Prizren

Prizren, foto: Konstantin Novaković

Iako je, prije gotovo četiri godine, potpisima tadašnjih premijera Ivice Dačiča i Hašima Tačija u Briselu usaglašen sporazum o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, opšti je utisak da dvije zemlje još nijesu napravile suštinski važne korake u realizaciji zacrtanog cilja. Po ocjeni jednog od najuglednijih albanskih i jugoslovenskih intelektualaca i filozofa, aktuelnog savjetnika predsjednika Vlade Albanije Edi Rame, Škeljzena Malićija, dijalog Kosova i Srbije danas je u ozbiljnoj krizi.

„Kosovsko-srpski proces usporen je zbog političkih taktiziranja, tj. zbog bojazni da se ’prerano’ ne dođe do prevratne tačke normalizacije, kada će se između Kosova i Srbije praktično uspostaviti odnosi dveju suverenih država koje se formalno ne priznaju, ali nemaju međusobne probleme, a ni problem sa EU”, kaže Škeljzen Malići.

Slično sporazumu dvije Njemačke iz 1972?

Nemačko-nemački sporazum, kao istorijski kompromis Zapadne i Istočne Nemačke, nije u potpunosti saobrazan kosovskom slučaju, budući da je, za razliku do Kosova, Srbija već članica UN. Međutim, nemački model koristan je kao predložak za dijalog o normalizaciji odnosa koji bi vodio ka prijemu Kosova u UN i druge međunarodne organizacije, bez formalnog priznavanja kosovske suverenosti od strane Srbije.

Da, ali koliko je takav model uopšte realan? Čuli ste ratobornog šefa srpske diplomatije Ivicu Dačića, koji Crnoj Gori i Makedoniji praktično prijeti zbog glasanja za prijem Kosova u UNESCO.

Ivica Dačić je personifikacija kontradiktornosti i dvoličnosti srpske politike, pojednostavljeno iskazane u paradoksalnim mantrama „I EU i Kosovo”, „I EU i Rusija”. Ta politika želi integraciju Srbije u EU, istovremeno pokazujući nameru da zadrži kontrolu nad Kosovom, što znači povratak suverenosti koju je Srbija faktički izgubila 1999. Taj gubitak zapečaćen je i presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu, koji je utvrdio da je proglašenje nezavisnosti Kosova bilo legitimno, a ne “povreda međunarodnog prava”, na čemu je Beograd u svojoj tužbi insistirao.

Dok je bio premijer, Ivica Dačić je, inače, kao „pragmatično” rešenje, otvoreno zagovarao podelu Kosova, po kojoj bi, kao zalog za priznavanje kosovske državne nezavisnosti, Srbiji ostao sever Kosova. Po istom principu bi se onda delila i BiH.

Sbija je u ratove devedesetih ušla sa idejom da su teritorije svih republika bivše SFRJ „deljive”; na kraju je, eto, ispalo da su, uprkos svemu, sve repubike ostale na broju, a da je jedino Srbija, sudeći po nezavisnosti Kosova – djeljiva.

Naravno. Upravo se i pretnje koje Dačić ovih dana upućuje Crnoj Gori i Makedoniji zasnivaju na podsticanju pobune prosrpskih elemenata u ovim državama, što je inspirisano i novijim ekspanzionističkim akcijama Rusije u Ukrajini, u Gruziji i u nekim drugim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza, koji se retrospektivno posmatraju kao otuđeni delovi Ruske imperije. Računajući na pomoć Moskve, Srbija danas sanja o povratku svoje bivše male jugoslovenske imperije. I to ne započinjanjem novog velikog rata, jer za to nema šanse, nego izazivanjem kriza tamo gde još ima velikosrba i srbujućih velikopravoslavaca.

Mislite da se Srbi na Kosovu, a i u drugim državama bivše Jugoslavije, i danas mogu instrumentalizovati na način na koji je devedesetih to činio Slobodan Milošević sa Srbima u Hrvatskoj i u BiH?

