Umesto da Solženjicin bude simbol suprotstavljanja svakom autoritarizmu, postao je simbol tog najopasnijeg pravoslavnog autoritarizma. Onog koji može izazvati najstrašniju krv na celoj planeti. To sam video u raspadu bivše Jugoslavije. Rusija se bez uticaja Solženjicina ne bi tek tako raspala na tajkune i osiromašene ljude. Drugovao je Solženjicin s Putinom, uz izgovor da se Putin zalaže za red i da nije bio islednik, već obaveštajac. Kada se odvoje nacija i teritorija, onda nema beskrajnog klanja.

O nedavno preminulom ruskom disidentu i autoru književnih i publicističkih dela koja su obeležila rasvetljavanje istine o staljinističkim logorima, Aleksandru Solženjicinu, za e-novine govori Mihajlo Mihajlov, jugoslovenski disident, profesor na uglednim evropskim i američkim univerzitetima, i publicista, koji se Solženjicinu, u polemikama koje su pokretale evropsku javnost, suprotstavio sa pozicija demokratije, antinacionalizma i antiautoritarizma. Intelektualni sukob Mihajlova i Solženjicina, koji je njihovu polemiku i Mihajlovljev angažman potencirao u više knjiga, deo je novije istorije koju obeležavaju reči demokratija, pravoslavlje, nacionalizam, sloboda, nacija, teritorija, dobro i zlo.

„Na Solženjicinovljeve teze reagovali su i Saharov i mnogi drugi. Zbog čega je opasna ideologija krvi i tla? Kao što nekada nije mogla da smiri situacija u modernim državama dok se ne odvoji crkva od države, jedini izlaz za čovečanstvo je da se odvoji ideja nacije od ideje teritorije. Kada se odvoje nacija i teritorija, onda nema beskrajnog klanja. I možda prema tome ide Evropska unija”, kaže Mihajlov u razgovoru za e-novine.

Smrt Aleksandra Solženjicina vratila je u žižu evropske i domaće javnosti kontroverzno delo i angažman vrhunskog književnika i nacionaliste pravoslavne provenijencije, pre svega u svetlu njegovog političkog angažmana. Kako ste videli ove prve reakcije?

Ovde je, vidim, reagovao Dobrica Ćosić, i nije bilo neke važne reakcije. U Rusiji jeste, mada ni tamo on poslednjih godina nije imao politički uticaj kao ranije kad je živeo u izgnanstvu. U prvo vreme je imao veći uticaj, jednom nedeljno radio i televizijske časove, posle je to bilo jednom mesečno, a kasnije je i to prestalo. Nije bio u dobrim odnosima sa Jeljcinom, a sa Putinom jeste, uz izgovor da se Putin zalaže za red i da nije bio islednik, već obaveštajac. Sada je ispraćen kao svetac, međutim ima ljudi koji smatraju da je Solženjicin baš posle povratka u Rusiju imao mnogo negativniji uticaj nego dok je bio na Zapadu. Zapravo, da se Rusija, ipak, bez njegovog uticaja tek tako raspala, na tajkune i osiromašene ljude. Bilo je ljudi, recimo jedan ruski emigrant Vadim Belocrkovski koji je pametno predlagao da se ne ide na američki model promena, nego na švedski ili neki sličan. Tada ne bi bilo takve moći kod tajkuna, onih koji su preko noći postali milijarderi, i tako osiromašenih građana.

Da li je Solženjicin imao snažnu opoziciju u krugovima ruskih građanskih intelektualaca?

Naravno, imao je, to su građanska udruženja, zatim pomenuti Belocrkovski, Ljudmila Aleksejevna, i drugi koji su išli protiv Solženjicinove autoritarnosti, njegovog maksimalnog pravoslavlja. I onoga što je Solženjicinu teško da prizna, da je sam patrijarh Aleksej II bio kagebeovac. Jer, u sovjetsko vreme ne bi mogao da bude ni sveštenik da nije bio u KGB. I, kada su se grlili Aleksej i Putin – grlila su se dva kagebeovca. O tome ima relevantnih knjiga i dokaza koji dolaze od sveštenstva koje ne priznaje Alekseja. Na nekim moskovskim kanalima, poput RTV Planeta, se o tome neočekivano slobodno govori. A ima i državnih, Putinovskih kanala. Jasno je, na primer, Putin hapsio Hodalkovskog i Berezovskog, zbog toga što su pokušavali da finansiraju opoziciju. Jer, njemu ne smetaju tajkuni koji se ne mešaju u politiku.

