Malobrojna beogradska publika je u četvrtak uveče u Bitef teatru mogla da vidi najnoviju predstavu Jetona Neziraja, u režiji Bljerte Neziraj, pod intrigantnim naslovom Projekat Handke (The Handke Project or Justice for Peter’s Stupidities). Ova tema je u Srbiji „osetljiva“, ali podjednako je „osetljiva“ i u Austriji, Nemačkoj ili Švedskoj, razume se, iz sasvim drugačijih razloga. Na poseban način, „osetljiva“ je i za publiku sa postjugoslovenskih prostora izvan Srbije, odakle se ovo pitanje i postavlja ne bi li se preispitala uloga književnika i intelektualaca u sada već davno minulim ratovima. I nije samo Peter Handke u centru ovog pozorišnog eseja, on je samo vrh ledenog brega koji je sticajem okolnosti u decembru 2019. dosegao svečanu salu Švedske akademije, gde je odlikovan Nobelovom medaljom za književnost. Tog časa je „osetljiva“ tema Handkeove uloge u opravdavanju Miloševićeviih ratnih projekata isplivala na površinu, dovodeći u pitanje odluku Švedske akademije, koju su iz Evrope branili autonomnošću književne fikcije, iz bivših jugoslovenskih republika osporavali nemogućnošću aboliranja odgovornosti pisca za ono što piše i govori u uslovima velikih ratnih katastrofa, dok je u Srbiji proslavljena uz rakiju i muziku. Emir Kusturica i tadašnji ministar Vladan Vukosavljević dočekali su ovu vest kao dan pobede u Haškom tribunalu, pa su laureatu odneli bocu rakije „Ćirilice“ i zapevali s njim. Tom prilikom, Vukosavljević je izjavio sledeće: „Praveći se da ne znaju da se Nobelova nagrada za književnost dodeljuje za životni doprinos laureata svetskoj književnoj i kulturnoj baštini, a ne njegovim privatnim stavovima o različitim društveno-istorijskim fenomenima, notorni bukači novim otrovom natapaju svoje stare stavove. Njihovi glasovi i repertoari odavno su nam dobro poznati.“
U ovom kontekstu Vukosavljević deluje kao eksponent teze o srpskoj žrtvenosti, koja je pravdu dočekala samo u Handkeovim knjigama, a kako će se ispostaviti – i u njegovoj Nobelovoj nagradi koja je u Beogradu pozdravljena kao „pravda za Srbiju“ (kako stoji u podnaslovu njegove knjige Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine). Jedan od likova u Nezirajevoj predstavi, devojka koja se koleba između svog etničkog (srpskog) i pozorišnog (profesionalnog) identiteta, rekla bi: Pa, čekajte malo, ovo je osetljivo pitanje! A onda bi se grupa od šestoro glumaca povukla sa scene, koja je dizajnirana kao kombinacija skijaške skakaonice (Sarajevo) i memorijala u Potočarima (scenografija Marije Kalabić). Zapravo, radi se o topografskim sinegdohama rata u Bosni i Hercegovini kao epicentru Handkeove političke i kulturno-propagandističke delatnosti tokom devedesetih i kasnije.
