Venecija je jedini grad u kome golubovi šetaju, a lavovi lete.
Marko Paolini, Quaderno del Milione

Poslednje pismo Srđi Popoviću

Postoji samo jedno mesto na našem kontinentu gde, pošto pređete dug i uzan most vozom ili autobusom (ako već niste na brodu ili ogromnom kruzeru), možete da napustite poznati, svakodnevni svet savremene Evrope i uronite u mesto koje pripada davno prošlim vremenima. Nakon vožnje od samo 10 minuta, nestaju zakrčene ulice Mestra, pune automobila, užurbanih ljudi i dobro poznatih zvukova sadašnjice, da bi ih zamenio drevni sjaj Venecije, grada u Laguni, sa kućama kao iz bajke, lavirintom minijaturnih ulica koje kao da nude ulaz u magiju i tajne drevnog sveta, bezbrojnim mostovima (oko 500, da budemo precizniji), zadivljujućim crkvama, brodovima i gondolama za prevoz (umesto autobusa ili automobila). Zvukovi, mirisi i predeli su toliko drugačiji, da putnik ne može izbeći neku vrstu šoka, sličnog onom koji bi osetio neko ko se ukrca u avion jednog kišnog dana u Amsterdamu, a onda, posle samo nekoliko sati, po prvi put sleti u kenijski letnji dan. A možda je šok čak i veći. Kad jednom uđete u Veneciju, vrlo brzo shvatate da niste samo promenili mesto, već da ste otplovili u prošlost kao u čudan, neočekivani san. Ali koliko dugo taj san može da traje? I šta će ostati od grada kada se sanjar probudi?

Pre nekih 100 godina Gustav fon Ašenbah, pisac (i turista), koga je u svom romanu Smrt u Veneciji objavljenom 1912. stvorio i učinio besmrtnim Tomas Man, razmišljao je o Veneciji kao o mestu na koje bi otišao neko ko želi da “preko noći otputuje na jedinstveno mesto, fantastično izmenjeno u odnosu na realnost”. Na svom poslednjem putovanju, ušao je u Veneciju sa mora i suočio se sa njenom veličanstvenošću iz nove perspektive. Sve je izgledalo drugačije i impresivnije – svečani trg Svetog Marka, impozantna Duždeva palata, živopisni most Rialto, barokni Ponte dei Sospiri (koga je krstio Bajron), statue čudovišta i svetaca, divna bazilika, palate uronjene u tamnu vodu koja izgleda mnogo dublja nego što zaista jeste. Ašenbah je shvatio da je u Veneciju jedino vredno ući brodom, sa otvorenog mora, a da je “ući u Veneciju kopnom, stići na stanicu, kao ući u palatu na zadnja vrata”. I naravno, bio je u pravu. Svi primorski gradovi, čak i oni mnogo manje glamurozni od La Serenissimae, izgledaju mnogo impresivnije i veličanstvenije kada ih prvo ugledate kao horizont koji se polako približava, uokviren nebom i penušavim svetlucanjem vode. Kao što je Brodski rekao u svom Vodenom žigu, postoji nešto iskonsko u putovanju vodom.

Mnogi turisti našeg doba biraju takav ulazak, pod uslovom da mogu da ga priušte. Ali vremena su se promenila, a sa njima i vrste i veličine brodova (a ne zaboravimo, i broj ljudi koji putuju planetom, u strasnoj želji da vide sva “prava mesta”, fotografišu, probaju egzotična jela, pošalju razglednice kući i žurno produže do sledećeg mesta “koje morate videti pre nego što umrete”). Brodovi koji danas ulaze u nežne vode Lagune su monstruozna zdanja, čija veličina pomalo plaši. Brodovi za krstarenje, tzv. “kruzeri” (il grandi navi), sa 15 paluba i dužinom većom od 3 fudbalska igrališta, stotine njih svake godine, postali su deo pejzaža ovoga grada tokom poslednje dve decenije. A niko tu ne dolazi da bi video to. (Svaki pravi putnik bi radije posmatrao elegantne obrise starog grada, neiskvarene i mistične, želeći da se baš NJEGOV kruzer jedini zatekao tu!). Pre dve godine, oko 2 miliona ljudi je došlo u Veneciju kruzerima. Kao što je Ana Somers Koks napisala u svom odličnom tekstu “Predstojeća smrt Venecije?” (The New York Review of Books, 20.06.2013), ovi brodovi ruže pogled, zagađuju vazduh, tresu kuće i istiskuju vodu u unutrašnje kanale grada. “Tokom samo jednog dana u julu 2011, šest ovakvih brodova je uplovilo u luku i u isto vreme izručilo 35.000 turista”. (Ovde ne računamo putnike koji su ušli u grad drugim prevoznim sredstvima.) A u samoj Veneciji živi oko 60.000 stanovnika.