Iako Vlada Kosova insistira na integraciji Srba u kosovske institucije, Srpska lista danas ponavlja da kao svog istinskog premijera uvažava Aleksandra Vučića, sa kojim u Beogradu direktno dogovara politiku. Reč je apsurdu koji se mora rešiti pre formiranja Zajednice srpskih opština, tela koje ne sme biti produžena ruka političkih ambicija Beograda. Umesto toga, ZSO se mora konstituisati kao koordinaciono telo za zaštitu interesa srpske manjine u okviru kosovskog ustavnog sistema.

Nažalost, praksa instrumentalizacije i manipulacije Srbima od strane Beograda nikada nije prekinuta; samo se prilagođavala okolnostima. Ipak, ponavljam: oružane pobune ili samoproglašavanje autonomnih i nezavisnih srpskih teritorija, kao što je to bio slučaj devedesetih, u vreme kada je iza tih projekata stajala JNA, praktično su isključeni.

Ministar Dačič govori o „otcepljenju dela Crne Gore”…

I Dačič i ostali veoma dobro znaju da su okolnosti radikalno promenjene, budući da je praktično ceo region pod sigurnosnom kontrolom NATO. Što, naravno, ne isključuje određene vojne avanture. Koje, kažem, neće proći.

Kakve vojne avanture?

Setite se nedavne pripreme puča u Podgorici na dan parlamentarnih izbora.

„Avanturisti” o kojima govorite ne kriju da računaju na pomoć Moskve. Koga bi ta „pomoć” najviše mogla da koštata, šta mislite?

Da nije bilo uticaja i podrške Putinove Rusije, politika i ponašanje Srbije bili bi kudikamo drugačiji – kako u smislu učlanjenja Kosova u međunarodne institucije, tako i odnosu na, recimo, glasanje o Rezoluciji o genocidu u Srebrenici u UN. U svakom slučaju, još od 19. veka, politika Srbije ima dilemu „kojem će se privoleti carstvu” – Istoku ili Zapadu, oko čega se i danas lome koplja. U tom kontekstu, „ruska pomoć” svakako će najviše koštati poroevropsku Srbiju. Međutim, pitanje je hoće li srpski „veliki brat” uopšte hteti da se upliće u spasavanje Srbije, koja se nalazi u potpunom okruženju zemalja članica EU i NATO.

A ruska „humanitarna”, a zapravo vojna baza u Nišu?

Ta baza danas izgleda kao anomalija koja Srbiju može koštati ozbiljnog zamagljivanja vlastite budućnosti.

Interesantno je da ogroman dio političke javnosti u Srbiji, osim na Rusiju, danas računa i na novoizabranog predsjednika Donalda Trampa, koji će, je li, zajedno sa predsjednikom Vladimirom Putinom, „Srbima vratiti Kosovo” i napraviti novu podjelu Blakana. Kako vam to izgleda?

Zbog svojih neočekivanih i čudnih ideja, koje mogu izazvati turbulencije u međunarodnim odnosima, Tramp zaista predstavlja veliko iskušenje za američku politiku. Najavljujući mogućnost priznavanja aneksije Krima, možda i ostalih aneksija u Ukrajini ili na Kavkazu zbog kojih je Rusija pod režimom međunarodnih sankcija, Tramp navodno želi da uspostavi bolje odnose sa Putinovom Rusijom. Međutim, tek ćemo videti hoće li nova američka administracija zaista slediti taj radikalno novi kurs koji bi za posledicu mogao imati novu podelu interesnih sfera.

Šta vi mislite?

U ozbiljnim faktorskim analizama posledica koje bi po Balkan moglo imati eventualno Trampovo paktiranje sa Putinom ne smeju se potceniti interesi i uticaj EU, sa ili bez Velike Britanije. Posebno ne strateško određivanje EU i SAD spram onoga što je do sada za svetski mir i sigurnost predstavljao NATO. Drugim rečima, Tramp i Putin ne mogu interesno podeliti Balkan, a da se o tome ne pitaju EU i evropske sile.