Gde je tu Solženjicin video svoje mesto, da li je mislio da će, ukoliko podržava Putina, njegova pravoslavna ideja dobiti na značaju?

Putin mu je u tom pogledu bio najbliži, jer je smatrao da je Jeljcin upropastio Rusiju. Ipak je tužno to što su se Putin i Solženjicin posećivali, a Solženjicin primio od Putina orden koji nije hteo da primi ni od Gorbačova, ni od Jeljcina, te je, stoga, njegova uloga veoma kontroverzna. Da ne govorim o poslednjoj knjizi u dva toma od po hiljadu strana, Dvesta godina zajedno, o godinama u kojima su zajedno živeli Rusi i poljski Jevreji. Ta je knjiga poprilično antisemitska, to se mora priznati, ali – to je Solženjicin.

Gde vidite Solženjicinov uticaj na srbijansku nacionalšovinističku opciju, na krug okupljen oko memorandumske ideje, Dobricu Ćosića druge srpske nacionaliste u Beogradu i šire?

Na Ćosića je očito imao uticaj, to se vidi u Vremenu smrti i drugim knjigama. Tu je očigledno da jedan jaki slavenski nacionalizam podstiče drugi. Kao što se sada ponovo javljaju pojave koje su paradoksalne, nezamislive, da viđamo kukaste krstove na ulicama, što čovek pre dvadesetak godina nije mogao ni da pomisli. U to vreme sam predavao u Rusiji, prepuni prolazi u metrou fašističkih knjiga. Pa su se čak i u Izraelu pojavili fašisti.

Kako se delo Aleksandra Solženjicina lepilo za Dobricu Ćosića koji je bio komunista, čak i visoki komunistički funkcioner?

Ništa neobično, uzmimo u obzir da je i Solženjicin bio komunista, lenjinista. Bio je u Armiji, dobio je Orden za hrabrost, a uhapšen je zbog toga što je u pismima svom prijatelju koji je takođe bio u Armiji, kritikovao Staljina sa pozicija Lenjina. A kad je Hruščov došao na vlast, štampan je “Jedan dan u životu Ivana Denisoviča”, bio je kandidat za Lenjinovu nagradu. A kad je Hruščov sleteo s vlasti, stvar se izmenila, on je prešao u samizdat, postao je disidentski pisac. Da je dobio Lenjinovu nagradu, sve bi možda išlo drugačije. Tada je čak Đerđ Lukač pisao o njemu, da je on pravi socrealistički pisac. Osećao sam, dok sam čitao neke Ćosićeve romane, da je tu prisutan uticaj Solženjicina, ili, da je to isti duh.

Registrovali ste, dakle, da je to dobra podloga za narastajući populizam u Srbiji?

To je uvek opasno, nepoželjno.

Da li ste tada prepoznali Solženjicinovljeve ideje totalnog pravoslavlja i pravoslavnog nacionalizma?

To se moglo videti i osetiti. Umesto da Solženjicin bude simbol suprotstavljanja svakom autoritarizmu, postao je simbol tog najopsnijeg pravoslavnog autoritarizma. Onog koji može izazvati najstrašniju krv na celoj planeti. To sam video u raspadu bivše Jugoslavije.

A kod ostalih autora okupljenih oko Srpske akademije nauka i umetnosti i Udruženja književnika Srbije?

Verovatno, ali ne znam, baš, koliko su ostali čitali Solženjicina.

Sukobili ste se u polemici koja je odjeknula evropskom intelektualnom javnošću, pojednostavljeno, Vi ste pisali o slobodi i demokratiji, a Solženjicin o pravoslavlju i naciji. I niste bili jedini koji se njemu suprotstavio? Najpre ste reagovali na Solženjicinovo ”pismo vođama”?