U avgustu ove godine, sličan događaj se odigrao malo južnije, na Dalmatinskoj obali, u Dubrovniku – “biseru Jadrana”, još jednom gradu koji je pod zaštitom UNESCO-a. Putnici sa kruzera, njih 16.000, sjurili su se u tesni centar grada okružen zidinama, što je dovelo do blokiranja gradskih kapija i potencijalno opasne situacije, ne samo za one koji su skloni klaustrofobičnim napadima. A broj ljudi koji danas živi u starom Dubrovniku je 2.000! (Tokom prethodnih decenija manje odlučni građani su počeli da se povlače pred “invazijom”, kako je situaciju tačno opisao hrvatski novinar Boris Dežulović, poredeći je sa napadima koje su tokom vekova izvodili Turci, Mlečani i Napoleon. Ali ovoga puta, on ne polaže nadu u pobedu ljudi iz grada, čije je prokletstvo to što su rođeni na prelepom mestu u pogrešnom trenutku.)

Ali da se vratimo Veneciji. 21. i 22. septembra, 18 kruzera je uplovilo u Lagunu, čime je postignut rekord. Lokalne dnevne novine su, govoreći oinvaziji”, izvestile i o impresivnom protestu koji je organizovalo udruženje (Ne velikim brodovima). Aktivisti i građani su bili naoružani predmetima koji prave buku, a mnogo njih je skočilo u vode kanala Đudekakoji se nalazi blizu centru grada, u nastojanju da spreče prolaz kruzerima. Konačno su se protestu priključili i neki političari, ne baš skokom u vodu, ali obećanjima da će preduzeti mere koje će promeniti situaciju. Ministar Andrea Orlando je obećao da će za zasedanje vlade u oktobru pripremiti zahtev da se ograniči broj ulazaka kruzera u Veneciju, ili da se čak potpuno zabrani; isto su izjavili i ministar Mauricio Lupi, kao i premijer Enriko Leta. U međuvremenu, policija Venecije sprovodi istragu protiv oko 40 aktivista koji su direktnim kršenjem saobraćajnih propisa (odnosno, plivanjem u delu u kome je dozvoljen samo prolaz brodovima), uspeli da makar na trenutak odlože dolazak brodova. A da pomenemo samo neke od tih brodova koji su uplovili u grad tog 21. septembra (i isplovili istog dana): Norvegian Spirit, dugačak 268 metara, sa 1.996 putnika i 965 članova posade; Queen Victoria, dugačak 294 metra, sa 2.014 + 900 ljudi, MCS Divina, 333 metra, sa 3.959 + 1.325 ljudi… (Kratki film koji je o tome snimio Manuel Vekina, možete pogledati na http://www.youtube.com/watch?v=EXYGfbIaLmc&feature=share).

Rasprava o ovom pitanju će se sigurno nastaviti, grozničavo, kao što se obično raspravlja o politici u Italiji. Samo dva dana nakon protesta, gradonačelnik Venecije, Đorđo Orsoni, je obavestio javnost da on nije obavešten ni o kakvom zasedanju Vlade u oktobru i dodao da lokalne vlasti moraju biti uključene u ovu raspravu. On predlaže da se za početak veliki brodovi postepeno usmere ka Margeri, a da se zatim počne sa pripremom izvodljivih dugoročnih planova. Najverovatnije će ovo zaista biti vrlo dugoročno planiranje, osim ako se, nekim čudom, ne dođe do konsenzusa nešto ranije. U svakom slučaju, iako mesec dana kasnije nego što je bila najavljena, sednica Vlada je održana u novembru (i Orsoni je bio obavešten o tome). Doneta je odluka da se 2014. godine broj kruzera smanji za 20%, a da se od novembra 2014. godine brodovima težim od 96.000 tona  zabrani ulazak u centar grada. U pripremi su i planovi za otvaranje novih kanala. Aktivisti takođe spremaju svoje odgovore. Da, rasprava će se definitivno nastaviti i biće duga.

