Nijedna knjiga nije gotova dok ne „izađe iz štampe“. Izlaženje traje neko vreme a ono što izađe već zvuči drukčije od onoga što je napisano. U slučaju ove zbirke, ovaj pomak je dvostruk, jer je reč o ranije već objavljenom (nekada mnogo ranije). I dok su ovi rukopisi/prepisi bili na obradi dobili su još jedan prizvuk. Izdavač mi je zato ponudio da napišem i pogovor, na samom kraju procedure.

Čini mi se da je najbolje da to bude u obliku epiloga, gde će se reći kako i gde stoje stvari o kojima je autor pisao poslednjih petnaestak godina. Kao na kraju onih dokumentarnih i poludokumentarnih filmova gde na odjavnoj špici gledaoca obaveštavaju gde su sada, šta rade i kako su završile ličnosti pomenute u filmu.

Dakle, gde su ideje, institucije i ljudi o kojima je u prethodnim tekstovima bila reč? Da bi odgovor bio kratak, prepustimo ga slučaju, danu kada treba da ispunim ovu obavezu. Šta sam, dakle, saznao samo u toku 19. septembra 2006?

Ovo je prvi dan da su s naslovnih strana sišli besni komentari na izjavu Martija Ahtisarija i otišli na neka manje upadljiva mesta. On je bivši predsednik Finske i visoki funkcioner Ujedinjenih nacija; zajedno s Mihailom Černomirdinom (jedinim Rusom koga ovde ne vole) 1999. je privoleo Slobodana Miloševića da naloži da se potpiše Kumanovski sporazum, povlače trupe i ustupi Kosovo i Metohiju na upravu međunarodnoj zajednici. Predsednik SRJ je to nazvao pobedom a drugi su ipak mislili da je reč o kapitulaciji. Da li? Sedam godina kasnije čitam da se u nekim mestima održavaju skupovi koji počinju u 12.44 časova da bi se podsetilo da je Srbiji rezolucijom Saveta bezbednosti UN pod istim brojem konačno potvrđeno da su Kosovo i Metohija njeni. Dakle, ipak pobeda. Izgleda da se smatra da Milošević, kada je u pitanju Kosovo, ništa nije ni pogrešio, a kamoli zgrešio. Da nije bio lud ni kada je mislio da odande može da iseli nekoliko stotina hiljada ljudi. Tu tek nema diskontinuiteta.

Ahtisari, koji to pamti, sada je glavni posrednik u rešavanju pitanja Kosova. Njegovo naimenovanje, već neminovno, naša je vlada nespretno pokušala da spreči. Ahtisari i to pamti. Grupi srpskih pregovarača nedavno je privatno kazao nešto neprijatno i neučtivo. Na zna se tačno šta, ali je svakako reč o aluziji na to da Srbi i njihova stvar generalno loše stoje u međunarodnim odnosima i konkretnim pregovorima zbog toga što su podržavali politiku pokojnog Miloševića i njenu realizaciju. Dakle, ukazao je na nešto što se kod nas inače priznaje kao loš „imidž“ Srbije ili kao „izgubljen medijski rat“ i nastoji se popraviti proizvodnjom srpskih „brendova“, kao što su Guča ili Plazma. Sada je svako ko drži do sebe kao Srbina morao da dâ izjavu protiv Martija. Čak su ga naši fašisti nazvali fašistom. Pošto Ahtisari važi za dobar pregovarački „brend“ a osporen je, svi su međunarodni faktori morali da mu daju podršku, što ne bi učinili da ih odavde nisu vukli za jezik. On se onda obezobrazio i u Finskoj je na finskom rekao nešto kao da Srbi „mašu sabljom“. To je na engleski prevedeno kao „sabre rattling“ a ovde kao „zveckanje oružjem“.

I zvecnuli smo. Prvi put posle mnogo godina održana je u samom centru Beograda vojna parada. Pitomci vojne akademije, koje je Tito nekad proizvodio u potporučnike na Banjici, saslušali su govore – o čemu drugom, nego o Kosovu. Iz nekih novina izgleda da su bar neki novi oficiri salutirali slici Ratka Mladića.

