Milorad Čavić je na Evropskom prvenstvu u plivanju u Ajndhovenu 50 metara leptir stilom preplivao za 23 sekunde i 11 stotinki, oborio evropski rekord i stigao prvi, na dodeli medalja pojavio se u majici na kojoj je pisalo „Kosovo je Srbija“, primio zlatnu medalju, a potom odlukom Panela za disciplinska pitanja Evropske plivačke organizacije (LEN) suspendovan sa šampionata, sa obrazloženjem da je „majica koju je nosio sadržala jasnu političku poruku, što nije u skladu sa LEN pravilnikom koji se odnosi na zaštitu i sigurnost na takmičenjima pod okriljem LEN“ („Politika“ 22. mart, str. 1). Ovo je nesporno. Sve ostalo, ma koliko očekivano bilo, samo je beznadežno obrtanje u krug, tužna dodola koja više od želje da prizove kišu priziva neku vrstu samozaborava, ludila, bezbolne (ili možda bolne?) eutanazije. Svako ko iole ima veze sa ovim prostorima mogao je da se kladi bilo u šta što poseduje i što ne poseduje, da će na vest o suspenziji Čavića vaskolika patriotsko-patrijarhalna štampa da cikne do neba, još jednom upirući prstom u dokaz o svetskoj nepravdi i takoreći pavlovljevski uslovljenoj, organskoj mržnji prema Srbiji i Srbljima, mržnji što se ispoljava svakad i svukud, tek tako.
Ok. Idemo redom.
Da li je parola „Kosovo je Srbija“ politička poruka?
Jeste.
Da li pravila LEN-a zabranjuju iznošenje političkih poruka na takmičenjima?
Zabranjuju.
Da li je Čavić prekršio pravilo?
Jeste.
Da li je Čavić kažnjen s razlogom?
Jeste.
Ima li problema?
Nema. Osim što je kazna verovatno je prestroga. Izvesno je da je bilo načina da se suspenzija izbegne, da je, recimo, komisija koja je određivala kaznu bila blagonaklonija prema sportu (momak sjajno pliva). Ali nije. Da li je strogosti razrezane kazne doprineo i imidž Srbije? Moguće. No, problem, zapravo, nije u ovome o čemu je do sada bilo reči. Nije čak ni u naizgled zdravorazumskoj konstataciji da je Čavić sam uprskao stvar i, manje ili više, dobio šta je zaslužio. (Dobio je i susret sa Koštunicom kao naročiti vid kazne.) On je, naprosto, instrument i žrtva sumanute, štetočinske, suicidne politike patriotsko-patrijarhalnog bloka ovdašnjeg. Time što je ispao sa Evropskog prvenstva ne samo da je plivač Čavić Milorad, kao pojedinac, kao sportista, izgubio šansu da ostvari još po koji sjajan rezultat nego je, ako je već nekome stalo do toga, a jeste, i Srbija izgubila time što se, na eventualnoj novoj ceremoniji dodele medalja, neće videti ono SRB u dnu ekrana, neće se videti zastava, neće se čuti himna, neće se o Srbiji više govoriti na način na koji bi svi građani Srbije voleli da se o Srbiji govori (ili barem ne bi imali ništa protiv), neće se govori o tome da je zlatnu medalju osvojio momak iz Srbije, nego Srbi opet prave sranja i tako dalje.
Koštunica i patriotsko-patrijarhalni blok, naime, ima vrlo originalan način borbe za interes Srbije, naime oni se za Srbiju bore tako što joj, svakim svojim potezom, upravo zapanjujuće talentovano, nanose teška oštećenja (materijalno-mentalne prirode). To je kao kada biste se za život borili tako što ćete izvršiti samoubistvo. Niko, naravno, nije bio po ušima Čavića da oblači majicu i utoliko on jeste odgovoran (šta zna dete šta znači „Srbija je Kosovo“), ali momak je pre svega, što bi rekao Đorđe Vukadinović, pošteni patriota koji je, naprosto, postao žrtvom opasnog fantazma. Šta, dakle, u ovom, kao i bilo kom drugom slučaju, znači „pošteni patriotizam“? I kako se razlikuje od, recimo, „nepoštenog patriotizma“? Ako je suditi po do sada rečenom, glupost se nameće kao čvrst kriterijum za određivanje „poštenog patriotizma“. Glupost kao nereflektovana, histerična (rekao bi Žižek sa Lakanom) reakcija na zahtev drugog da se bude patriotom, da se uspostavi pozitivan identitet. Pitanje „da li si (pravi) Srbin?“, upućeno mladom čoveku koji sa Srbijom i specifično privlačnim srpskim načinom života ima veze koliko i, recimo, Bijonse, to pitanje, koje upravo erotski draška identitet, izaziva histeričnu, glupu reakciju u vidu izlaska na podijum sa idiotskim natpisom na majici, a potom i njegovo isključenje sa šampionata.