Od skrivanja u Laguni do davljenja u njoj

Venecijanska Laguna se prostire na više od 500 km2, od čega je 90% prekriveno vodom koju 3 uvale u blizini ostrva Lido povezuju sa Jadranskim morem. Dubina vode (pre veštačkih izmena) je od 1 do 15 metara. Međusobno povezana naselja se nalaze na većini od 118, što prirodnih, što veštačkih ostrva. Glavni problem stanovništva u prošlosti, kao i danas, od suštinskog značaja za njihove živote, je kako održati krhku ravnotežu vode u zalivu, sa morskim plimama i osekama koje menjaju pravac svakih 6 sati. Zbog ovih plima, koje donose svežu vodu iz Jadranskog mora, riblji svet živi, nivo vode u kanalima je stabilan , a otpad ne može postati sanitarni problem za stanovništvo. U vreme Republike postojala je Kancelarija za vode, potpuno posvećena ovom ključnom pitanju života grada. U 17. veku, započeta je izgradnja murazzi-ja, 20 kilometara dugačkog  nasipa, napravljenog od belog istarskog kamena, koji i danas predstavlja prvu liniju odbrane grada od plime.

Istorija Venecija je prepuna invazija (ne onih od strane turista i industrijalaca) i dobijenih i izgubljenih bitaka. Sve je počelo pre oko 15 vekova, kada su prvi naseljenici sa kopna počeli da grade kuće na niskim ostrvima u Zalivu, gde su ih napadali komarci i malarija, ali su bili zaštićeni od neprijatelja koji su dolazili sa severa. Tu su bili bezbedni i nezavisni, živeli su u skladu sa svojim izuzetnim vodenim okruženjem i izgradili prepoznatiljivu zatvorenu egalitarnu plemensku zajednicu. Korak po korak, izgradili su grad koji se i danas smatra arhitektonskim i inženjerskim čudom. Pošto su se navikli na promenu plime i oseke i vetrove u svom izdvojenom svetu, Venecijanci su otkrili da trgovinski putevi koji prolaze pored Zaliva nude mogućnosti koje nisu uočili ranije.  Iskoristili su ih u potpunosti za trgovinu i osvajanja i, pre oko 10 vekova, osnovali nezavisnu Republiku koja je vladala velikim delom Mediterana i šire. Slavni dani (vekovi) Republike su se završili 1797. godine, dolaskom Napoleona, mnogo jačeg neprijatelja. Od tada, atmosfera se promenila: dekadencija je zamenila napredak, vašari i kockarnice su zamenili ozbiljnu trgovinu, stranci su počeli da istražuju grad. Ovo im je postalo još lakše 1846. godine, kada su Austrijanci izgradili železnički most, a zatim, 1933. Godine, otvorili još jedan, za automobile. Oba mosta direktno povezuju stari grad sa kopnom. 1917. godine, nedaleko od Mestre, postavljeni su temelji za današnju ogromnu industrijsku zonu Margera.

Danas postoji mnogo opasnosti koje ugrožavaju ravnotežu koja je postojala vekovima, izazovi koji se ne smeju shvatiti olako. Supstance koje se koriste u poljoprivredi na kopnu, industrija i ogroman broj brodova i turista zagađuju vodu. Stanje u kom se nalazi gradska kanalizacija je daleko od idealnog i tek je nedavno povećan broj odvodnih kanalizacionih sistema. Alge divljaju u Laguni, a njena fauna nije ono što je nekad bila. Podizanje nivoa mora (za oko 25 cm tokom poslednjeg veka!), koje su uzrokovali geološki uticaji, promena klime, ali i ljudske intervencije, prouzrokovalo je pojavu vlage u ciglama iznad kamenih temelja i zgrade ubrzano propadaju. Vrlo velika opasnost je oduvek bila i visoka plima koja se javlja tokom zime. 1966. godine nivo vode u centru grada je porastao 190cm, što je izazvalo  poplavu koja je još jedanput, doduše iz drugačijeg ugla, usmerila pažnju sveta na Veneciju. Međunarodna sredstva za pronalaženje konkretnog rešenja za odbranu grada su počela da pristižu. Predložen je novi sistem zaštite od mora. Pošto su postojeći bedemi zakazali 1966. godine, novo rešenje bi trebalo da osigura bezbednost grada. Nakon dve decenije rasprava, novi projekat MOSE je u toku. Sistem pokretnih kapija će biti izgrađen preko tri uvale koje povezuju Lagunu sa Jadranskim morem i koje će biti otvorene najvećim delom vremena kako bi omogućile slobodan protok vode, a zatvaraće se samo tokom visoke plime, kako bi zaštitile grad od poplave. Venecijanci se nadaju da će ovaj sistem funkcionisati dobro kao i slični sistemi zaštite u Holandiji.