Pored nejakih vojnih, treba sada u potpunosti isprobati više sile, one na koje se ateista Milošević nekako neiskreno i neubedljivo oslanjao.

U Hilandaru konači delegacija u kojoj su predsednik srpske vlade, dva ministra (od kojih jedan ima vrlo pogan i nehrišćanski jezik), jedan od najžešćih vladika i jedan veliki pesnik. Premijer i na Svetoj Gori govori o Kosovu, zapravo zato je tamo:

„Danas je prava prilika da još jednom osetimo istinu da je Kosovo srce Srbije i duša našeg naroda. Hilandar je najprirodnije mesto da ponovimo i potvrdimo da nešto što je naše ne može biti tuđe i da će, zasnovano na pravu i na zakonima, i ljudskim i božjim, Kosovo ostati deo Srbije.”

Opis počinka delegacije u manastiru u Politici nadmaša sve zle slutnje modernog čoveka:

„Noć u takvom ostrvu duhovnosti, u jednoj od kelija, provešće premijer Koštunica. Uz tiho pojanje i molitve monaha, plam voštanih sveća i tamjan posebnog hilandarskog mirisa, u liturgiji, u posebnom monaškom klanjanju, prolazi vreme koje kao da nije ovozemaljsko.“

Ljudi, ovo je broj ozbiljnog velegradskog dnevnog lista, izašao poznog leta 2006! Više od 814 godina pošto je Sv. Sava, vrlo racionalan čovek po merilima 12. veka, otišao u manastir Pantelejmon i 808 godina posle osnivanja Hilandara!

Pored božijih, i onda i sada su postojali i ovozemaljski zakoni. Za Hilandar je moralo da se dobije odobrenje vizantijskog cara. I Srbijom se danas „svetovno“ vlada po Miloševićevom ustavu od 1990. Ovaj akt ne valja ali donošenje novog ustava će tek posle šest godina oklevanja dobiti jak podsticaj, ne zbog onoga čega u njemu nema ili nije dobro, nego zbog nečega što u starom ustavu i te kako postoji, tj. konstatacije da je Kosovo i Metohija pokrajina u sastavu Srbije.

U skladu s najjednoglasnijim mogućim odlukama Narodne skupštine, koje su u jednom inače normalnom listu nazvane „Kosovska zakletva“, u preambulu novog ustava ući će najverovatnije sledeći tekst:

Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći od toga da je pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije, da iz takvog položaja pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose Ustav“.

Zašto u preambulu, uvod u ustav, koji ne sadrži nekakva operativna pravila? Zato, kažu, da se ljudi namame da izađu na referendum, koji je potreban da bi se izmenio postojeći ustav. Ako se poštuje stari, novi ustav je vrlo teško doneti a politička elita nije svih ovih godina smogla snage da sazove ustavotvornu skupštinu. Pitanje je hoće li kosovski mamac upaliti i referendum uspeti. Naime, Milošević je raspisao 1999. referendum i glasači su odlučili da niko ne sme da pregovara sa strancima o istom Kosovu pa se na to vlada nije obazirala. Jesu li tabui ovde večiti?

U atmosferi nadnaravnog, mitološkog i nebeskog niko se ne usuđuje da javno postavi bar neko od sledećih pitanja:

Hoće li kosovski Albanci biti pozvani da učestvuju u referendumu? Hoće li bar biti uračunati u ukupan broj glasača radi izračunavanja natpolovične većine? Koliko će poslanika u Parlamentu davati Pokrajina Kosovo i Metohija? Hoće li Albanci s Kosova moći da se nastanjuju na celoj teritoriji Srbije?

I, konačno, kako će se Srbija – ili neko nezavisno Kosovo, svejedno – ekonomski nositi sa 70% nezaposlenosti u Pokrajini, s armijom mladih, neproduktivnih i neobrazovanih ljudi, s organizovanim kriminalom, trgovinom ljudima i drogom? Šta je s ogromnim albanskim natalitetom nasuprot srpskoj „beloj kugi“?