Kada već govorimo o ruskom uticaju na Balkanu, je li vas iznenadila izjava predsednika Hašima Tačija da Kosovo želi „poštene i konstruktivne odnose sa Rusijom, bez obzira na činjenicu da Moskva ne priznaje kosovsku nezavisnost”.

Kao stalna članica SB sa pravom veta, time i kao ključni faktor u sprečavanju pune međunarodne afirmacije nezavisnosti Kosova, Rusija nije sledila interese Srbije, već, kao velika sila, svoje sopstvene. Još od vremena aneksije Krima, kao na opravdanje za tu aneksiju, Putin se stalno poziva na „presedan Kosova”, odnosno na pravo naroda Krima na samoopredeljenje. Što se može tumačiti i kao indirektna ponuda Rusije za razmenu: Moskva će priznati nezavisnost Kosova u zamenu za to da Zapad prihvati rusku aneksiju Krima kao akt samoopredeljenja naroda.

Predsjednik Putin je to više puta direktno rekao.

Tako je. Sa druge strane, ako će dijalog Kosova i Srbije zaista voditi ka praktičnom priznanju nezavisnosti Kosova od strane Beograda, onda Srbija ima suštinski interesni nesklad sa Rusijom. U tom kontekstu je očekivano da Kosovo formuliše svoju vlastitu politiku, „poštenih i konstruktivnih odnosa sa Rusijom”, i to uz koordinaciju sa zapadnim i drugim faktorima koji su podržali suverenost Kosova. Politika koju Tači najavljuje polazi od pretpostavke da Moskva u određenim okolnostima može priznati nezavisnost Kosova. Uostalom, Rusija je pre Putina bila veoma konstruktivni faktor traganja za rešenjem pitanja Kosova u okviru tzv. Kontakt grupe velikih sila, u kojoj je i pripremana nezavisnost Kosova kao jedna od mogućih i praktično najrealnijih opcija.

Nekoliko puta ste pomenuli mogućnost da Srbija prizna nezavisnost Kosova, o čemu je, prilikom svoje prve zvanične posjete Beogradu, govorio i albanski premijer Edi Rama. Međutim, budući da se Srbija nikada nije izvinila za stravične zločine Miloševićevog režima počinjene na Kosovu, za etničko čišćenje, za hladnjače sa tijelima ubijene albanske djece, žena i staraca koja su prevožena i bacana u masovne grobnice u Batajnici i širom Srbije.

Prvo, Edi Rama je preporuku o kojoj govorite izrekao iz perspektive rešavanja opšteg zaostajanja regiona, gde je kosovska kriza jedna od najvećih kočnica i pretnji za mir i stabilnost na Balkanu. Onoga trenutka kada, dakle, Srbija prizna novu realnost na Kosovu, što je delimično učinila potpisivanjem Briselskog sporazuma, u regionu će doći do bitnog popuštanja ili marginalizacije tenzija. Srpsko i albansko pitanje biće manje-više simetrično rešeno na policentričkom principu, a ne putem stvaranja ujedinjenih, velikih etničkih država. U tom smislu, Briselski sporazum predstavlja jezgro istorijskog pomirenja Albanaca i Srba, na kojem onda i Albanija želi da doprinese intenziviranjem političkih i ekonomskih odnosa sa Srbijom kao i, uopšte, sa susednim zemljama. Nesrećni, ubijeni premijer Zoran Điniđić je 2003. kao prioritetni i vitalni interes Srbije prepoznao ubrzano rešavanje pitanja Kosova kao preduslova za pokretanje i preporod svoje zemlje, što ga je verovatno i koštalo glave. Nažalost, to novi vlastodršci u Beogradu mnogo sporije prihvataju. Baš kao što ne prihvataju i ne priznaju zločine koje su devedesetih srpske snage počinile na Kosovu.

Hoće li ih ikada priznati?