Bio sam oduševljen Jednim danom u životu Ivana Denisoviča, tamo ima “gorih” stvari nego u mom Letu moskovskom. A mene su sudili zbog Leta. U međuvremenu sam ja otišao u Moskvu, došli su na vlast Brežnjev i Kosigin, koji su počeli proces restaljinizacije. I kada je Leto izašlo, njihov ambasador Puzanov je napravio demarš Titu, pa su me uhapsili. A pre toga su me hvalili.

A gde ste se suštinski razišli?

Zbog njegove podrške autoritarizmu. Jer u pismu vođama on kaže “i dalje budite vođe, ali, možda u drugom pravcu”.

Ključno pitanje u toj polemici je bilo demokratija ili nacionalizam?

Da, jer nacionalizam pre ili kasnije dovede do noža. Teško da postoji neki blagi nacionalizam.

Kritikovali ste ga i zbog što je isticao “poziciju hrišćanina”, a Vaš je stav da je nacionalizam antihrišćanski?

Judaizam je nacionalistička religija, a hrišćanstvo upravno suprotno. Kao što možemo naći kod apostola Pavla da nema ni gospodara, ni roba, Jevrejina, ni Grka. Hrišćanstvo je otvoreno za sve nacije.

Kako, u tom kontekstu, ocenjujete potrebu političara i javnih ličnosti da se deklarišu kao nacionalisti? Da li je vreme za čitanje ove reči isključivo u negativnom kontekstu?

Jedna od četiri Tuđmanove “veštice” rekla je da je u Hrvatskoj Zagrepčanka, u Beogradu Hrvatica, u Berlinu Jugoslovenka, a u Americi Evropejka. Jedan identitet samo dopunjuje drugi. Ali, kada isključujete sve osim jednog identiteta i kažete da ste Srbin gde god se nalazili, onda je to nešto što nije zdravo?

A sama reč, da li treba da ima negativan kontekst?

Ko bi ga znao, svaka reč može da ima i pozitivan i negativan kontekst. Čak i ljubav, iz ljubavi je možda i više zločina počinjeno nego iz mržnje.

A ratovanje zbog te reči?

Jasno da je to užas. Pričalo se najpre da su na teritoriji bivše Jugoslavije angažovani kriminalci, potom da su uvezeni kriminalci iz Rumunije koji su činili zverstva, pa gledate toliko puta iskasapljene ljude… Jedno zlo pojačava drugo zlo i to ide u beskraj

Podvucimo crtu, kada biste danas na jedan tas stavili ono pozitivno, a to su civilizacijska dostignuća Aleksandra Solženjicina, a na drugi sve negtivno – šta danas zaključujete?

On je uradio veću stvar na Zapadu, nego u Rusiji. Ubedio je sve intelektualce u državama u kojima je levica bila jaka, u to šta je staljinizam i šta su logori – u Sovjetskom Savezu su ljudi to znali. Imam najbolji primer za to šta je Rusija i šta je to bilo, primer za disidentstvo i odnos režima prema tim ljudima. Svakoga dana su, u vreme rata u Vijetnamu, bili naslovi u ruskim novinama “Jenki marš iz Vijetnama”. I onda je Vladimir Bukovski izašao pred američku ambasadu sa transparentom “Jenki napolje iz Vijetnama”. I KGB ga je uhapsio. Dakle, pouka je, kada dozvolite nekom čoveku da protestuje, čak i da nosi vaše parole, sutra će protestovati protiv vas. Nije tu stvar zbog čega protestuje, nego zbog čega uopšte protestuje. I tu je suština autoritarizma, a Solženjicin je, nažalost, autoritarac.

I sa prostora bivše Jugoslavije je bilo antistaljinističkih iskoraka, nečega što se može nazvati svedočanstvima i logorskom književnošću?

Objavljivano je nešto, ali u inostranstvu, Rajko Katunac, Pogledaj Gospode na drugu stranu i Mirko Vidović, Druga strana meseca. To je memoarska proza iz jugoslovenskih zatvora, Zabele i Mitrovice. Manje poznati Katunac je u Americi davao neke izjave novinama o Jugoslaviji, u Zabeli je robijao sa mnom. Mislim na Karla Štajnera i Sedam hiljada dana u Sibiru. Kada je Jedan dan Ivana Denisoviča štampan, to su Borba i Politika prenosile iz dana u dan. Kasnije su prevedene i neke knjige, sve do Arhipelaga Gulag, koji nije bio samo protiv Staljina, nego i protiv Lenjina. A naša titovska država se držala na mitu o Lenjnu, mada su Staljina jasno osuđivali. Štajner je ovde objavljen, ali njegovo delo je antistaljinističko, a ne antilenjinističko. Gulag je antilenjinistički.

