Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

A sada nešto sasvim drugačije, što bi rekli montipajtonovci. Zaslužili smo, zar ne, da se malo odmorimo od predizbornih, izbornih i postizbornih tema i tenzija. Ali, ako je drugačije, tj. ako se ne tiče aktuelnih zbivanja u Srbiji, kao što je obično slučaj sa ovom rubrikom, to ne znači da sa nama, „danas i ovde“, nema nikakve veze, naprotiv.

Osećanja, pažnja, ljubav, vernost… – osećao sam se kao u nekoj „grupi za podršku“ ili na nekom „samitu“ psihologa dok sam slušao učesnike jednog nedavnog biznis foruma, dakle skupa kome su „po definiciji“ prisustvovali sve sami privrednici i bankari. Tvrdi profitaši, što bi se reklo.

U stvari, veza između psihologije i ekonomije nije baš tako neobična kao što se na prvi pogled možda čini. O tome svedoči činjenica da su Nobelovu nagradu za ekonomiju poslednjih decenija dobijali baš psiholozi. Jedan od njih, Danijel Kaneman, u svojoj knjizi „Misliti, brzo i sporo“, koju je prošle godine objavio smederevski Heliks, kaže da to što su ljudi razumna bića ne znači i da su sasvim racionalni. Drugim rečima, mnoge ljudske odluke, čak i u stvarima koje se čine potpuno egzaktnim – te bi zato trebalo da budu utemeljene na racionalnim elementima, tj. interesima – određene su zapravo njihovim iracionalnim osobinama. Kaneman u knjizi između ostalog navodi Pola Slovika koji tvrdi da „u mnogim oblastima života ljudi zasnivaju mišljenja i prave izbore koji su direktan izraz njihovih osećanja“ i da često „odgovor na lako pitanje (šta osećam prema tome) služi kao odgovor na mnogo teže pitanje (šta mislim o tome)“. A „neuronaučnik Antoni Damasio i njegovi saradnici“, kaže dalje Kaneman, „primetili su da emocionalne procene ishoda igraju ključnu ulogu u odlučivanju“.

Tesna veza između ekonomije i psihologije nije, međutim, uočena samo na „teorijskoj ravni“. U mnogim knjigama o preduzetništvu i menadžmentu ima više psihologije nego ekonomije. Recimo, u globalnom hitu „Fanki biznis“ – objavljenom inače 2002. godine, upravo kada je Kaneman dobio najviše naučno priznanje na svetu – autori (Šveđani, Jonas Riderstrale i Kjel Nordstrom) govore o „E-mocionalnom biznisu“ i „emotivnoj ekonomiji“, a poslovnim ljudima (pre)poručuju: „izgradite emotivno preduzeće“. Emocija je postala ekonomska kategorija.

„Pitanje koje bi većina firmi trebalo sebi da postavi glasi: da li volimo – ne da li nam se dopadaju, nego da li VOLIMO – svoje proizvode, kolege i kupce? Da li oni vole nas?“ I dalje: „neurološka istraživanja pokazuju da je limbički sistem u mozgu koji upravlja našim osećanjima znatno jači od neokorteksa koji kontroliše intelekt. Saobraćajna pravila koja je evolucija uspostavila u našem mozgu sasvim su jasna – emocije imaju prednost. Logika prosto mora da sačeka“, objašnjavaju Riderstrale i Nordstrom.

Dakle, tu smo. Ovim beskrupuloznim, halapljivim (neo)liberalima nije dovoljno da samo kupujemo njihove prozvode, nego još od nas zahtevaju i da ih volimo – već čujem uzbuđene i povišene glasove i s leve i s desne strane.

Ako ste, dakle, zaključili da gore navedeni redovi pokazuju surovost savremenog sveta u kome kapital, udarajući tamo gde smo najtanji, zloupotrebljava naša osećanja, budući da emocije kvare kvalitet naših odluka, odnosno čine da su odluke koje donosimo gore nego da smo se prevashodno oslonili na intelekt – na krivom ste putu.

Jer, kako tvrdi već pomenuti Damasio: „ljude koji pre donošenja odluke ne ispolje odgovarajuće emocije odlikuje slabija sposobnost donošenja dobrih odluka“.

To znači da srce donosi pametnije odluke nego mozak. Dobro, „inteligencija srca“ je odavno „izmišljena“, ali da će ta stvar da ode tako daleko, to niko nije očekivao, zar ne.

Ali – kako je uopšte došlo do toga da se istražuju lavirinti ljudskog odlučivanja? Pa, grubo rečeno naravno, ta potreba je nastala onog trenutka kada je nastao – lavirint. Odnosno mogućnost izbora. Kada smo došli u situaciju da pred nama stoji više puteva do – sreće. Ili makar do zadovoljstva (odlukom koju smo doneli, tj. njenim efektima).

Jedni to društvo nazivaju društvom (izo)bilja, a Riderstrale i Nordstrom „ekonomijom viška“. Koju, i činjenično i simbolično, izražavaju jednostavnom konstatacijom da „danas nema loših automobila“.

Tržište, konkurencija i kompeticija, stvorili su za poslednjih 200 godina takav svet u kome se prilikom izbora mnogih stvari ne opredeljujemo na osnovu njihovih kvalitativnih performansi, jer su manje-više svuda podjednake, nego na osnovu – dizajna. „Jedini način da izbegnete zamke tržišta jeste da igrate na emocije umesto na racio“, tvrdi švedski dvojac. Na taj način tržište omogućava, gotovo bi se moglo reći – zahteva, da se ispolji drugi deo nas. Da nas umesto „hladnog racija“ (ruko)vode estetika i emocija, tj. osećaj za lepo i lepota oseća(n)ja.

Ne znam kako da ovo kažem a da ne zvuči egzaltirano, ali tako ispada: mozak je oslobodio naše srce. Mozak nam je omogućio da naše srce dođe do punog izražaja. I – obrnuto.

Ako postoji inteligencija srca, zašto ne bi postojala i emotivnost mozga.

U filmu „Zgodna žena“ Džulija Roberts u jednoj sceni priča Ričardu Giru kako je, dok je kao mala sedela zaključana na tavanu, često maštala kako će po nju doći princ na belom konju i spasti je. Kada na kraju filma, posle raznih peripetija, Ričard dođe po lepu Džuliju, on je pita šta se dešava pošto princ spase devojku. Na to Džulija odgovara: “onda ona spase njega“. To je ta priča.

I gle, tako se potvrđuje ono o čemu je govorio Adam Smit – svetski poznat kao autor „Porekla bogatstva naroda“, ali gotovo nepoznat kao pisac i profesor „Teorije moralnih osećanja“ – da pojedinci idući za sopstvenim interesom, tj. profitom, ali sada emotivnim profitom, ostvaruju ono što je u interesu svih. Što je javno dobro. Društvo koje je neko opisao kao „svako prema mogućnostima, svakome prema potrebama“.

Peščanik.net, 06.05.2016.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.