Nedostaje „R“, naravno, jer je reč o Science Fiction, odnosno o ulazu jugoslovenske ikonologije, njenog specifičnog dela u ovaj poštovani žanr. Desilo se pre četiri godine, na Islandu of all places, a zvanično je film prikazan u Rusiji prošle godine i na 70. Berlinskom festivalu, takođe prošle godine, pod imenom Poslednji i prvi ljudi, u sekciji Berlinare Special. Režiser i kompozitor muzike za film, Johan Johanson, umro je 2018. Film je (okvirno) napravljen po motivima istoimenog romana Olafa Stepldona iz 1930.
Stepldonov roman dobro je poznat, i premda spada u filozofske rasprave koliko i u književnost, razlaže globalnu i planetarnu prošlost i budućnost ljudskog roda kroz 18 različitih ljudskih vrsta, koje su sve izumrle, i bar dve podvrste, takođe izumrle. Ostaje mogućnost da vrsta razvijena na Neptunu pre jedne od globalnih katastrofa još postoji – ali kada? Prošlost komunicira sa budućnošću, i obrnuto, i to je glavna linija zapleta (teško je reći, ali ipak) filma, koji je nastao iz muzike. Johansonova muzika je skoro neopisivo depresivna, pa ni film nije mogao biti drugačiji. Reč je o crno-belom, 16 milimetarskom filmu koji prikazuje, iz raznih uglova i uglavnom po oblačnom i maglovitom vremenu, u dugim kadrovima, neke spomenike iz Jugoslavije – Jasenovac, Sutjeska, Kozara i drugi. Kontekst spomenika ili bilo koje druge informacije o njima nigde nisu dati. Tekst iz romana, izabran tako da se teško može pogoditi njegov sadržaj, čita Tilda Svinton. Delovi čitanja prekidani su povremeno zvučno-svetlosnim efektom radijskog/svemirskog signala. Deo o katastrofi sa gašenjem Sunca, prikazan je snimkom niskog Sunca u boji.
Gledanje filma je ispit samodiscipline čak i za film-freaka kao što sam sama. Posle izvesnog vremena, hipnotizam glasa i muzike i struktura materijala dovode u izvesno letargično stanje u kojem asocijativnost raste… ni iz čega. No za nekoga odavde, film postavlja niz kontekstualnih pitanja, koja nisu opravdana ali su ključna i za islandske stvaraoce.
U opisima filma tipski se spominje brutalizam u jugoslovenskoj arhitekturi, onako kako je zabeležen na izložbi u MOMA muzeju u Njujorku pre tri godine, sa naslovom Prema betonskoj (ili konkretnoj, po drugom mogućnom čitanju) utopiji. Pitanje je da li spomenici, a neki među njima jesu betonski, spadaju u arhitekturu. Za razliku od mnogih ostataka arhitekture brutalizma, koji su još u upotrebi, spomenici, sem jasenovačkog, uglavnom su zapušteni, posebno njihova okolina, koja je predstavljala sastavni deo spomeničkog kompleksa. Sudbina tvoraca spomenika nije tragična – bili su bogato nagrađeni, spadali su među najpriznatije umetnike u zemlji. Senka koja ih je pokrila je privremena, mnogo mladih istraživača piše o njima, izučava ih, prikazuje ih u svetu, njihova slava potvrđena je globalno. Ostavimo istoričarima umetnosti da odluče pripadaju li ti spomenici brutalizmu arhitekture. Zanima me pre svega šta se dešava kada se nova znanja o jednom vidu jugoslovenske kulture upotrebe za nova umetnička dela i nova značenja. Prvo je pitanje autorskih prava. Vlasnik tih spomenika, koji su bili javno izloženi, je država koja više ne postoji. Sem najšire javnosti, verovatno bi se za upotrebu spomenika morali pitati i naslednici autorskih prava stvaralaca. Realno, jedini vlasnici su nove države, koje spomenike podnose, ali ne preteruju u brizi za očuvanje. Pominjanje porekla i lokacije spomenika bi u filmu bilo ipak nužno.
Razumljivo je možda što autor filma nije želeo da stvara u asocijativnosti koja je mogla biti dostupna Stepldonu, koji je umro sredinom 60-ih godina prošlog veka, pošto je zbog bolesti odgodio putovanje u… Jugoslaviju. Tako je ispuštena globalna praistorijska umetnost, u kojoj bi asocijativnih vizualnih veza bilo mnogo, ali bi se sa druge strane otvorio ambis paranaučnog odnosno šarlatanskog đubreta sa sve vanzemaljcima. Za osetljive elite, isto tako bilo bi prihvatljivo klizanje kamere niz i uz skulpture Đakometija, Henrija Mura, Brankuzija, Sezara i Niki de Sen-Fal, što je samo prvi izbor – širi je beskonačan. No autor očito nije želeo nešto poznato, prepoznatljivo, hteo je da asocijacije budu sa drugoga sveta, hteo je nešto uistinu egzotično. To je u osnovi kolonijalna želja, koja je po sebi krivična. Za to nema opravdanja. Nedostatak informacija, referenci i minimalnog konteksta povećava krivicu. Neke od značenjskih „rupa“ skoro su bolne, kad recimo izostane referenca na vizualnu vezu sa stećcima. Razumljivo je – i krajnje nerazumljivo istovremeno – da umetnik sa Islanda nije iskoristio domaće vizualne asocijacije, koje bi izvesno imale društveno, kulturno i političko značenje.
Možda najteži deo optužbe leži u društvenoj i kulturnoj funkciji spomenika – oni su svi nadgrobna umetnost. Opšta ljudska smrtnost – premda su neke od Stepldonovih vrsta skoro besmrtne – koju možemo čitati kao glavni značenjski ključ filma, nažalost u svojoj apstrakciji ne podrazumeva poklon žrtvama i poštovanje na „mestu sećanja“, čime je smisao mesta sećanja naprosto izbrisan, umesto da se oko njega značenja množe. I to je već mnogo ozbiljniji kulturni zločin. Jugoslovenska mesta sećanja po tome ne pripadaju globalnom imaginariju, ona su toliko „izvan“ da mogu oslikavati nepostojeće, nezamislivo, uništenje, izništenje. Stepldon je bio pacifista, sem za vreme drugog svetskog rata, a zatim je bio protivnik nuklearnog naoružanja: to posredno dopunjava besmisao o upotrebi jugoslovenske ikonologije u filmu.
Za to nema ko da tuži – ni betonski konkretno, ni u prenesenom značenju. Film, doduše ne svojom namerom, postavlja pitanje – ko je vlasnik Jugoslavije?
Jugoslavija je istorijski pojam, i nema potrebe da joj se dodaje post-, bivša ili nekadašnja. Sa istim pravima dele je svi, bez obzira na poreklo, koji šire znanje o njoj. Znanju o njoj pripada i kritika neznanja, dezinformacija, pokušaja kulturne kolonizacije, ućutkivanja, zaborava… I u tome smislu, pripada joj i film Poslednji i prvi ljudi.
Peščanik.net, 08.03.2021.
Srodni link: Branislav Jakovljević – Spomenici (iz) budućnosti
JUGOSLAVIJA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