Novi ruski sukobi

Vitalij Čurkin u Ujedinjenim nacijama pravi paralelu sukoba u Abhaziji sa Kosovom i podseća šta su Amerikanci radili na Kosovu i u Srbiji. Ne može Amerika da obustavi taj rat, bilo bi jasno da je reč o dve mere, po principu “mi možemo, vi ne možete”. Daleko je od toga da će Rusija i Amerika zaratiti, ali, s druge strane, podsetimo se koliko je naših gradova proglasilo Putina herojem, zbog podrške Rusije Srbiji po pitanju Kosova. A pre samo dva meseca Buš je posetio Putina u Sočiju, zajedno su pecali, uprkos tome što je Buš priznao Kosovo. Zbog Kosova nisu zaratili, kao što neće ni sada, iako je Buš stvorio nezavisno Kosovo, a Putin je bio protiv toga!”, kaže Mihajlo Mihajlov.

Rusija će, dakle, dobiti neku prećutnu saglasnost za svoje ratne aktivnosti?

Gruzija je ostala na cedilu, iako je očekivala pomoć od Amerike. Ona je važna zbog toga što peko njene teritorije prolazi naftovod iz Kaspijkog mora, a tamo su najveće rezerve nafte. Mislim da Gruziju ni Amerikanci ne smatraju za ozbiljnog partnera jednostavno, Rusija će okupirati Gruziju, uprkos navodnim naporima da se sukob zaustavi i vrati na početak. A početak je ono što Gruziji nije odgovaralo.

Vidite li, ma koliko to bilo nategnuto, neku analogiju između ovog i sukoba na Kosovu? U čemu su temeljne razlike?

Tamo ima nafte, na Kosovu nema ničega. Čak ni baze nisu danas naročito važne.

Možete li da napravite paralelu u vezi sa počecima sukoba?

Bilo je jasno da Srbija već sa Kumanovskim sporazumom nema na Kosovu nikakve ingerencije. Možda su Amerikanci pogrešili jedino u tome što odmah nisu proglasili jedinstveno Kosovo. Makijaveli je smatrao da odmah treba ići do kraja sa lošim stvarima, a ne razvlačiti ih. Možda su pogrešili, a možda nisu ni znali šta će s Kosovom. S Abhazijom je drugačije, postoji još i Čečenija koja će biti uvučena, Severna i Južna Osetija, sama Gruzija, tu je splet naroda, nije to jednostavno. Na Kosovu je jedostavnije, tu su samo Srbi i Albanci, malo i Makedonci umešani, onamo je mnogo opasnije, šira teritorija, nafta, svetski interesi koji su mnogo više ugroženi nego na Kosovu.

Mihajlo Mihajlov rođen je u Pančevu 1934. u porodici ruskih emigranata. U Zadru je na Sveučilištu predavao rusku književnost, a 1965. je uhapšen zbog napisa u zbirci eseja Leto moskovsko. U Zadru je 1966. osuđen na tri i po godine zatvora, zabranjeno mu je javno istupanje u trajanju od četiri godine. Nakon izdržane kazne, u Novom Sadu je osuđen na sedam godina robije, zbog “neprijateljske propagande”. Nakon tri godine i dva meseca, 1977. oslobođen je, i od tada do 2001, kada se preselio u Beograd, živeo je u Americi. Objavio je knjige Ruske teme (1966), Planetarna svest (1967) i Nenaučne misli (1979) od kojih su neke prevedene – kao Leto moskovsko – na desetak jezika. Poznate su njegove kapitalne studije, Povratak inkvizitora i Niče i ruski neoidealizam, koje su prevedene na veliki broj jezika. Tek 1990. objavljeno je prvi put na srpskom jeziku Leto moskovsko, a 1994. je Radio B92 objavio izbor pod naslovom – Domovina je sloboda.

Bojan Tončić, E-novine, 13.08.2009.

Peščanik.net, 08.03.2010.

Leave a Reply