U vreme konačnog obračuna sa Miloševićem, Srbija je bila krenula putem obelodanjivanja zločina – sama je otkrila grobnice u Batajnici, hladnjače sa telima ubijenih albanskih civila i neke druge masovne zločine. E, onda je došlo do revizije Đinđićeve politike i obnavljanja Miloševićeve politike drugim sredstvima. Uostalom, zar na vlasti u Srbiji danas nisu junoše režima iz devedesetih, koje se ipak ne mogu beskrajno igrati skrivalica. Ako žele istorijsko pomirenje sa Albancima, moraju se izviniti za zločine. I to ne samo za one iz devedesetih, već i za one iz vremena balkanskih ratova i pokušaja da se osvoje luka Drač, kao i centralna i Severna Albanija.

Kada je 1999, tokom NATO intervencije na SRJ, srpska policija i vojska proterala albanske civile sa Kosova, dovela autobuse i kamione i ljudima naređivala da odmah napuste svoje kuće, a onda ih, sa malo prtljaga koji su mogli da ponesu, proterivali u Albaniju, Makedoniju i Crnu Goru, Crna Gora je, iako je tada bila u zajedničkoj državi sa Srbijom, na svoju teritoriju primila i ugostila proporcionalno najveći broj izbeglica sa Kosova. Sa porodicom sam u to vreme boravio u Makedoniji, gde smo bili dobro primljeni i smešteni. Oni koji su bili proterani u Crnu Goru rekli su mi da je kod vas sve bilo za primer. Ta crnogorska solidarnost u kritičnim okolnostima ne može se zaboraviti.

Veton Suroi mi je jednom ispričao da je, nedugo nakon prestanka NATO intervencije na SRJ, došao u Podgoricu kako bi se tadašnjem predsjedniku Crne Gore Milu Đukanoviću i lično zahvalio za ovo o čemu govorite, „verujući da je gest koji je 1999. Đukanović napravio primer crnogorskog čojstva”. Ali, imate li ponekad utisak da, uprkos svemu, javnost u Srbiji lakše prihvata realnost kosovske države od pojedinih velikosrpskih, proruskih opozicionih krugova u Crnoj Gori, koji prijete da će, osvoji li vlast, poništiti odluku Vlade Crne Gore o priznanju nezavisnosti Kosova, kao i odluku o uvođenju sankcija Rusiji?

Javnost u Srbiji nije jedinstvena, ima i tamo radikalnih političkih i verskih grupa koje na velikosrpskim i proruskim, panslovenskim projektima sarađuju sa istomišljenicima i u Crnoj Gori i drugde. Koreni tog fronta su i u Rusiji, a njihov cilj je da Srbiju i Balkan udalje od evropskog puta i preusmere ih prema Istoku.

Kako ocjenjujete odnose Crne Gore i Kosova?

Odnosi Crne Gore i Kosova, kao i njeni odnosi sa Albanijom uglavnom su dobrosusedski i bez problema, iako mislim da bi mogli biti bolji i koordiniraniji – kako na političkom i sigurnosnom, tako i ekonomskom i kulturnom planu.

Pitam i zbog toga što su nacionalistički krugovi iz Beograda 2006. Crnogorce plašili pričama o tome da će im, izađu li iz zajednice sa Srbijom, dio teritorije „oteti zagovornici velike Albanije”.

Crnoj Gori ne preti nikakvo otimanje teritorija ni od Albanije, a ni od Kosova. Ideja Velike ili Naturalne Albanije nigde nije zvanična politika vlada ili glavnih političkih partija Albanije i Kosova, već je možda prisutna kao ideologija marginalnih grupa. Nešto prisutnija i uticajnija je ideja ujedinjenja Albanije i Kosova u određenim kriznim okolnostima, iako ni ona nije dominantna i prioritetna. Zvanična politika i na Kosovu i u Albaniji zagovara „ujedinjenje” Albanaca pod okriljem integracija u EU.

Zbog čega nije izvršena demarkacija granice Crne Gore i Kosova?

Dve državne komisije koje su radila na demarkaciji nisu imali nikakvih problema u konstatovanju granične linije između dve države, kakva je bila 1989, pre raspada Jugoslavije. Problem je nastao u delu kosovske opozicije koja je smatrala da je demarkacija napravljena proizvoljno i na štetu Kosova. Stvar je politizovana u ekstremnoj meri zbog unutrašnje borbe za vlast. Nažalost, i Vlada Kosova je pogrešla u procedurama i netransparentnosti procesa: nije, naime, objašnjeno na vreme da granica nije pregovarana, već je obaveza bila da se samo konstatuje granica iz vremena Jugoslavije.