Zamišljanje Venecije

Tokom mnogo vekova Venecija je uspela da sačuva skoro netaknutu prvobitnu urbanu strukturu, i to ne samo delova, nego celog grada. Samo ovo bi bilo dovoljno da je učini jedinstvenom u svetu. (1987. godine, Venecija je proglašena za područje pod zaštitom UNESCO.) Jedan italijanski autor naglašava da se ova jedinstvenost najbolje može razumeti kada se sićušnost grada uporedi sa veličinom njegove slave. Ali, koliko god da je mali (često se o Veneciji govori kao o gradu napravljenom prema ljudskoj meri) u ovom gradu je osnovana prva izdavačka kuća, jedna od najpoznatijih škola slikanja u Evropi, on je bio mesto sastajanja umetnika i intelektualaca, mesto posvećeno slobodnoj razmeni ideja i poštovanja kulture. Čak i danas (iako su se vremenom dogodile velike promene, često ne na bolje), može se opisati kao grad lepote, dobre atmosfere i umetnosti. Lepotu nećete naći samo ako posmatrate impozantne kuće koje se ogledaju u mutnim vodama Velikog kanala, već i u mračnim uličicama, uzanim prolazima kojim se dolazi do osunčanih campi (trgova) sa prijatnim restoranima, terasama na krovovima, kućama bez podruma i temelja, vešom okačenim po prozorima… Posetilac zaranja u atmosferu koju nema ni jedno drugo mesto. A činjenica da hodate po milionima stubova (oko 100.000 samo ispod Basilica della Salute) koji ojačavaju krhko tlo grada, samo doprinosi auri ovog mesta.

Što se tiče umetnosti, Venecija nudi bezbroj muzeja, svetski poznato Bijenale (koje se održava od 1895. godine), filmski festival, pozorišta, koncerte klasične muzike, Murano staklo, retke artefakte. I, da, sve to potvrđuje značaj Venecije na evropskom tlu. Kao grad toliko poznat širom sveta, oduvek je bila primamljiva strancima. Pre skoro dva veka, turisti (prvo samo bogataši, uglavnom plemenitog porekla) su počeli da dolaze ovde, prvenstveno na Lido, da osete druge dimenzije u pokušaju da obogate sopstveni pogled na svet.  Divili su se činjenici da su mnogi veliki ljudi rođeni tu i da su hodali istim ulicama, koje vreme nije promenilo. Neki od njih su Ticijan, Đorđone, Tiepolo, Goldoni, Vivaldi… Ostali, ne manje poznati, su došli u Veneciju i ostali u kratkoj ili doživotnoj poseti, često ne propuštajući da svojim delima grad učine besmrtnim ili da tamo stvore umetnost koja je postala deo svetskog kulturnog nasleđa. Da pomenemo samo neke: Dante, Petrarka, Šekspir, Monteverdi, Albinoni, Man, Lord Bajron, Džon Raskin, Čarls Dikens, Marsel Prust, Gi de Mopasan, Henri Džejms, Vilijam Tarner, Vagner, D’Anuncio… Za neke od njih način za povezivanje sa mestom koje ih je inspirisalo bilo je izmišljanje novih imena za njega. Za Petrarku Venecija je bila „grad uzvišenosti“, za Bajrona „vilinski grad srca“ i „ostrvo moje mašte“, za Mana „potopljena kraljica Jadrana“, za Brodskog „Penelopa među gradovima“, za Dioga Mainardija “proslava nepomičnosti”, za Le Korbizijea “sveti grad”…

Josif Brodski je dolazio u Veneciju svake godine tokom 2 decenije, uglavnom u decembru, jer je za njega lepota na niskim temperaturama jedina prava lepota! On opisuje konture grada na mapi kao dve ispečene ribe na istom tanjiru, ali je ipak bio poetičniji kada je govorio o rajskoj vizuelnoj teksturi grada i utisku koji ostavlja na svest i predstavu o zagrobnom životu svakog čoveka. Iako je nakon odlaska iz Rusije živeo uglavnom u Americi, sahranjen je na groblju na Venecijanskom ostrvu San Mikele. Nije ni čudno za nekog ko je napisao: ”Trljanjem o vodu, ovaj grad poboljšava izgled vremena, ulepšava budućnost. To je uloga ovog grada u univerzumu.”

