Žozefina Bejker u Beogradu 1971.
Žozefina Bejker u Beogradu 1971, foto: Jugosvirke

30. novembra svečano je u Panteon ušla Žozefina Bejker, rođena u Sent Luisu u Misuriju, koja je kao i mnogi drugi crni umetnici početkom dvadesetih godina prošlog veka došla u Francusku, da bi gradila karijeru u zemlji mnogo manjeg rasizma nego u SAD. Karijera Žozefine bila je vodviljsko pevanje i plesanje u izazovnim kostimima, od kojih je naspektakularniji bio (samo) pojas od banana. Jasno je dakle da zbog svoje osnovne profesije nije bila primljena u Panteon, u kojem počivaju najzaslužniji Francuzi i mala grupa najzaslužnijih Francuskinja – njih pet pre Žozefine, i među njima supruga hemičara Berteloa, koja se tamo našla po želji svog muža i bez svojih zasluga. Drugim rečima, skoro da nema simboličkog prostora više kategorije za popravljanje državnog seksizma, grešaka, nacionalizma i drugih problema Francuske, koje ova država mora da reši da bi bila samouvereni izuzetak među drugim evropskim državama. I naravno, izborna godina, koja Makronu nalaže da što je mogućno više ostvarenja takvih zadataka pripiše sebi. No, bar ume da izabere!

Panteon je neobično mesto; sagrađen kao crkva, posvećena Svetoj Ženevjevi, zaštitnici Pariza, doživela je otvaranje za vreme revolucije, kada je postala mauzolej. Tu su sahranjeni Mirabo i Mara, a kada se politika promenila, brže-bolje su izneseni ponovo u smrtnost. Posle više sličnih promena, uvedeno je pravilo da boravci besmrtnika počnu tek deset godina posle njihove smrti. Veći broj vojnika višega ranga naselio je Panteon za vreme Napoleona, onda je ponovo bio crkva, pa opet mauzolej: svo vreme Volterov pepeo je mirno počivao unutra. U jednoj od mauzolejskih faza, Leon Fuko je postavio naučni spomenik, njihalo (pendulum) koje je pokazivalo rotaciju planete. Nauka je protiv svetice izdržala nepunu godinu dana. Original se danas nalazi u Muzeju umetnosti i zanata, jednom od najzabavnijih pariskih muzeja, a u Panteonu je kopija. Tek sa veličanstvenim pogrebom Viktora Igoa 1881. Panteon postaje stabilna ustanova, ali ne što se soja tiče. Prva koja je uspela sa svojim zaslugama bila je Mari Kiri. Tek kojih tridesetak godina posle drugog svetskog rata u Panteon unose junakinje rata, a pre nekoliko godina Simon Vel, predsednicu evropskog parlamenta i ministarku koja je legalizovala abortus u Francuskoj.

Žozefina Bejker, šesta žena i druga strankinja (posle Mari Kiri), živela je život zbog kojeg bi je svaka feministkinja stavila u imaginarni globalni ženski Panteon: samostalna, hrabra, biseksualna, aktivistkinja, antirasistkinja, antifašistkinja, usvojila dvanaestoro dece. Imala je nekoliko muževa i mnogo slavnih ljubavnika, recimo Žorža Simenona, a među ljubavnicama Kolet i možda Fridu Kalo. Od zasluga državnog tipa, uspešno je špijunirala u Francuskoj, Portugalu, Španiji, Severnoj Africi i Južnoj Americi, i donosila dragocene podatke saveznicima: kako i ne bi, kao slavna zabavljačica! Dobila je pun kofer ordenja. Obeležila je istoriju zabave svojim nastupima u Foli-Beržer, u kojima je često bio prisutan njen ljubimac – gepard, malo na sceni, a malo u orkestru. Dok je bila bogata, organizovala je život u svom zamku sa velikim imanjem kao samostalnu zadrugu, u kojoj se proizvodila potrebna hrana. Svoju usvojenu decu zvala je „Dugino pleme“. Kad je bankrotirala, monaška princeza i bivša glumica Grejs Keli poklonila joj je stan u Monaku. Tamo je i umrla. Za života, optuživali su je manje-više za sve zločine koji se uobičajeno pripisuju viđenim ženama, između ostalog i za komunizam…

Kad smo već kod toga, nekoliko puta je gostovala u Jugoslaviji, 1929, 1958, 1968, 1971 i/ili 1973. Prvi put je potpuno začarala publiku: u Beogradu su mnogo pisali o njoj, Mitić ju je odveo u svoju robnu kuću i ponudio joj sve što želi, družila se sa Sofkom Nikolić, pevačicom sevdalinki, i na pozornicu prostrla pirotski tepih. Nastupila je u Luxoru i u Ruskom caru, boravila je u Excelsioru. Sa još više oduševljenja dočekali su je u Zagrebu (bar na železničkoj stanici), ali za vreme koncerta došlo je do nereda koje su izazvali seminaristi, čak je pukla i neka smrdljiva bomba; katolička crkva je grmela protiv njenih „nemoralnih“ nastupa. Žozefina se spakovala i iz hotela Esplanada požurila na Orient-Ekspres. Decenijama kasnije, ponovo je gostovala u Beogradu i Skopju. Prvi put je dobar deo svojih honorara ostavila siročadi u Beogradu. Drugi put je socijalizam brinuo za siročad, ili bar nema podataka. Treći (ili četvrti) put, kao ambasadorka UNICEF-a, bila je u društvu sa Titom i imala je ideju o međunarodnoj školi. Nažalost, samo nekoliko godina kasnije je umrla.

O Žozefini Bejker napisano je mnogo knjiga, mnogo biografija, mnogo raznih verzija događaja, i sve zvuči uverljivo. Jedno je izvesno – u noći 30. novembra ove godine bila je u Panteonu najbolja zabava do sada, kad su se ugledni smrtni gosti razišli. Neki su razumeli koga je zapravo kopirao Majkl Džekson. No niko nije mogao znati šta je twerking – sad su naučili. Njihalo je poludelo.

Peščanik.net, 11.12.2021.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)