I sa crnogorske strane je bilo primedbi da postojeća granica nije korektna, pa sam predlagao da se napravi nova komisija koja bi, budući da je reč o planinskim predelima praktično bez naselja, lako mogla dogovoriti eventualne korekcije i smiriti duhove kako bi kosovoska skupština ratifikovala sporazum.

Jeste li očekivali da će Francuska pustiti Ramuša Haradinaja da se brani sa slobode?

Jesam. Haradinaj je dva puta bio optužen od Haškog Tribunala za ratne zločine i obe presude bile su oslobađajuće.

Hoće li Ramuš Haradinaj biti izručen Srbiji?

Ne verujem. Nije, naime, logično da se bivšem premijeru Kosova po treći put sudi za iste optužbe, koje je Srbija većinom deponovala u Haškom Tribunalu, a za koje nisu pronađeni dokazi. Podsećam da je Haradinaj po istoj poternici već bio uhapšen u Sloveniji, a onda pušten. Konačno, postavlja se i načelno pitanje da li Srbija uopšte ima prava da krivično goni nekoga za navodne zločine koji su učinjeni na teritoriji Kosova, a koje već osamnaest godina nije pod jurisdikcijom Srbije.

Hoće li hapšenje Haradinaja imati posledice po dijalog Srbije i Kosova?

U Briselskom sporazumu postoji obaveza da se obostrano usvoji sporazum o amnestiji kojim bi ovakve afere bile eliminisane. Što, kako vidimo, nije urađeno. Činjenica je da je hapšenje Haradinaja podiglo histeriju kod dela kosovske opozicije koja Briselski sporazum, dijalog uopšte, smatra štetnim, tvrdeći da je on samo u interesu Srbije, ne i Kosova. Po mom sudu, prekid dijaloga odmogao bi svima: bez dijaloga, uz trajnu blokadu promocije u SB UN, Kosovo bi decenijama ostalo u limbu države koja nije punopravni član međunarodne zajednice, bez obzira što ga je priznalo 110 zemalja. Što i za region znači stanje stalne nestabilnosti.

„Moje jugoslovenstvo”, kažete u izvanrednoj knjizi razgovora sa Batonom Hadžiuom Kosovo i raspad Jugoslavije, „bilo je zanovano na kosmopolitskim vrednostima, van nacionalnih i nacionalističkih matrica”. Zbog čega ta vrsta jugoslovenstva nije imala šansu?

Zato što posle Titove smrti nije pronađena formula modifikacije i uspostavljanja nerepresivnog autoriteta koji će balansirati i uravnotežiti složene političke, etničke, ekonomske i druge neusklađene interese u Jugoslaviji.

U istoj knjizi, ali i u svojim autorskim tekstovima često spominjete djelo Dimitrija Tucovića Srbija i Albanija: Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije. Zbog čega vam je ta knjiga, objavljena 1914, toliko važna?

Dimitrije Tucović, kao i čitava generacija srpskih socijaldemokrata pre a i posle Prvog svetskog rata, dali su izvanrednu analizu mesta i značaja albanskog pitanja za region i za samu Srbiju. Tucović je tačno predvideo posledice osvajačkih ambicija srpske buržoazije prema teritorijama naseljenim Albancima, kao i da će na taj način podstaknuta kosovska kriza trajati stotinu godina. Tucovićeva knjiga i danas je izvanredno inspirativna lektira. Velika je šteta što se Srbija odriče Tucovića.

Govorite o nedavno uklonjenom spomeniku Dimitrija Tucovića sa beogradske Slavije?

Naravno. To je velika šteta.

Pobjeda, 15.01.2017.

Helsinški odbor, 15.01.2017.

Peščanik.net, 20.01.2017.

SHKELZEN MALIQI NA PEŠČANIKU

TEMA – KOSOVO