U ponedeljak 28. aprila jedan tzv. dekan – čije prezime ne smatram više bitnim ali se glasovno pogodno poklapa sa rečju „stid“ i „bestid“, pa ću ga odsad tako i oslovljavati: dr Bestid (u Vladi R. Srbije već imamo jednog koji je poznat pod nadimkom dr Smrt, pa što ne bismo imali i dr Bestida) – pozvao je interventnu i žandarmerijsku jedinicu kako bi mu omogućile da dopuzi do svog kabineta. Iako su mu njegovi studenti nekoliko dana ranije već skrenuli pažnju da se ponaša neakademski, da cepa studentske plakate, da ispoljava agresiju i da takvo ponašanje nikome ne služi na čast, dr Bestid je rešio da sve to ignoriše i uz pomoć angažovanog policijskog aparata dogmiže u svoju kancelariju. Cena za takav poduhvat je bila upotreba brutalne i prekomerne sile protiv učenika, studenata, profesora i naših sugrađana koji su se odazvali pozivu u pomoć studentkinjama i studentima novosadskog Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, stacioniranih u samoj zgradi. I dok su (neki) pripadnici policijskih jedinica pendrečili i batinali okupljene građanke i građane, dr Bestid je nemo i blaženo lišen empatije, sažaljenja i zabrinutosti – iz debelog hlada i sa spokojnom tupošću – pratio šta se dešava ispred glavnog ulaza u zgradu fakulteta (ne isključujem da je kao redovni profesor borilačkih veština možda sa znanstvene strane posmatrao aktivnosti policije i da bi iz svega mogao proisteći i kakav stručni rad za potrebe nekog od fakulteta bezbednosti).
Ono što dr Bestid nije naučio – i što nažalost, bojim se, kad već dosad nije, nikad i neće naučiti, makar bio i „(ko)autor oko 200 naučnih članaka u više od 60 međunarodnih časopisa i član uredničkog odbora ili urednik u 10 međunarodnih časopisa“ itd. – jeste ono što dobro zna i što je tog ponedeljka, pred zgradom DIF-a, tako strasno demonstrirala jedna malena i tanana profesorka novosadskog Filozofskog fakulteta, po imenu Smiljana. Ime Smilja(na) je – onomastičari nam kažu – žensko ime domaćeg porekla, izvedeno od reči smilje, što je, znamo, naziv ukrasnog cveta. I zaista je tog ponedeljka Smilja delovala kao jedan cvetić, kome tamo možda nije mesto. A bilo joj je i te kako tamo mesto! Kako je sama rekla: „Stajala sam ispred studenata. Mislim da je moja osnovna dužnost kao profesora da budem uz studente.“ Bila je dužnost svih nas da se nađemo tamo na poziv studenata, ali su se samo neki odazvali. A još manji je broj onih koji su se našli „na prvoj liniji“, oči u oči s policijskim kordonom. Jedna od tih nekoliko, krhka a neustrašiva, sitna a čvrsta kao stena, goloruka nasuprot pendrecima i metalnim štitovima. Profesorka koja zna šta je njena dužnost i u učionici i van učionice, i u nastavnim i u „vannastavnim“ aktivnostima – upravo je Smilja. Stručnjaci za reč smilje vele da je nesigurne, nedovoljno transparentne etimologije. Jedna – premda ne baš izvesna hipoteza – glasi da je ova reč povezana s oblikom smeylyo-, što bi bilo srodno s litvanskim i letonskim smailas/smails u značenju ‘oštar’ (zbog oštrih listova biljke). Meni se, međutim, baš ta hipoteza u slučaju Smiljane čini – najtačnijom. Tog ponedeljka Smiljana je bila oštra. Ne, naravno, nije bila nasilna, nije bila agresivna, nije bila gruba. To nije u njenoj prirodi. Njena je priroda potpuno suprotna tome. Kad kažem oštra – mislim, bila je borbena, bila je prkosna, bila je odlučna, bila je nepokolebljiva (v. sekundarna značenja reči „oštar“ u Rečniku srpskog jezika). Bila je sve ono što mnogi (većina) od nas – nismo (neki zato što ne žele, neki uprkos tome što bi to jako hteli). Zato joj i zavidimo, i divimo joj se, i osećamo ponos što je poznajemo i što smo joj kolege.
