Srbija je opet neslavni hit. Slike i opisi nesputanog nasilja već danima obilaze svetske medijske metropole, neumoljivo razaraju novostvoreni mit ovdašnjih državnih i političkih manekena i manipulatora kako je njihova „miroljubiva i konstruktivna“ višestubačna spoljna politika iz temelja promenila ničim izazvanu „lažnu predstavu“ o državi koja pune dve decenije generiše svakojake oblike terora nad ljudima. Od ratova, etničke mržnje i progona, nacionalizma, ksenofobije do parlamentarnog, uličnog i medijskog divljanja „patriota“ svih fela. Punu cenu je ovog puta svojim životom platio nedužni Bris Taton, momak koji je olako poverovao da se u Beogradu, kao i u francuskim gradovima, može bezbrižno popiti kafa.

Kolone razočaranih i rezigniranih građana, koji cvećem i svećama već nekoliko dana odaju poštu nastradalom Francuzu, ma koliko delovale impozantno, možda će koliko toliko ublažiti, ali ipak ne mogu da otklone tešku nelagodu zbog poražavajućeg utiska da Srbija, zapravo, niti može, bogme, pitanje je da li i želi da se oslobodi čvrstog zagrljaja tvoraca, promotera i aktera svekolikog nasilja. To joj nekako dođe kao vrsta nadoknade zbog svih mogućih poraza kojima je bila izložena, gotovo pune „demokratske“ i „tranzicione“ decenije koju su pojeli skakavci, kao opijum za sve nedaće i traume koje je samoj sebi, ali i svom okruženju, priredila.

Nije bilo tako davno (2003) kada je pola miliona građana ispratilo mučki ubijenog Zorana Đinđića. Koliko je tada oporih reči protesta i ogorčenja izrečeno u nadi da će atentat na premijera biti poslednji zločin u sinhronizovanoj režiji države i kriminala, prelomni trenutak kada će se shvatiti dubina gliba u koju su političari godinama unazad Srbiju gurali. Nekoliko meseci kasnije, na parlamentarnim izborima ubedljivo je trijumfovala srpska politička desnica, Đinđićevi najljući rivali. Brisa Tatona takođe ispraćamo sa zavidnom količinom pijeteta, tuge i revolta, nadajući se, po ko zna koji put, da će tragedija mladog Francuza konačno razvejati magluštinu oko prave prirode i izvora nasilja u državi Srbiji.

I da posle svega ovoga, neće homogenizovana nacionalistička i ksenofobična desnica ponovo uzeti stvar u svoje ruke čim se tutnjava zbog najnovijeg talasa nasilja stiša i građani shvate da  „demokratska“ i „proevropska“ politička garnitura na vlasti manifestuje frapantnu nemoć da i svojim i stranim građanima osigura makar minimalnu bezbednost. Ujedno, nije u stanju ni da prihvati činjenicu da je nasilje u nas postalo svakodnevni način života i ponašanja. U parlamentu, medijima, na ulici, školi, sportskim takmičenjima, porodici…

Ni poslednja spirala divljanja ekstremnih klerofašističkih, nacionalističkih i navijačkih jurišnika, brutalnih napada na strane državljane, nezaštićene manjinske grupacije, uprkos svemu, čak i ubistvu jednog gosta iz inostranstva, nije pripomogla da država i njeni propagandni ideolozi konačno revidiraju svoj stav kako je reč o „incidentima“ marginalnih grupa „huligana i siledžija“. Prebacivanje krivice na njih, čak i na pojedince koji su se oteli kontroli, zapravo je još jedan, ovog puta krajnje providan ali i apsolutno neodgovoran pokušaj da se prikrije još poodavno poznata činjenica da nasilje u ovoj državi nije „izolovan fenomen“, kako ga žele domaći narcisoidni političari prikazati, već sistemska stvar. Sistem vrednosti, koji su još pre više od dve decenije u sinhronizovanoj akciji nametnuli Slobodan Milošević i dominantna nacionalistička ideologija dobrog dela srpske intelektualne i političke strukture.

Još kad je Milošević na Gazimestanu najavio da u „rešavanju srpskog nacionalnog pitanja ni oružana sredstva nisu isključena“, bilo je jasno kuda srlja Srbija. Duh iz boce je pušten pa sve što se dešavalo u rušenju bivše jugoslovenske države, ratovima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, imalo je za svrhu da promoviše i uspostavi logiku da se jedino silom, dakle, nasiljem u različitim oblicima, masovnim trovanjem naroda floskulom kako se „nebeska Srbija“ može braniti i odbraniti od „svetske antisrpske zavere“ samo tako što će teror postati zvanična, državna ideologija. To je vreme kada je ljudski život apsolutno obezvređen, brutalni generali, pljačkaši, ubice i kriminalci regrutovanih u zatvorima proglašavani epskim junacima i neprikosnovenim „patriotama“. Jednom oslobođeni duh više nije mogao da se vrati tamo gde mu je mesto, pa je fatalna privlačnost gole sile i kompleksa „jači smo od svega“ postigla da se sprega države, politike, ratnog zločina, novobogataša-profitera, baraba svih boja ugradi u opštevažeći kodeks ponašanja koji je – kada su se vojni porazi Srbije zaređali – težište nasilja iz susedstva preneo na teren Srbije.

