Ilustracija: Kip Stefana Nemanje drži u ruci tablu na kojoj piše - Đilas je lopov
Ilustracija: Slaviša Savić

Zapravo – jeftini spektakl, tako treba da stoji. Posle devet godina, scenaristička imaginacija režimskih naratora sasvim se stanjila. Umesto nove epizode, juče smo gledali reprizu. Čitalac zna, događa se to u serijama, kada ponestane pripovednog štofa, scenaristi pribegavaju – podsećanjima. Karakteri sednu na sofu i jedni drugima prepričavaju događaje iz prošlosti. Napravi se kratki uvod, a onda krene isečak iz neke ranije već snimljene epizode.

Dakle, to smo gledali juče – spektakularne policijske akcije, sve sa kučićima, masovna hapšenja te neizbežnog svemoćnog i sveprisutnog negativca Đilasa. Bez Đilasa, ovaj je režim nezamisliv. Čitalac i to zna, svaka, ali baš svaka sapunica koja se protegne na više sezona i nekoliko desetina epizoda, nemoguća je bez takozvane hulje, nitkova. Hulja je u središtu narativnog pogona i pokreće ga. Bez nje nema priče ni glavnih karaktera. Sve se usmerava i odmerava prema hulji.

Režim je ušao u devetu godinu emitovanja. U prvim njegovim godinama menjali su se likovi na mestu glavne hulje. Ali, kako se priča otegla, od jednog trenutka pravila žanra i inercija priče nalagali su da karakter na mestu centralnog nitkova ostane isti. Karta je, siguran sam, pukim sticajem okolnosti, pala na Đilasa. I tu sada stoji. Još je jedno važno pravilo sapunice ovde na delu: koliko god izgledala strašno, hulja je bezopasna. Njen zadatak je samo da izgleda strašno.

Sa domaćim medijima, šanse stvarnog Đilasa da se izmakne od režimske slike Đilasa minimalne su. Đilas iz sapunice u javnom prostoru – recimo to tako – preplavio je realnog Đilasa. Đilas iz sapunica zapravo je lutka na koncu režimskog scenariste. On ga poteže i pokreće kada i kako mu odgovara. Kada stvarni Đilas kaže da su to sve laži, on interveniše unutar prostora u kome nema nikakvu moć. Naravno da su laži, i baš zato nema smisla demantovati ih. U stvarnosti je nezamislivo postojanje režimskog Đilasa.

Mesto glavne radnje jučerašnjeg jeftinog spektakla za 100 dana vlade bili su stadioni. Dakle, veliki javni prostori projektovani upravo da budu lako dostupni i scenični, pogotovo za masovne scene – recimo, za izvođenje policije, sve sa kučićima, u akciju. Kao i sa likom Đilasa u režimskoj sapunici, koji samo izgleda strašno a zapravo je nemoćan, i tu imamo jednu zabavnu narativnu kontradikciju. Po samoj svojoj prirodi, stadioni su javni prostori, otvoreni za poglede sa svih strana.

Upravo kao takvi, oni su, da ponovimo, prikladne kulise za masovne akcione scene. Ali, iz istog razloga, smešno je tražiti „tajnu“ na stadionima. Kako se išta bitno može sakriti na otvorenom, lako preglednom prostoru zamišljenom da bude mesto okupljanja velikog broja ljudi, sa unapred predviđenim mestima ne samo za kamere za direktne ili odložene prenose, nego i sa jakim sistemima za video nadzor zbog obezbeđenja objekta i njegovih posetilaca?

Tako se potreba za spektaklom sudarila sa elementarnom logikom. Tajna se tražila tamo gde po prirodi stvari nije mogla biti. Što se može reći i drugačije: oduvek se znalo da je tu. Samo se čekalo da se to iskoristi, recimo za – 100 dana vlade.

Ako je Đilasu obezbeđeno stalno mesto u pogonu sapunice, ostali nitkovi su epizodisti. Što znači da se po potrebi izvlače na scenu i sa nje sklanjaju. Ali, da bi spektakl sklanjanja bio upečatljiv, nitkova za to treba spremiti, pre ili posle sklanjanja, svejedno. Juče smo gledali scenaristički rad na nitkovu pošto je on već uklonjen. Pa smo čuli kako se neće pričati o tome šta je sve nitkov spremao, da bismo saznali da su se spremali snajperi i da postoje planovi za njihove položaje i mete. Dok se istovremeno kaže da fale dokazi i da se još traže.

Za manje pažljive gledaoce, odmah se nudi i tumačenje do pucanja nategnute priče. U fokusu moraju biti jučerašnji epizodni nitkov, te večita glavna hulja Đilas, a ne ljudi iz režima i njihove porodice, kao ni njihova povezanost sa nekim drugim kriminalnim aferama. (U povoju imamo i jedan nešto ozbiljniji scenaristički zahvat: da se na sceni pojavi i prva prava negativna junakinja. Taj se deo priče još nije razvio, a nije izvesno ni da će biti elaboriran do kraja.)

Sapunice žive od ponavljanja. Istraživanja publike sapunica pokazala su da njihovi gledaoci sedaju pred televizore upravo zato što žele da svaki put vide i osete isto: varijacije uvek istih zapleta, peripetija, kulminacija i razrešenja. Gledanje serija je mali dnevni ili nedeljni ritual u kojem gledalac doživljava stvari za koje je uskraćen u svojim svakodnevnim rutinama. Ali, retko koji gledalac pomešaće sapunicu sa svojim stvarnim životom. Sapunice upravo žive na razlici između fikcije i realnosti.

Devet godina ovdašnji režim živote žitelja Srbije oblikuje kao sapunicu. Za razliku od pravih sapunica, ta propaganda živi na ukidanju razlike između stvarnosti i fikcije. To jest, fikciju stavlja na mesto stvarnosti, koristeći narativne obrasce sapunice. Juče smo videli, obrasci su se izlizali, pa već neko vreme pored pričanja priča režim pribegava i goloj sili. Mučno je što moramo da ih gledamo i trpimo tako nasilne i nemaštovite.

U nekim srećnijim zemljama, posle 100 dana vlade izlazi se pred javnost sa proverljivim podacima o prvim rezultatima. Ali, pustimo sad tih 100 dana. Posle devet godina na vlasti, a ne samo 100 dana, domaći režim bi morao da izađe sa brdom podataka o svojim rezultatima. Umesto toga, dobili smo Đilasa i hapšenje. To je već samo po sebi uvredljivo. Ali, ni tu nije kraj njihovom bezobrazluku: sa pričom o Đilasu i hapšenjima, oni bi da nas uvere da u Srbiji živimo bajku, čiji je srećan kraj to što smo uopšte – živi.

Peščanik.net, 05.02.2021.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Hapšenje među prijateljima


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)