Foto: Ribar Gyula
U Privrednoj komori Beograda prošle nedelje je održana prva u nizu obuka u ocrtavanju obrva za 100 polaznica. Kurs u ocrtavanju obrva u trajanju od šest meseci predstavljen je kao pozitivan napor grada da promoviše i podstiče žensko preduzetništvo i zapošljavanje. Ova obuka je dobar primer nesvrsishodnog trošenja novca i loše politike rodne ravnopravnosti u Srbiji.
Prvo, u okolnostima u kojima je položaj žena na tržištu rada veoma težak, njihova edukacija u posebnoj tehnici šminkanja deluje kao neka vrsta zamajavanja. Naime, indeks rodne ravnopravnosti pokazuje da je Srbija u ovoj oblasti ocenjena sa najnižom ocenom, te se stoga zahtevaju ozbiljne intervencije države. Savladavanje tehnika ocrtavanja obrva možda nekome može da pomogne pronađe posao ili započne sopstveni biznis, ali potrebno je obratiti pažnju na generalni kontekst položaja žena na tržištu rada. Zbog rodnih stereotipa pri izboru zanimanja, one su najviše zastupljene u profesijama koje se tradicionalno povezuju sa negom i brigom, kao što su obrazovanje, socijalna zaštita i zdravstvo. Podaci govore da su ovakvi poslovi slabije plaćeni, pa na tržištu rada postoji platni jaz u korist muškaraca. U tom smislu, kurs šminkanja teško da može pomoći jačanju uloge žena u poslovnom svetu. Zanimljivo je i da je prema rečima člana Gradskog veća i predsednika Saveta za zapošljavanje ovaj kurs predstavljen kao „čin vrhunskog patriotizma“. Verovatno se on ogleda u tome što će građanke Srbije sa nacrtanim obrvama ispuniti svoju osnovnu rodnu ulogu – da budu lepe.
Drugo, imajući u vidu da je Srbija dobila donacije u vrednosti od 20 miliona za razvoj ženskog preduzetništva, postavlja se pitanje kako je Savet za zapošljavanje grada Beograda odlučio da investira baš u razvoj tehnika ocrtavanja obrva. Iako devojke u Srbiji zaista koriguju ovaj deo lica, malo je verovatno da je Savet napravio analizu sa zaključkom da im je ocrtavanje obrva potrebnije od na primer kompjuterskih veština. Pre će biti da se novac iz donacija nasumično troši na edukacije bez jasne svrhe, koje očigledno traju mnogo duže nego što ovladavanje tim veštinama zahteva. Na sajtu agencije angažovane za sprovođenje kursa piše da ovakva obuka obično traje 2 dana, uz moguće konsultacije sa učiteljem do dva meseca. Nakon toga se od polaznica očekuje da same vežbaju veštinu. A isti kurs u organizaciji grada Beograda traje čitavih 6 meseci.
Na kraju, nezaobilazan je utisak da se vladajuća elita poigrava sa kriterijumima za članstvo u EU. Ovakvim aktivnostima Srbija pokušava da štiklira zahteve iz poglavlja 19 koje se tiče zapošljavanja i socijalne politike. U situaciji u kojoj se svaka druga firma koju pokrene žena ugasi nakon druge godine, promovisanje tradicionalne podele poslova na „muške“ i „ženske“ neće unaprediti rodnu ravnopravnost. Iniciranje različitih obuka je poželjno, ali samo ako se time ženama daje šansa da razviju veštine neophodne na tržištu rada, koje će ih učiniti konkurentnima u odnosu na muškarce.
Peščanik.net, 04.02.2017.
FEMINIZAM