Peti oktobar je probudio nadu da bi se zahuktalom nacionalizmu, militarizaciji i kriminalizaciji društva i države moglo stati na put, ali je likvidacija premijera pokazala da je nasilje, dirigovano iz raznih centara moći, ipak jače od države. U stvari, postalo je njegov neodvojivi deo. Svi potonji događaji – od pučističke pobune Crvenih beretki, ubistva premijera, spaljivanja američke ambasade i džamija u Nišu i Beogradu do nesmetanog terora raspojasanih ekstremista na sportskim mečevima, ulicama i nad manjinskim grupama, posebno Romima, uz prećutni blagoslov države, posebno nekih njenih institucija, poput Državne bezbednosti, političkih stranaka konzervativne desnice i Srpske pravoslavne crkve – imali su samo jedno značenje: učvršćivanje kontinuiteta nasilja i vladavinu sistema vrednosti po kome „samo jakima pripada svet“.

Baš u vreme vladavine Vojislava Koštunice i njegove kohabitacije sa Borisom Tadićem arsenal najekstremnijih nacionalističkih, klerofašističkih i neonacističkih grupa doživeo je najveći procvat. Pojavili su se Obraz, Dveri, Rasni nacionalisti, Krv i čast, SNP „Svetozar Miletić“, potom i „1389“, „Naši“ „Nacionalni stroj“, „probudile“ su se i brutalne navijačke horde Crvene zvezde, Partizana i Rada. U tom novom, obogaćenom (novopridošlim jurišnicima) ambijentu nije bilo teško prepoznati kontinuitet veličanja kriminalaca tipa Arkana i Legije sve do kafanskog siledžije Miladina Kovačevića, kome je država obilato pomogla da postane uzor novim naraštajima. Prepoznaje se, u stvari, da se logika nasilja nikad nije prekidala. Dobijala je samo nove forme, u nekim segmetima bila je suptilnija, a drugim, opet, brutalnija, ali suština je ostala ista: svrha nacionalističke isključivosti, ksenofobije, šovinizma i rasizma, arogancije i agresivnosti koja prelazi i najgrublje oblike sadizma, bila je da se Srbija održi na nivou primitivne plemenske zajednice, kojoj su evropske integracije, demokratija, vladavina prava i pravičnosti i poštovanja ljudskih prava i sloboda poroci kojih se valja, i po cenu izazivanja krvoprolića, kloniti.

Ima li leka toj pošasti? U svakoj uređenoj i civilizovanoj zemlji odgovor bi bio jednostavan, u Srbiji, pak, jako komplikovan pre svega zbog slabe, nemoćne i nereformisane države, a i neodlučnosti političke „elite“ da jasno i odlučno kaže šta joj je vizija: put u moderno, razvijeno i tolerantno društvo ili, pak, dalje sveukupno survavanje. Ipak, nije kasno za radikalan zaokret, ali se mora znati da će terapija biti sve teža i bolnija budu li se ovdašnji političari i dalje držali premise da je Miloševićev vrednosni sistem politički i vlastodržački profitabilan, a i da malo (više) prkosa, inata, ksenofobije, nacionalizma i pokazivanja mišića ne bi škodilo.

Za početak morali bi da konačno prihvate činjenicu da Srbija nije pobednik u ratovima i da će joj se svako prekomerno kočoperenje, ispoljavanje nacionalističkog prkosa, arogancije i agresivnosti, povlađivanje kompleksu nekakve svoje iracionalne veličine i značaja u regionalnim i svetskim razmerama uvek vratiti kao bumerang. Udaljiće je za dug period od Evrope i njenih vrednosti. Koketiranje sa nacionalizmom i ekstremnim grupama, međutim, približiće je još više primitivnom i sve grubljem provincijalnom uterivanju reda i discipline. Biće to, u stvari, teranje vetra na jedra najmilitantnijih i najkonzervativnijih struktura u državi. Srebrenica, Sarajevo, Vukovar više ne smeju biti poligoni za skrivanje nečiste savesti i bežanje od odgovornosti za počinjene ratne zločine.

Jednom za svagda mora se raskrstiti sa kultom obožavanja uniformi i oduševljenja što su, posle kraće pauze, vojska i policija ponovo na samom vrhu lestvice popularnosti. Razjasniti i sudski rasplesti pozadinu pobune JSO, otkriti političke inspiratore i nalogodavce Đinđićevog ubistva, konačno razrešiti „misteriju“ ubistva Slavka Ćuruvije, razobličiti ulogu i poteze policijskog vrha i Koštuničine vlade u paljenju ambasade SAD i Bajrakli džamije, ali bez kompromisa, političke trgovine i dnevno-političkih kalkulacija. Osloboditi pravosuđe i medije političkog tutorstva, a samu državu izložiti konstantnoj kontroli odgovarajućih nezavisnih institucija i civilnog sektora. Zaustaviti bahatost i siledžijstvo za parlamentarnom govornicom, što je već skoro dve decenije model drugima kako da se ponašaju. Preispitati radikalno sistem obrazovanja kako bi se utvrdilo u kojoj meri je današnja škola, zapravo, nastavak ratova na prostoru bivše SFRJ drugim sredstvima. Usput, ali ne i manje urgentno, zaustaviti pokroviteljski i krajnje problematičan stav države i političkih partija u sistematskoj rehabilitaciji i glorifikaciji snaga fašizma i kolaboracije, staviti tačku na opšti poražavajući utisak kako se Srbija, zapravo, stidi sopstvenog antifašizma.

I za kraj: ne bi bilo loše da se predsednik Republike Boris Tadić ponekad zatekne i u Srbiji kad u njoj nešto ozbiljnije zagusti. Deliti lekcije iz SAD ili Slovenije je, najblaže rečeno, degutantno.

 
Peščanik.net, 01.10.2009.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply