Guido Reni, Silovanje Europe, 1639, National Gallery, London, foto: Wikimedia Commons

Guido Reni, Silovanje Europe, 1639, National Gallery, London, foto: Wikimedia Commons

Najnoviji prilog vizuelnoj kulturi europejskog rasizma i ksenofobije jeste do sada već poprilično tvitovana (a jamačno i re-tvitovana) naslovna strana poljskog magazina wSIECI (uMREŽI) koji je u službi tamo aktuelne desničarske vlade partije Prawo i Sprawiedliwość, i ima cirkulaciju od preko 70.000 primeraka. Na insceniranoj fotografiji jednu doteranu i još malo pa nagu mladu ženu obavijenu zastavom EU, hvata, vuče, drpa, čupa i čerupa šest tamnoputih muških ruku sa sve roleksima i srebrnim kajlama. Ako čitaoci nisu odmah shvatili značenje fotografije tu je i naslov da im to razjasni – “Islamsko silovanje Evrope”.

Slika je dakle vrlo čitka a teza je jasna. Muslimanski emigranti donose u Evropu specifično islamsku kulturu silovanja (taharuš džamu), kidišu na “naše žene” i prete osnovama evropskog hrišćanskog identiteta, prava i morala. Ništa naročito, rekli bismo, samo već uobičajena leksika rasističke politike koja uvek u strancu (po pravilu tamnoputom) vidi potentnog i nasilnog muškarca koji će, ukoliko ga ne sprečimo, oploditi naše žene semenom nečiste rase i tako razmnožiti kulturu koja ne pripada beloj evropskoj uljudbi. Taharuš džama je, kako nas obaveštava desničarska štampa, samo aspekt hidžre, islamskog osvajanja Evrope.

I naša je domaća desnica sa velikim oduševljenjem dočekala ovu sliku kao ikonično upozorenje da je u toku islamska invazija na evropski kontinent koju nesposobne evropske elite – jer ne mogu da se otarase samoubilačke liberalne tolerancije – nisu u stanju da spreče. Tako jedna “srpska brza internet novina” nadahnuto blagosilja ovo vizuelno rešenje: “Bog nek blagoslovi Poljake, oni su to uradili opet. Oni su dah svežeg vazduha u Evropi koja je izgubljena u ovom momentu”.

Kako se moglo očekivati, po internetu se odmah pojavio i niz negativnih reakcija na ovaj rasistički tableau vivant i u tim reakcijama se uglavnom utvrđivala njegova sličnost sa nacističkim i fašističkim plakatima, i tako upućivalo na kod po kom možemo da čitamo ono što poljski magazin poručuje svojim čitaocima. Po ovom kodu slika se čita kao izraz propagande karakteristične za fašizam, kao kontinuitet gebelsovske invencije i tako problem svodi samo na istorijski specifičnu imaginaciju koja je proizvodila stereotipe o ne-arijevskom muškarcu čija je seksualna potencija deo njegovog podlog plana kontaminacije bele rase. Međutim ovako direktna analogija zapravo ograničava analizu i, kao i svaka analogija, nije dovoljna da bi postala argument.

Dok nastojimo da pročitamo neku sliku uvek smo na neki način uklješteni između dve simultane operacije koje se ne mogu razdvojiti iako operišu na dve naizgled različite ravni. Jedna je supra-semiotička operacija koja prepoznaje vizuelne znakove kao čitljive u okviru neke konvencije (utemeljene u određenoj kulturi, u nekom kulturnom nasleđu, u odnosu na određeni jezik ili pismo, itd.), a druga je sub-semiotička operacija koja prepoznaje estetsko-tehničke karakteristike slike, one koje same po sebi ne poseduju konvencionalno značenje ali su efekti neke konvencije (npr. tehničkog kapaciteta u određenoj istorijskoj epohi) i tako sudeluju u stvaranju koda po kom uočavamo ono što dalje prepoznajemo kao konvencionalizovane znakove.1

Za početak, kada se kaže “silovanje Evrope” naravno da se misli na antičko nasleđe, na Europu, kćer feničanskog kralja Agenora, i na sekvencu iz grčke mitologije u kojoj vrhovni bog Zevs, preobličen u bika, na prevaru otima naivnu devojku i siluje je pod krošnjom platana na ostrvu Kritu. Bog Zevs je omnipotentni alfa-mužjak evropske kulturne imaginacije, i epizoda silovanja bila je jedna od omiljenih tema renesansnih i baroknih slikara, odnosno njihovih patrona, u vreme formiranja moderne Evrope od 16. do kraja 18. veka. Od stotina verzija ove slike pomenimo one najpoznatije kao što je Ticijanova iz 1560. ili Renijeva iz 1639, ali i druge kao što su Kojpelova iz 1727, Bušeova iz 1732. ili Amigonijeva iz 1729.