„Policajac je bio ispred mene. Podigla sam ruke i držala ih podignute. On me je uzeo i tresnuo o zemlju. Bacio me na zemlju.“ U toj slici Smiljaninog obaranja na zemlju ogleda se sav odnos između vlasti i prosvete. Sirova snaga koja gazi znanje i vrlinu nimalo ne mareći za njih. Ne znam kako se osećao pripadnik žandarmerije (ako to zaista jeste) koji je Smilju tresnuo o zemlju. Možda je pomislio da je div-junak. Ne znam ni da li je bio svestan šta je učinio. Ni da li se opterećuje takvim stvarima kao što su posledice koje slepo sprovođenje bezumnih naređenja izaziva. Lakoća s kojom se odričemo razmišljanja o svojim postupcima samo zato što se pozivamo na neki autoritet i na nekog „iznad nas“ koji to od nas zahteva, što nas oslobađa rasuđivanja – nije boljka samo pripadnika tzv. organa reda (sic). Naprotiv. Ta je bolest daleko raširenija i, pokazuje se, veoma rezistentna, čemu doprinosi i naša indolentnost. „Nezrelost je nemoć da se služimo vlastitim razumom bez vođstva nekog drugog“. Samoskrivili smo tu nezrelost jer se „njen uzrok ne nalazi u nedostatku razuma, već u nedostatku odlučnosti i hrabrosti da se njime služimo bez vođstva“. Kant je bio u pravu, to je suština prosvećivanja. Smiljana je toga svesna. I baš tome podučava svoje studentkinje i studente. Uči ih (dakako ne samo ona nego i njene koleginice i kolege sa Žurnalistike, ali i brojne druge nastavnice i nastavnici Filozofskog fakulteta i našeg univerziteta) da imaju hrabrosti da se služe vlastitim razumom. Ne bubanje, ne reprodukovanje, nego rezonovanje i kritičko promišljanje. Zato su fakulteti i univerzitet tolika opasnost za svaki autoritarni i despotski režim, sklon da proizvodi podanike a ne građane, poslušnike a ne slobodne ljude, idolopoklonike a ne misleće jedinke. Toga verovatno nije svestan dr Bestid, ali zato jeste predsednik države koji je otud i najavio smanjenje ionako mizernog novca izdvojenog za nauku i univerzitet – u pokušaju njihovog potpunog ućutkivanja – i sponzorisanje njemu blagonaklonih privatnih fakulteta. Tako je predsednik države krenuo u otvorenu ofanzivu na fakultete i univerzitete države.
A šta je Smiljana uradila kad ju je policajac tresnuo o zemlju? Pridigla se, ustala, uspravila i nastavila s onim što je i dotad činila – da štiti studente. Povređena, bila je rešila da istraje u onome kako doživljava svoj poziv, da uvek bude uz studente – što je u ovoj situaciji značilo da nastavi s neagresivnim pružanjem otpora.
Ne znam da li će lepota spasti svet. Nadam se da hoće. Ali sam siguran da ako na kraju ta lepota ljudske duše bude prevladala, to će biti zahvaljujući Smilji i drugim Smiljanama, Anama, Arijanama, Biljama, Bojanama, Brankicama, Dorama, Draganama, Ivanama, Jelenama, Jovanama, Katama, Katarinama, Milama, Milicama, Natašama, Svetlanama, Tamarama i svim drugim heroinama koje danas predvode ili hrabro stoje uz svoje studente. Mi ako nismo u stanju ništa drugo – barem možemo da im ne odmažemo u tom poduhvatu.
Autor je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.
Peščanik.net, 03.05.2025.
NADSTREŠNICA