Scene se nižu dok grupa glumaca funkcioniše kao složeni sistem analitičkog mišljenja; u neku ruku podsećaju na glumačku ekipu iz ranog Handkeovog komada Psovanje publike koja se u avangardnom maniru pobunila protiv svog autora. Pritom, gotovo svako od njih je jednom u svom scenskom „životu“ Handke i svako je njegov oponent, teza i protivteza. No glavna osa na kojoj se pomiče pozorišni lik Petera Handkea je ona koja spaja njegovo literarno detinjstvo (Als das Kind Kind war) sa velikim padom (slučaj Jugoslavija), što je simbolično izraženo na plakatu predstave gde se veoma vešto spajaju dva lica u jedno: Handkeovo i Miloševićevo. Ovaj književno-politički kiborg je zapravo biće koje pleše svoj smrtonosni ples na sceni, između 8.000 grobova. Odatle kreće i put transformacije samog Handkea, kao nežnog i zapitanog pesnika koji posvuda vidi grobove i smrt, nesreću ljudi, da bi tokom godina naučio da pomeri fokus sa glavne stvari na periferiju: prirodu, reke, obale. U tome mu pomaže crni anđeo koga on zove čika Jozefom. On je edukator i propagandista, poreklom iz okoline Diseldorfa. Istorija ga je zapamtila kao izumitelja ratne propagande i projekta Totalnog rata. Njega je čitanje jedne knjige potpuno izmenilo i regrutovalo za istorijski posao implementacije i razvoja nacizma kao ideologije i koncepta života i smrti. Reč je o Jozefu Gebelsu, čije lekcije mladom pozorišnom Handkeu postaju sve važnije. No najvažnija od svih je ona koja se davno zapatila i u Srbiji. Jednostavna je i dobro znana, veoma frekventna, laka za korišćenje, a predstavlja odličnu odbranu kada se postavi pitanje odgovornosti za ono što je izgovoreno: Znak pitanja! To je prva lekcija čika Jozefa mladom Handkeu koji se na sceni previja u mukama ne bi li umesto memorijala video cvetni vrt. Jesu li to grobovi?, podstiče ga čika Gebels iz senke. Jesu li oni zaista ubijeni? Da se ne radi možda o samoubicama? Je li u Srebrenici bio genocid? Da li je Ratko Mladić heroj ili ratni zločinac? Da li je sve to Miloševićevo delo? Realnost se polako raspada pred ovakvim naletom upitnika i Handke počinje da klizi u mrak, koristeći sve češće svoju književnost kao spravu za skrivanje, podmetanje, propagandu, naposletku za pozleđivanje žrtava i porodica žrtava rata u Jugoslaviji.
Otuda i opozitni par na kraju drame koji izranja iz Handkeove davne filmske fantazije o nebu nad Berlinom kojim krstare anđeli. San o letenju transformiše se u Nezirajevoj pozorišnoj fikciji u svoje naličje. Nekada zadivljen Petrom Panom, Handke Peter postaje Kapetan Kuka koji svoju smrtonosnu protezu sada koristi kao spravu za kreiranje svetova zla.
Paralelno sa raspadom lika i dela uglednog pisca Petera Handkea koji u maloj balkanskoj despotiji pronalazi svoje utočište, u predstavi se nižu i scene urušavanja Švedske akademije koja zbog afere seksualnog uznemiravanja u njenim prostorijama, odlučuje da odloži dodelu nagrade za 2018. i 2019. Takođe, pokazuje se tvrdokorno odbijanje intelektualnog Zapada da o svemu ovome progovori, pa tako i dospevamo do periferije Evropske unije, odnosno do Kosova odakle se ovo pitanje i postavlja u odlično režiranoj predstavi, ali u još boljem, možda najboljem pozorišnom tekstu Jetona Neziraja do sada. Očigledno je bio nadahnut pišući o temi intelektualne i ideološke transformacije jednog od najuglednijih evropskih pisaca, iza koga, sasvim „slučajno“ ostaju krvavi tragovi. Budući da se prošetao stratištima, sa njih nije poneo ništa osim zapitanosti koju je u Srbiji kapitalizovao do te mere, da bi se uskoro moglo doći i do crkvene kanonizacije, kako to Projekat Handke i predviđa. Banjaluka se već diči njegovim spomenikom.
Ovo je predstava za osetljive na fašizam i ljudsku nesreću. Bilo bi dobro da ju je napisao i režirao neko iz Srbije i da je odigrana u Jugoslovenskom dramskom ili Narodnom pozorištu. Da je nakon toga bar jedan Kulturni dnevnik na RTS-u posvećen samoj predstavi i bar jedna debatna emisija posvećena ovoj temi, koja je važna za sve u okruženju, ali i u Evropi, jer postavljanje pitanja odgovornosti intelektualaca koja nisu samo stvar prošlih vremena. Naravno, to više ne važi za savremeno srpsko društvo, ali doći će dan kada će lekcije čika Jozefa doći na naplatu, pa će se oni koji su zagovarali „streljanje stotinu Muslimana za jednog ubijenog Srbina“ privesti k poznaniju prava. Ali to se ovde neće dogoditi u skorije vreme. Do tada, debate pokreću neki drugi (u teatru i izvan njega), a mi gledamo, grickamo semenke, čuvamo Mladićeve murale i mislimo: Ma da li je sve ovo realno(st)?
Peščanik.net, 11.06.2022.
HANDKE- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