Ova pitanja ne postavljam da bih se podsmevao. Mislim da podsmevanje, ironija, satira nemaju više nikakvog efekta u Srbiji. Ne treba u borbi protiv opake duhovnosti biti samo duhovit i reći na primer, da tu famoznu duhovnost naseljavaju sablasni duhovi a ne ljudski duh. Niko ovde nije izgubio nijedan glas jer je smešan. Karić i njegova stranka su sa sve salatom i brkovima za tili čas prikupili 12% pristalica a isto tako su ih brzo izgubili kada su im uzete pare.

Kosovo je za Srbiju vrlo važno pitanje, to bih i ja nebrojeno puta ponovio. Ali, na drugi način. Preko Kosova nam se na vlast, grbaču i glavu popeo Slobodan Milošević sa celom svojom intelektualnom, policijskom, ekonomskom i gangsterskom svitom. Ako to pitanje ne rešimo na stvarno suštinski način, kosovskim stepenicama će se na javnu scenu i na vlast popeti još nebrojeni smutljivci i potencijalni diktatori, koji će ozbiljnim ljudima izgledati kao palanački devetnaestovekovni glumci s prilepljenim brkovima ali će imati velikog odjeka i uspeha. Ovako kako se sada o Kosovu govori, govori se gore no o Bosni u poslednjem ratu: ne pretežno kao o teritoriji, već samo i isključivo kao o teritoriji. Tle se mora posedovati samo kao simbol, zemlja i zgrade, bez obzira na ljude koji ga nastanjuju, pa i na tamošnje Srbe. Zar ne bismo mogli da se zapitamo ko će tamo i kako živeti, čija će biti imovina, čiji će biti rudnici, kako će se proizvoditi, distribuisati i plaćati struja, kako će ljudi da komuniciraju, hoće li se skijati s obe strane Šare. To što ove reči zvuče kao blasfemija dobar je znak stanja duha u ovim predelima.

Gde su ljudi iz filma? Neki od onih za koje smo glasali 2000. u nadi da ćemo s njima krenuti putem demokratije, Evrope i zdravog razuma – u Hilandaru su. Mole. Slučaj, tj. izbor ovog dana, dodelio mi je drugu paradigmu. Sećate li se onog Ivana Markovića, portparola JUL-a i saveznog sekretara za informisanje, čoveka koji je uživao u svojoj gadosti. Njega je jedan član Otpora iz Požarevca tužio zbog povrede ugleda i časti i pretrpljenih duševnih bolova, nanetih u izjavama i saopštenjima iz proleća 2000, u kojima se tužilac i ostali otporaši nazivaju “stranim plaćenicima, domaćim izdajnicima i delinkventnim osobama sklonim kriminalu”. Jučerašnjom presudom Opštinskog suda u Požarevcu Marković je oslobođen jer je navodno „samo prenosio političke stavove JUL-a“. Drugi postupak protiv Markovića za slične stvari – onaj u Beogradu – uspešno je razvučen – do zastarelosti. JUL-a više nema – pojela maca.

Nema ni Suda Srbije i Crne Gore, Ustavnog suda Srbije uskoro neće biti a od ustava će ostati samo Preambula.

Dok je opšti utisak u vremenu kada su pisani tekstovi u ovoj knjizi bio da se u Srbiji suviše malo koriste razum i racionalnost i da silaženje s uma predugo i opasno traje, ali da će se ipak, iako kasno, zaustaviti, opisano iskustvo stečeno samo u jednom danu jeste da je racionalni pristup javnim stvarima i poslovima (res publica) u Srbiji, za koji se potpisani sve vreme zalagao, promašen i osuđen na neuspeh. Možda treba isprobati neke druge, postmodernističke metode.

19. septembar 2006.

Silaženje s uma, Fabrika knjiga, 2006.

Peščanik.net, 18.09.2006.

TEMA – KOSOVO