Ništa od ovoga, naravno, ne sprečava predsednika tehničke vlade i idejnog tvorca idiotske parole „Kosovo je Srbija“ da primi Čavića i da bude potpuno srećan, potpuno zadovoljan, egzaltiran takorekuć (predsednik tehničke vlade, to jest), što je momak ispoljio upravo zadivljujući patriotizam i što je izbačen sa prvenstva Evrope. Alo, Belanovica! Nesrećnom momku koji, onako izgubljen, izjavljuje da se ne kaje zbog toga što (ni)je uradio, te zahvaljuje na podšci koju je dobio od trenutka kada mu je zapretilo kažnjavanje, pa do izvršne odluke (kao da zahvaljuje džeparošu što ga je pokrao, sve verujući da je reč o skupljaču dobrovoljnih priloga), nije, uglavnom, jasno ništa. Jeste, znao je on kakav rizik to nosi, to sa majicom, ali ne kaje se i sve je, u stvari, super. I ko je sad ovde lud? Idemo još jednom. Koštunica i njegovi glasni i tihi saputnici u dugu i hladnu (ali srpsku!) noć, pokreću kosovsku histeriju u, veruje čovek, interesu Srbije, jedan sjajan sportista koji, u međuvremenu radeći najbolje ono što najbolje radi, za Srbiju odrađuje veliki posao, upada u histeriju i prihvata histerični diskurs, posle čega mu promptno biva oduzeta mogućnost da i dalje radi ono što najbolje ume, čime ne dolazi više u priliku da nešto/mnogo uradi i za svoju zemlju, a predsednik vlade ga tapše po ramenu, slika se sa njim i želi sve najbolje u Pekingu, kao da on, taj predsednik vlade, nije u najmanju ruku sukrivac, ako ne već i glavni krivac za to što Srbija gubi. Jel’ to normalno? Da li je ta slika u kojoj se glupost smatra vrhunskim izrazom rodoljublja izraz normalnosti ili, kako ovaj tekst sugeriše, sumanutosti?
Čavićev bi se pošteni patriotizam, dakle, ogledao najpre u gluposti, a potom, verovatno, i u nekakvoj iskrenoj želji da pomogne svome narodu. Ovo drugo je lepo. Nepošteni patriotizam bi, pak, verovatno bio neiskren odnos prema svome narodu, a koja bi se neiskrenost uočavala kao nesklad između rodoljubive retorike i nerodoljubivog mažnjavanja para u ime te retorike. No, kako razlikovati ta dva oblika patriotizma, pošteni to jest, od nepoštenog? Prvi je, dakle, iskren, ali glup, dok je drugi nepošten, ali pametan. Recimo. U oba slučaja, međutim, korist po predmet patriotizma, to jest po patriju, narod, koga li već, ne postoji. Ili, recimo, da li je Zvezdan Jovanović, zvani Zveki, Zmija, iz perspektive patriotsko-patrijarhalnog bloka, patriota ili ne? On sam je, naime, izjavio da je Đinđića ubio ne iz koristi, nego iz čisto rodoljubivih razloga. Čoveku treba verovati. Za razliku od Šiptara ili Legije, dakle za razliku od nepoštenih patriota, Zveki je puki siromah. On je, naprosto, radio iz uverenja. I šta sad? Čovek zadovoljava sve kriterijume za titulu poštenog patriote: iskren i glup. Da ne govorimo o tome da je smakao izdajnika i kriminalca.
Čavić je, dakle, stradao ni zbog čega. Njegova je žrtva savršeno uzaludna i, kao takva, neizostavno glupa. Oduzeta mu je šansa, ne čak ni zbog fantazma da Srbija može ponovo da dobije suverenitet nad Kosovom – barem ne u doglednoj budućnosti, ako ikad – nego zbog izraza tog fantazma u vidu isprazne parole, u činu iskazivanja lojalnosti jednom fantazmu. Oznaka „Kosovo je Srbija“, taj znak raspoznavanja, ta žuta traka sa obrnutim (egzistencijalnim) predznakom, ne služi ničemu drugom do samolegitimaciji onoga ko je nosi (pred njim samim, ako je pojedinac, ili pred potencijalnim glasačima, ako je političar patriotsko-patrijarhalnog nazora na svet), ona je neka vrsta dečje dreke, nezrelog urlanja koje veruje da će, time što dovoljno glasno ponavlja neku magijsku formulu, uspeti da proizvede učinke u stvarnosti. No, neće. Neće zato što je rečena parola prazno mesto smisla, neučinkovita banalnost, tautologija u pokušaju, izraz fantazma koji upravo kao fantazam proizvodi učinke. Fantazam nije suprotnost nekakvoj pretpostavljenoj realnosti. Fantazam je već u njoj, u stvarnosti, on je, čak, konstituiše. Fantazam nije, naprosto, neostvariva želja, dečji poriv za čokoladom koja se ne može dobiti pa dete, sada, fantazira da je ima, ili da će je dobiti (iako niti je ima, niti će je dobiti), nego je fantazam čvrsto ugrađen u strukturu stvarnosti kao njen konstutivni momenat. Da nije, ne bi proizvodio učinke poput Čavićeve suspenzije sa šampionata.
Utoliko patriotsko-patrijarhalni blok, barem onaj njegov deo koji pretenduje na pojmovno uobličenje tog pogled na svet i stvarnost, mora moći teorijski da artikuliše šta se ima smatrati pod „patriotizmom“, šta pod „poštenim“ a šta pod „nepoštenim patriotizmom“, odnosno pod „elementarnim patriotizmom“, ili pod „minimumom patriotizma“. Dok se to ne dogodi – a neće se dogoditi – dok, dakle, patriotsko-patrijarhalni blok teorijski ne odradi taj posao, svaka priča o patriotizmu, svako pominjanje patriotizma kao željenog iskazivanja lojalnosti zajednici, biće puko idološko puckanje bičem. Do tada, patriotizam će ostati ono što je bio i do sada: (poslednje, prvo) pribežište za ništarije.
Peščanik.net, 24.03.2008.