Invazija

Ali, koliko dugo ovaj grad može da poboljšava izgled vremena i ulepšava budućnost? Drugim rečima, kakva je budućnost samog grada? Danas, Venecija je i dalje grad koji mami, ali takođe pokazuje i nesumnjive znake propadanja. Razočarenje Venecijom odvija se vrlo sporo i samo je delimično. Smrad kanalske vode je često nepodnošljiv, svakakvo đubre je pomešano sa tamnim morskim algama, hemijsko zagađenje vode se povećava, sve je više napuštenih objekata, mase turista dolaze preko cele godine (otprilike 80.000 dnevno). Nešto ozbiljno nije u redu, ali sam grad se ne može okriviti za to. Ko je onda kriv?

Svake godine 30 miliona posetilaca prođe ulicama Venecije. Kada velike grupe u svom obilasku dođu do najpoznatijih mesta, deluje kao da se grad smanjuje. Posmatranje Trga Svetog Marka sa broda, dok se hiljade ljudi tiska na njemu, ostavlja utisak strašnog suda. Na momente deluje kao ozbiljna opasnost za temelje grada i napor za umorne stubove ispod njega. Da li mogu da izdrže toliku težinu ili će se srušiti? Za sada, na sreću, izdržavaju. Ali, iznad njih, na površini, opasnosti i strepnje su sve prisutnije svakog dana. Veliki brodovi ruže poglede i zagađuju vodu, dok malih brodova, vaporetti-ja, ima previše za dimenzije grada (ali i premalo s obzirom na broj stanovnika i turista koji čekaju da se ukrcaju), 500 gondola se gura kroz uzane kanale. Nije ostalo još puno od romantične, ne-zemaljske atmosfere u gradu u kom većina posetilaca traži upravo to.

U avgustu ove godine, Joakim Fogel, nemački turista, je poginuo u gužvi dok se vozio gondolom sa porodicom. Pokušavao je da spasi jedno od svoje troje dece kada ih je vaporetto udario u blizini stanice Rialto. Grad je bio u šoku; udruženje gondolijera je saopštilo da se ovako nešto moglo očekivati u opasno pretrpanim vodama grada. Grupa njih je otišla u Nemačku da prisustvuje sahrani profesora Fogela. Ali, još uvek se ne nazire rešenje koje bi moglo da spreči slične tragedije u budućnosti.

Marko Paolini naziva turizam teškom industrijom koja umrtvljuje mozak, gazi savest i ruši lice grada. „Lokalci“ su na ivici živaca. Obične, svakodnevne stvari, kao odlazak na posao ili u školu, odlazak u kupovinu ili u posetu prijateljima su postale neprijatna avantura.  Pored toga (što je i razumljivo), ne raduje ih činjenica da je nekoliko hiljada žvakaćih guma zalepljeno ispod luka Ponte del Vinante. Ovo je samo jedan od niskih mostova koje je, pre nekoliko godina, obišao venecijanski autor Ticijano Skarpa i izbrojao ove dodatke poznatim reljefima. Istovremeno, Venecija prolazi kroz drugi talas demografskog opadanja  (prvi je bila epidemija kuge 1630. godine, koja je ubila 50.000 ljudi, odnosno trećinu tadašnjeg stanovništva); mladi ljudi, i ne samo oni, odlaze u potragu za poslom i nekim mirnijim, jeftinijim i čistijim mestom za život. Ostali još uvek odolevaju ovom porivu i nastavljaju da brane svoje pravo na pristojan život i traže načine da zaštite svoj grad. Samo 20.000 stanovnika današnje Venecije su „pravi Venecijanci“ po poreklu.

Šta sada?

Ponovićemo: ne možemo kriviti sam grad. Ko je onda kriv? Lista odgovornih nije kratka: donosioci odluka (političari i industrijalci), pogrešni propisi i planovi za upravljanje, previše organizacija (državnih i lokalnih) sa sukobljenim interesima, interesi velikih industrija (uglavnom iz Milana) koje se nalaze u Margeri, nedostatak alternativnih planova i/ili volje da se oni razmotre kao deo rešenja, nedovoljan domet međunarodnih preporuka (čak i onih koje dolaze iz UNESCO-a)… Tokom godina je urađeno mnogo istraživanja, analiza i predloga, ali ono što je tako jasno u teoriji i dalje je nedostižno u praksi.