Ono što je na ovim, i na većini drugih slika na ovu temu iz repozitorija evropske istorije umetnosti zajedničko je što one najčešće prikazuju trenutak otmice pa bi “Otmica Evrope” bila primereniji naslov mada je on pripisan manjem broju slika koje prikazuju ovu mitološku epizodu (na primer Rembrantova “Otmica Europe” iz 1632.)2. Silovanje je dakle tek naznačeno i najavljeno kao naredni božanski gest. Ticijanova Evropa leži razdrljene draperije i raširenih nogu na leđima bika koji ju odnosi dok se ona drži za njegov falusoidni rog. Dok se otmica odigrava oko Evrope lete krilati kupidoni, dok Renijeva verzija prikazuje upravo trenutak kada kupidon odapinje svoju strelicu i tako – kako nas upućuje opis na sajtu londonske Nacionalne galerije – slika “prikazuje trenutak kada se Europina uznemirenost (disquiet) zbog otmice počinje pretvarati u ljubav”!

Poruka klasičnog evropskog slikarstva je dakle nedvosmislena. Europa jeste nasilno oteta ali se iz te otmice rađa ljubav. Ono što će se dogoditi jeste silovanje, ali silovanje ovde nije oblik nasilja već oblik ljubavi, maltene preduslov za ljubav. Ticijanovu sliku je sa još nekoliko drugih slika “erotskog karaktera” naručio španski kralj Filip II i ona je služila njegovom privatnom zadovoljstvu. Njihova uloga je bila da pobudi seksualno raspoloženje i uzdizana je Ticijanova slikarska sposobnost da izrazi “mešavinu submisivnosti i terora”. U kasnijim osamnaestovekovnim verzijama, što je najočiglednije na pomenutoj Amigonijevoj slici, kao da više nije prikazana sama otmica uoči silovanja, već bezbrižnost koja je nastala posle silovanja – kupidoni se polako razilaze obavljenog posla, a Europa i ostale srećne devojke kite cvećem sada već umornog i zadovoljnog bika. Dakle ako već govorimo o “kulturi silovanja”, ona je svakako sastavni deo nasleđa evropske “visoke kulture”.

U nedrima ovog nasleđa nastaje i naslovna strana wSIECI. Evropa sa fotografije je mlada i lepa, ruke su joj perfektno manikirane, a sa njenog odnegovanog tela klizi draperija baš kao na kakvoj Rubensovoj slici, dok joj je dugačka kosa zatalasana kao kod Botičelija. Samo što još kupidon nije uleteo da njeno opiranje pretvori u strast i ljubav. Međutim, nije li ovakvo čitanje slike u suprotnosti sa namerama poljskih urednika? Nije li trebalo predstaviti užas taharuš džame? Ili bilo koje drugo strašno iskustvo silovanja, kako bi se pobudila empatija u poštenom Evropljaninu prema sudbini njegovih žena kao metafori sudbine koja preti čitavom evropskom kontinentu? Ono čime umesto toga urednici žele da podignu svoju čitanost i prošire svoje rasističke i ksenofobne ideje, jeste glamurozna inscenacija koja kao da je restl nekog modnog “šutinga”, prosto onako da se iskoristi termin i zatečena manekenka. Zastava EU se već našla pri ruci. Fotografija dakle erotizuje akt silovanja, ne odbija naš voajerizam, ne izaziva empatiju sa silovanim ženama već samo banalno sakralizuje kulturni identitet koji se zove “Evropa”.

Kao što smo pokušali ukratko da ilustrujemo nekim kanonizovanim primerima iz istorije umetnosti, mit o silovanju Europe znači nešto posve drugo od onoga što urednici poljskog magazina pokušavaju da kažu. Pre svega u mitu o Europi silovatelj je vrhovni bog a ne pripadnik nekakvog islamskog bašibozuka. Uostalom ova otmica i ovo silovanje jeste i podarilo ime našem kontinentu. Jer šta je drugo Europa do migrantkinja sa Bliskog istoka (sa prvobitnim prebivalištem u gradu Tiru, u današnjem Libanu), čija je migracija na Krit uzrokovana što nasiljem što zavođenjem boga sa Olimpa. Slično kao što je danas migracija ljudi iz Sirije uzrokovana što nasiljem u kom Zapad sudeluje, što zavodljivošću tog istog Zapada, odnosno kapitalističkom imaginacijom koja kulturnu odrednicu “Zapad” predstavlja kao isključivo mesto života u blagostanju. Kako je Alan Badju nedavno sumirao u jednom intervjuu: ako svaki drugačiji svet predstavimo kao nemoguć, neodrživo je onda nemati mesto u tom jedinom mogućem svetu, i to upravo “mesto po kriterijumima ovog sveta: novca, komfora, konzumerizma… Frustracija tako otvara prostor za nagon smrti: ono što želimo je ono što ćemo mrzeti jer ga ne možemo dobiti”. U sličnom ključu događaju se i slučajevi silovanja i seksualnog uzmemiravanja povodom kojih sada desnica želi da mobilizuje evropsko građanstvo i radništvo, i muškarce i žene. Silovanje je, da se podsetimo, uvek akt mržnje i nasilja a nikada tek neki izopačeni izraz seksualnosti. Pa ipak “kultura silovanja” na zapadu upravo je zasnovana na erotizaciji nasilja.

