Sećate se, tamo negde početkom ove godine – ni ja ne pamtim najbolje, možda je bilo kasnije, a možda i ranije, sve se smešalo u jednu maglu od izjava – Vučić je rekao, ako ništa drugo ne bude moglo da se uradi, on će odstupiti s mesta predsednika države kako bi kupio još šest meseci odlaganja odluke o Kosovu.
Velika je to žrtva za Vučića, ni Kosovo je nije vredno, pa umesto da, kao što je rekao, on odstupi i raspišu se izbori za predsednika, odstupili su gotovo svi njegovi kako bi se još malo kupovalo vreme. Da li ja sad to hoću da kažem da se zbog Kosova ide na izbore? Neću, naravno. Vučić je naprosto pogrešio što ih je raspisao. Kada se gleda iz njegovog ugla, razume se. Ta greška bi ga mogla koštati vlasti. Tako bi to bila prva dobra stvar koju je uradio za Srbiju. Videćemo.
Sam Vučić kaže da se njegova politika bez ostatka svodi na kupovinu vremena. Evo, recimo, i juče je to rekao, u hramu. Mislim, on to zove hram, a vest kaže – SANU. Akademija je dakle juče obeležila 182. godišnjicu postojanja. Akademici slavili rođendan. I na rođendan im došao Vučić. Pred akademicima, koje je nazvao i besmrtnicima i sveštenicima (pa je valjda zato za njega SANU umesto ustanove nauke jedan obični hram), Vučić je sipao svoje vizije bliske budućnosti.
Lupao je po običaju. Ponovo izigravao strašilo. Proricao apokalipsu. I pitao se kako će se iz toga izvući Srbi i Srbija. S njim na čelu, naravno. Jer, bez njega, potop. Pored toga, ukratko je, u svega nekoliko rečenica, izložio i srpski nacionalni program. Otprilike ovako: mi odugovlačimo, čekamo da se stvari u svetu promene, pa da probamo još jednom da ostvarimo ciljeve iz devedesetih.
A što se tiče Kosova: isto odugovlačenje. Čekati novi svetski haos, iz koga će kao najjači izaći neki novi akteri, promeniće se odnosi moći, i onda ćemo vratiti Kosovu u Srbiju, odakle ono nikada nije ni otišlo, naravno. Do tada, ništa od priznanja, jer ne možemo dati ono što je naše. Vučićevski glupo i smušeno.
Nije Vučić jedini koji gleda u kuglu i proriče budućnost. Pri tom, ponovimo to po milioniti put, sam je priznao kako ne ume da čita svetska kretanja. Dakle – džabe mu kugla. Mimo toga, stvar je zdrave pameti: i drugi razmišljaju o budućnosti. I drugi gledaju kuda se svet kreće i za to se pripremaju. Kao što mi čekamo, tako čekaju i drugi. (Samo što oni nešto i rade.) Recimo, kosovski Albanci. Zašto Vučić veruje da je pametniji od njih?
Zašto Srbi uopšte veruju da znaju bolje i da su pametniji od drugih, to je pitanje svih domaćih pitanja. Samo što nećemo o tome. Ovde ćemo o tragičkoj ironiji. Tragička ironija, kaže rečnik, odnosi se na deo u drami kada se glavni junak ponada da stiže izbavljenje, a svi u publici znaju da mu u stvari stiže surovi kraj. Ako bi se doslovno primenila definicija, ispalo bi da Vučić priča, a da akademici znaju da neće još dugo biti na mestu s kog im se obratio.
Samo što to kod nas ne bi bila tragička ironija, nego – čisti neobuzdani optimizam. Nisam na to mislio. Ironija je u tome da su juče akademici na rođendan svoje institucije gledali i slušali svoje vlastito političko čedo. Nešto slično kao u onoj priči Mary Shelley o doktoru Frankensteinu i njegovom čudovištu. Tu ih je doveo notorni memorandum njihove ustanove, na noge Vučiću. Džabe su kasnije poricali da ustanova ima bilo kakve veze s razornim dokumentom.
Bilo je još odmah jasno da to može biti samo delo besmrtnika i sveštenika iz hrama srpskog nacionalizma. Na neke se juče osvrnuo i Vučić. Odao poštu očevim. Nećemo više o tome. To su bili počeci, sad gledamo krajeve. Dakle, kako su se osećali akademici kada im je Vučić juče izlagao njihov sopstveni program od pre više decenija, u njegovoj najbednijoj i najsmušenijoj varijanti? To je taj ironijski deo.