Da skratimo i (delimično) pojednostavimo priču: broj turista se mora smanjiti po svaku cenu. Uz poštovanje prava na slobodno kretanje, svako može da dođe da vidi Veneciju. Pitanje je: kada? Ono što bi moglo da pomogne je kontrola ulazaka na dnevnom nivou, obavezujuće rezervacije, karte. Na kraju krajeva, svako mesto, na otvorenom ili u zatvorenom, ima pravo da odluči šta je moguće, a šta je preterano. Dalje, rast industrije u okolini Lagune se mora zaustaviti, kontrolisati i preusmeriti negde drugde. Ekosistem Lagune jednostavno to više ne može da izdrži. A kruzeri moraju ostati na otvorenom moru, koje više odgovara njihovim dimenzijama od plitke vode oko samog grada. (Nedaleko od Venecije, neki političari iz Trsta nude da prime velike brodove.) Preusmeravanje kruzera u Margeru bi delimično rešilo neke probleme sa kojima se grad suočava, ali pretnja za Lagunu bi ostala ista. Venecija i njena Laguna su tako blisko povezane, da jedna ne može preživeti bez druge. Odlaganje reagovanja znači pomaganje urbicida jednog od najdragocenijih mesta na svetu.

Jedno od umetničkih dela koje je privuklo značajnu pažnju na ovogodišnjem Bijenalu se nalazi u britanskom paviljonu. „Mi gladujemo usred svog zlata“ je naziv velikog murala koji je napravio Džeremi Deler. Mural prikazuje Vilijama Morisa, viktorijanskog socijalistu i dizajnera, kako baca ogromnu jahtu u vodu. Naslikana jahta je Luna, vlasništvo ruskog oligarha Romana Abramoviča, koji je pre dve godine odlučio da je usidri tačno ispred Đardinija, na ulazu na Bijenale. Kako bi obezbedila privatnost uglednim (i bogatim) posetiocima, lokalna policija je blokirala kej i tako sprečila slobodan prolaz posetilaca i građana. Ovde treba pomenuti da su venecijanske banke prve na svetu napravile papirni novac, pre oko 7 vekova. Očigledno, on i dalje očarava lokalne vlasti. Ali, oni bi sada trebalo da prestanu da se ponašaju servilno prema moćnicima, bez obzira na to koliko su ovi spremni da plate.

Inače, nekadašnji Grand Hotel des Bains više ne postoji. Mesto, koje je tako dobro opisao Tomas Man, je bilo poznato odmaralište bogate elite. Ali je, takođe, bilo i simbol nekog drugog, davno prošlog vremena, kada Venecija jeste izgledala staro, ali ne tako umorna sama sa sobom kao što izgleda danas. Grand Hotel je kupio veliki fond za nekretnine i zatvorio ga 2010. godine. Kada je dve godine kasnije ponovo otvoren, imao je novo “moderno” lice – postao je kompleks luksuznih apartmana. Gradske vlasti tvrde da nemaju sredstava za održavanje gradskih istorijskih zgrada. Da li će onda Venecija u budućnosti biti prodata bogatima ili će je zatrpati manje bogati? Ili oba? Izgleda da će u oba slučaja potonuti.

Nekada, ne tako davno, Brodski je govorio o uzbudljivim gambitima koje izvode golubovi na šahovskoj tabli ogromnog trga. Danas golubovima nije ostalo puno prostora za šetnju, a leteći lav na visokom stubu Piazza St Marco će uskoro biti vidljv samo iz daljine, kroz (dovoljno jak) objektiv foto-aparata. Ono što će uskoro biti jedino što se može videti u Veneciji su turisti koji snimaju druge turiste. Samo oni koji se ne ustručavaju da skoče moći će da, dok tako lebde iznad ostalih, naprave impresivnu fotografiju siluete grada. Uz malo sreće, možda će čak uhvatiti i zrake sunca, pre nego što ih potpuno zaklone ogromni brodovi koji polako, ali uporno prolaze ili su već usidreni u luci koja je pravljena za dobre stare jedrenjake.

Prevela sa engleskog Marijana Simić

Peščanik.net, 09.12.2013.

TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)