Silovanje Evrope je u wSIECI predstavljeno u takvom ključu. Evropa ovde nije predstava žrtve; ona je alegorija (u duhu klasične kulture), ali alegorija političke slabosti, alegorija Evrope kao naivne žene koja je sama odgovorna za ovo silovanje svojom permisivnom politikom prema izbeglicama kojom ona “želi da počini samoubistvo”, kako piše u wSIECI. Ali zato odgovorna politika evropske desnice ima jednostavno i efikasno rešenje da silovateljima i njihovim silovateljskim ženama i deci onemogući pristup tvrđavi. Ako Evropa zapravo želi da bude silovana tu su poljska vladajuća stranka i njeno glasilo da je spasu od te želje. Evropa se na fotografiji čak ni ne brani od napasnika stisnutim pesnicama (kao vizuelno konvencionalizovanim gestom otpora) već grebe po vazduhu kao kakva histeričarka i pokazuje pedantno lakirane nokte.

Tako se ova naslovna strana naslađuje silovanjem na više semiotičkih nivoa. Poruka se vraća na mesto pošiljaoca i njegove fantazije, nastale u njegovoj matičnoj evropskoj kulturi. Umesto da predstavi ono što zagovara, a to je da je silovanje kultur-specifično za islam, ona se naslađuje pornografskom inscenacijom, naročito uočljivom na drugoj fotografiji koja je pod naslovom “Pakao Evrope” objavljena u istom broju. Zastavu sa prve fotografije samo što ne vidimo kako je kliznula niz žensko telo u našoj voajerskoj anticipaciji njene nagosti. Njen otpor je uzaludan, muška nadmoć je neumitna, a i zašto je otišla u fotografski studio tako oskudno odevena?

Urednici wSIECI u stvari sudeluju u spoljnom prstenu taharuš džame. Da se podsetimo, ova praksa seksualnog uznemiravanja i silovanja (zabeležena recimo tokom demonstracija na trgu Tahrir gde su žrtve bile podjednako lokalne i zapadne žene) organizovana je tako što grupa muškaraca formira dva prstena oko žrtve. U spoljnom prstenu učestvuje veći broj ljudi koji na početku osiguravaju da žrtva ne može da pobegne iz kruga, a posle za nagradu kibicuju “akciju” u unutrašnjem prstenu.

U vizuelno nepismenom pokušaju da praksu silovanja pripišu kao specifično svojstvo islamskoj kulturi, urednici magazina i njihovi istomišljenici u Evropi, Poljskoj i Srbiji, otkrivaju vlastitu fantaziju odnegovanu u bujnim nedrima evropske visoke kulture, a magnifikovanu savremenim vizuelnim kodovima kapitalističke eksploatacije. A sve to da bi se politički prikrili pravi razlozi savremene seobe naroda, ali i da bi se prikrilo da akt silovanja nije kultur-specifičan već praksa u svim patrijarhalno uređenim društvima, bila ona hrišćanska, muslimanska, hinduistička ili koja god.

Peščanik.net, 23.02.2016.

Srodni linkovi:

Deutsche Welle – Poljska na stubu srama

Svetlana Slapšak – Seks i železnička stanica

Timothy Garton Ash: Poljska – razaranje demokratije

Timothy Garton Ash – Poljska je preživela i gore stvari

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

________________

  1. Videti npr: Mieke Bal, Reading “Rembrandt”: Beyond the Word-Image Opposition, Cambridge University Press, 1991, str. 1-3.
  2. U pregledu najpoznatijih verzija ovih slika Rembrantova se izdvaja jer ne prikazuje erotski doživljaj ove epizode već strah Europe koju bik odnosi i šok njenih drugarica koje ostaju na obali.