Tragični se pak odnosi na čitavu Srbiju. Ono što je 1986. izgledalo kao (kakav-takav) program za budućnost, danas, iz obrnute vremenske perspektive, iz ugla posledica, vidimo kao nerazumno i neodgovorno igranje – recimo to tako, patetično – sa sudbinom naroda (a „narod“ se ovde ne odnosi na naciju nego na ljude uopšte, što je inače osnovno značenje te reči). Hteli ste veliku Srbiju – dobili ste Vučića. To je ta tragedija.
A kao u svakoj dobroj (šekspirovskoj) tragediji, imali smo juče i jedan komični deo. Pozvavši se na Teslu, Vučić je akademicima objasnio da u nauci nisu važni ni rad ni znanje, nego je važna – vizija. Samo što, elaborira Vučić sledeći tobože Teslu, naučnik treba da zasluži viziju. On mora vredno da radi i da uči, jer se tako kvalifikuje za viziju. A onda vizija dođe niotkuda, bez ikakve veze s radom i trudom, ali po zasluzi. Tesla je bio, po svemu što znamo, neobična osoba, nesvakidašnja u svakom smislu. Sudeći po citatu koji je izabrao Vučić, pored mnogih drugih stvari, bio je i mistik.
(Teško je odoleti, i zato ova ograda. Vučić je jedno veliko opšte mesto, i srpskog nacionalizma i inače. On hvata uokolo popularne slike i predstave i prihvata ih zdravo za gotovo da bi nam ih vratio kao velike „istine“. To kako on vidi i citira Teslu, to je Tesla iz popularne kulture. Samo što u kontekstu popularne kulture ta slika Tesle ima smisla i radi neki dobar posao. Ali, kada joj promenite kontekst i kao Vučić pokušate da je uvedete u ozbiljnije registre nauke i znanja uopšte, ona postaje groteskna. Taj „popularni“ Tesla zablistao je u izvanrednom – daleko boljem od njegovog „Oppenheimera“ iz 2023 – filmu Christophera Nolana „Prestiž“ iz 2006. Uz Hugha Jackmana i Christiana Balea u glavnim ulogama sujetnih mađioničara, tajanstvenog i mističnog Teslu, jedinog pravog mađioničara u Nolanovoj priči, igrao je divni David Bowie. Vučić je mislio da citira Teslu, a zapravo je pred akademike izveo Nolanovog Bowieja u ulozi čarobnjaka.)
To da je Tesla možda bio i mistik, sasvim je u redu, ali je isto tako i nebitno. Nauka nije niti može biti isto što i misticizam (ona je sve suprotno od toga), kao što naučne ustanove nisu hramovi (nego opet sve suprotno od toga). Ali, hajde ti to sad objasni Vučiću. Jer, njemu je u njegovoj glavi, tako on to vidi, sve jasno. On (misli da) se trudi, mnogo radi, i onda mu – on veruje, zasluženo – svašta prođe kroz glavu: recimo to kako će izgledati 2024, što je za njega kao neka nova 1989, samo u obrnutom smeru. To je njegova vizija.
Zaslužio ju je, misli on, trudom i radom. Ali ne i razmišljanjem. Pa kako mu se u glavi javila bez razmišljanja, tako je on i prihvata – bez razmišljanja. I takav kakav je, bez trunke samorefleksije, on je akademicima zapravo rekao da su i oni isti kao on. I njima njihova otkrića padaju s neba, po nekoj teško objašnjivoj zasluzi. Gledaju akademici u Vučića i on u njih, kao da se gledaju u ogledalu. Iz neke magle im stižu vizije i u magli se gube. Kao memorandum.
Niko od „besmrtnika i sveštenika“ da to prekine. Da u ime razuma i istine oskrnavi hram i oslobodi instituciju od uzurpatora.
Peščanik.net, 21.11.2023.
Srodni link: Saša Ilić – Rasanjivanje akademika
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dobro došli u Had - 03/05/2024
- Wheeling and dealing - 30/04/2024
- Kampanja i mediji - 30/04/2024
