Izmišljene korice knjiga, Predrag Trokicić
Izmišljene korice knjiga, Predrag Trokicić

Iako se kalendarska godina bliži kraju, književne aktivnosti u regionu ne jenjavaju, naročito u virtuelnim srpskim autonomnim oblastima koje se u javnosti još uvek prepoznaju kao: Udruženje književnika Srbije (UKS), Udruženje književnika Crne Gore (UKCG) i Udruženje književnika Republike Srpske (UKRS). Ova esnafska udruženja, za koja se u oktobru 2000. verovalo da će odumreti kao organizacije koje su izgubile svoja osnovna svojstva tokom devedesetih, ipak su nadživela svoje oponente. Srpsko književno društvo (SKD), recimo, koje je nastalo prostom deobom od UKS-a, nikada nije doseglo status reprezentativnog udruženja u punom kapacitetu. UKS je, s druge strane, uspeo da sačuva svoje uporište u Francuskoj 7, ljude od poverenja na svim nivoima vlasti, najpre preko SPS-a i SRS-a, zatim preko DSS-a i naposletku preko SNS-a. Za to vreme SKD je postao podstanar u sopstvenoj kući i levo krilo u velikim utakmicama, koje su se igrale s vremena na vreme. Danas SKD više nema kapaciteta ni za šta, ali je zato UKS, nakon novog saveza sa vlašću, koji je ostvaren preko zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, od nedavno i počasnog člana ovog udruženja, otvorio sebi nove perspektive razvoja. Time je samo potvrđen kontinuitet dobre saradnje između UKS-a i gradske uprave, koja je postavila dobre osnove u maju 2015, kada je Peter Handke proglašen počasnim Beograđaninom. Tada je nastala fotografija Handkea i tadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog, koji je austrijskom piscu uručio Povelju počasnog građanina. Danas jedna kopija te fotografije stoji u uglu zastakljenog portreta ovog pisca u prostorijama UKS-a, gde je nedavno održana tribina podrške pod geslom „Pravda za Handkea“.

Ova tribina bila je jedna u nizu sinhronizovanih akcija u regionu, koje su organizovane kao prateća podrška istupanjima političara povodom dodele Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Pre svega, Aleksandru Vučiću, Aleksandru Vulinu, Vojislavu Šešelju i Miloradu Dodiku. Odavno se na sceni nije manifestovala ovako duboka simbioza UKS-a i njegovih ogranaka sa vladajućim strukturama. Možda je poslednji put to bilo viđeno tokom bombardovanja 1999, kada je UKS zasedao iz dana u dan, razgorevajući Miloševićevu paljevinu. Ovoga puta je aktiviran novi kohezioni faktor koji se dugo čekao, a on je stigao u vidu „drugog srpskog nobelovca“, kako je Handkea nazvao Vučić. Tako se na tribini UKS-a, kojim predsedava Milovan Vitezović, poveo razgovor o izvornim vrednostima, pre svega iz perioda ’68, na čijem su se revolucionarnom talasu formirali pisci poput Handkea ali i samog Vitezovića. „Budimo realni, tražimo nemoguće“, podsetio je on na parolu francuskih studenata iz šezdesetosmaških demonstracija, pokušavajući valjda da i sebe i UKS predstavi kao permanentne pobunjenike. Ako se neko bude zapitao o kakvoj je ovde pobuni reč, onda bi bilo dobro da posluša reči ostalih učesnika tribine, ali da ih obavezno ukrsti sa iskazima pomenutih političara, čime bi se dobilo razrešenje križaljke, koja će biti objavljena u jednom od narednih brojeva Politike. Naime, Jovan Delić, stručnjak za „prvog srpskog nobelovca“, rekao je da se radi o „čoveku snažne intuicije i bezmerne hrabrosti, koji je sam protiv svih, sam protiv celog sveta“. Dakle, reč je o pobuni protiv celog sveta, što neodoljivo podseća na jedno vreme kada je UKS bio življi nego ikad, budući da predstavnike ovog udruženja, kao i njihove političke patrone ne zanima ništa manje ispod pobune biblijskih razmera. Isto tako, i Delić i Vitezović su želeli da kažu da je Handke, zastupajući srpsku stvar zahtevao nemoguće, pri čemu je bio realan, pa je naposletku za UKS, njegove podružnice i poslodavce, izdejstvovao – Nobelovu nagradu.

Sinhronicitet ove podrške je zadivljujući, odvijao se paralelno po domovima kulture, kancelarijama i salama za promocije i proglašenja novih počasnih članova pomenutih udruženja. Nažalost, novopečeni književnik Goran Vesić bio je sprečen da učestvuje na tribini iz opravdanih razloga, ali je zato njegovo beogradsko jevanđelje bilo na stolu. Po svemu sudeći, uskoro će na zidu sale u Francuskoj 7, pored Handkeovog visiti i njegov portret. Uža specijalnost ove (para)književne udruge oduvek je bilo izvitopereno poimanje literature u korist politike, baš kao što ova dva portreta, jedan pored drugog, mogu da poruče: književnost više nije ono što je bila! Tome u prilog ide i nedavna izjava Vojislava Šešelja koji je izneo zanimljivo viđenje Handkeove književnosti. „Ono što je obaveza pred nama Srbima“, rekao je Šešelj, „to je da uzvratimo na dobročinstvo Petera Handkea i da Srbija bude prva država na svetu koja će objaviti njegova sabrana dela, čak i pre njegove rodne Austrije“. A onda je osuo paljbu po Filipu Davidu, koji se drznuo da kritikuje „drugog srpskog nobelovca“, čime je zapravo „napao srpske nacionalne interese“. Ovo je zaista redak slučaj danas u svetu da jedan književni opus postane nečiji nacionalni interes, što je zapravo kulturološki i politički fenomen par excellence. Zbog toga je kao po komandi otpočela akcija široke podrške Handkeu diljem „srpskog duhovnog prostora“, kako na zemlji tako i na internetu, što je podsećalo na ono Domanovićevo utrkivanje u udaranju dange na čelu čime bi se, u ovom slučaju, iskazala apsolutna pripadnost borbi za očuvanje nacionalnih interesa. I tome nema kraja. Na Vesićevu adresu, onu u Skupštini grada, već je stigao zahtev za preimenovanje jedne beogradske ulice i podizanje spomenika „drugom srpskom nobelovcu“. Ne bi me čudilo da uskoro na adresu beogradskog Instituta za književnost i umetnost stigne befehl sa Venca „prvog srpskog nobelovca“, kojim će se zahtevati pokretanje velikog književnog projekta objavljivanja kritičkog izdanja Handkeovih Sabranih dela. Verujem da bi se tamo mogli naći solidni kadrovi koji bi koordinirali ovaj projekat, dakle isključivo oni stručnjaci sa duboko otisnutom šešeljevskom dangom na čelu, koja čeka na svoje unovčenje.

Izmišljene korice knjiga, Predrag Trokicić
Izmišljene korice knjiga, Predrag Trokicić

Peščanik.net, 21.12.2019.

HANDKE

The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i tri romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010; Pas i kontrabas 2019). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. za roman Pas i kontrabas.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)