koji izjavljuje da zatvor nije letovalište. U zahtevima nekog tupana da se iz Tretjakovske galerije ukloni Rjepinov Ivan Grozni i njegov sin Ivan, slika kojom Stejt department kleveće našeg cara i skrnavi njegov svetli lik. U zakonima putem kojih se mač ruskog parlamentarizma obrušava na pedofilski lobi. Ili kao sad, u tobože dokumentarnom filmu velikog reditelja, čoveka doskora sasvim uračunljivog i prilježnog, čoveka koji ubira prihod od svih naših DVD medija za skladištenje informacija, kad ono – na pustom polju stoji i borbeno vozilo s raketnim sistemom Grad. A to je zato jer je zamlja na kojoj on stoji – tuđa.

Ako ćemo ozbiljno, vreme je da se s tim prekine. I ne radi trijumfa nekakvih besmislenih liberalnih ideja, već radi spasa Rusije. Jer biće dovoljno još samo desetak sličnih autoritativnih nastupa, par takvih filmova na državnoj televiziji i još nekoliko otprilike tavkvih zakona, pa da se konstatuje kolektivno ludilo naše vladajuće elite. Istina, pesimisti će reći da je već kasno. Ali mi optimisti s nadom gledamo u budućnost i negde u daljini vidimo Prosvećenog Konzervativca okruženog dobrim ljudima iz MVS-a, MUP-a i hitne pomoći. I zamislite, svi su oni došli i spasli velikog reditelja.

 
Ilja Milštejn, Grani.ru, 30.10.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 06.11.2013.