ležaljke na plaži
Foto: Rade Vilimonović

Početkom avgusta direktori škola dobili su dopis iz ministarstva prosvete da urade sve da se što više dece/đaka vakciniše. Neka čitalac sebe sada zamisli na mestu direktora škole usred avgusta. Čita dopis i razmišlja… o čemu? Odluku, kao i odgovornost za nju, da se deca, maloletne osobe dakle, vakcinišu mogu da donesu, odnosno snose, isključivo roditelji, to jest staraoci dece. U tom smislu, direktor škole je apsolutno nebitna osoba. Pa ipak, ministarstvo šalje dopis direktorima škola, a ne, recimo, roditeljima. I kaže da „snažno preporučuje“ da se učenici stariji od 12 godina vakcinišu.

Umesto što sastavlja dopis, ministar je mogao javno da pozove roditelje da vakcinišu decu. Mogao je zajedno sa ministrom zdravlja da predloži vladi da vakcinacija prosvetnih radnika, kao i lekara i svih drugih radnika u zdravstvu bude obavezna. Obavezna vakcinacija bila bi ujedno i poziv i garancija za roditelje da država stoji iza vakcina i nedvosmisleno zna da su vakcine bezbedne i efikasne. Ali, ministar zdravlja ne sme da uvede obaveznu vakcinu ni za lekare, pa ministar prosvete to može samo da sanja za nastavnike.

Jednostavno rečeno, država beži od odgovornosti. I dok beži, na svaki način trudi se da odgovornost svali na bilo koga. Ponajpre na one nad kojima ima kakvu-takvu moć. Nad direktorima škola, ministarstvo ima praktično apsolutnu moć. Ali, i pored toga, jedan broj, po svemu sudeći veliki, direktora oglušio se o nejasan poziv ministarstva i nije preduzeo, kako i treba, baš ništa. Ministar je naknadno objasnio da je on od direktora samo tražio da obaveste roditelje o vakcinaciji. Ali, da ponovimo, to je mogao da uradi i sam, daleko efikasnije od direktora usred avgusta. Za razliku od direktora, ministar može na medije koji su direktorima uglavnom nedostupni.

Ali, kako to upravo gledamo u najnovijoj twitter aferi, saradnja sa medijima u Srbiji uglavnom se vidi kao nalog da mediji rade kampanju za stranku na vlasti, a ne da političarima na funkciji pomažu da rade – nazovimo to tako – društveno koristan posao. Pošto su neprekidno u kampanji, možemo spekulisati da ministri, zdravlja i prosvete, kad smo već kod njih, izbegavaju da donesu krupne odluke u vezi sa vakcinacijom jer procenjuju da bi takve odluke išle na štetu notornog rejtinga stranke na vlasti s Vučićem na čelu. Ali, šta su to sve oni pogrešno uradili kada zdravorazumski poziv na vakcinaciju nailazi na osudu znatnog broja žitelja Srbije, oni se ne pitaju, kao što ih to ne pitaju ni mediji koji su sa njima u kampanji.

Iako je propao poziv na vakcinaciju preko direktora škola, ministar prosvete ovih dana najavljuje da bi najbolje bilo da se od septembra u školu krene u takozvanom „punom“ kapacitetu – sva deca u školu, na časove od 45 minuta. Apsolutno sve što znamo da se ovih dana događa u vezi sa virusom korona u njegovoj delta varijanti kaže nam pak da je taj predlog… Kako sad naći pravu reč – besmislen, idiotski, ignorantski… A možda samo – podmukao. Naime, jasno je da škola pod pretnjom korone delta neće biti moguća na isti način na koji nije bila moguća ni naproleće ni u jesen 2020. Čitalac se već obavestio – takozvani soj delta izrazito je zarazan, a za nevakcinisane verovatno jednako poguban kao i ostali sojevi.

Ako se zaista htelo da deca u školu krenu kao što su u nju išla u sada već davnoj „normalnoj“ prošlosti, onda je obavezna vakcinacija za sve – lekare, prosvetne radnike i decu (a verovatno i roditelje) na svaki način nužan uslov. Bez toga se uopšte ne može izneti predlog o školi u „punom“ kapacitetu. Pa ipak, ministar je spokojno to predložio. Siguran sam da je pri tom bio potpuno svestan da bi takva škola u septembru mogla trajati tek nekoliko nedelja dok ne dođe do totalnog raspada pod pritiskom zaraze od novog soja. Zašto on to radi? Jeste, pitanje je naivno, ali budimo zakratko naivni.

Evo šta je sve stajalo pred ministrom da se uradi do septembra, do početka nove školske godine: da se osmisli plan kako da se nadoknadi propušteno u prethodnoj godini i po; da se pretresu školski programi i oslobode se od viškova, jer će se i dalje u školi raditi u vanrednim okolnostima; da se preosmisli način ocenjivanja i testiranja u skladu sa tim; da se smanje odeljenja kako bi se deci ipak omogućilo da idu u školu i kako bi se što je više moguće izbegla nastava na mreži; konačno, i neizbežno, da se napravi plan za vakcinaciju barem prosvetnih radnika, a u drugom koraku i dece. Veliki posao, i ništa od toga nije ni zagrebano. Umesto toga, početkom avgusta u škole stiže dopis za direktore.

Priča o nemogućem potpunom povratku u škole treba da sakrije da se ni ovaj put, baš kao ni proletos, ništa nije uradilo da se početak školske godine pripremi u skladu s vanrednim okolnostima u kojima će se odvijati i nova školska godina.

Gledano iz perspektive kraja avgusta, „snažni“ dopis s početka meseca je jedan upečatljiv dokument. On posredno potvrđuje da sve vreme postoji svest, čak i u ministarstvu prosvete, da je zaraza nesagledivo daleko od toga da bude gotova ili barem blizu kraja. Iako se to zna – pokazuje nam to dopis – u vezi s tim oni koji u obrazovnom sistemu imaju najviše moći i nose odgovornost za njegovo funkcionisanje ništa ne preduzimaju. Ako smo do sad u to sumnjali, sad je vreme da se s tim pomirimo – u domaćem obrazovanju ministarstvo nije samo čisti višak, jer ne radi ono što bi trebalo da radi, nego je povrh toga i onaj poslovični kamen oko vrata škola (i direktora). Ako ništa drugo, bez njega bi školama (i direktorima) barem bilo lakše, ako ne i bolje. Korist za žitelje Srbije od takvog ministarstva obrnuto je srazmerna moći s kojom raspolaže i demonstrira je.

Ali, po tome ono nije nikakav izuzetak: isto važi za vlast u Srbiji uopšte.

Peščanik.net, 20.08.2021.

KORONA VIRUS
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)