Jel` se neko još seća “istorijskog” energetskog arnžmana sa Rusijom? Kako je “veliki reformator” Dmitrij Medvedev u svoje (Putinovo) ime garantovao “čašću i poštenjem” da će ruski gas poteći Srbijom, a naš predsednik da niko više neće “podmetati klipove” rusko-srpskom savezništvu? S kojim su entuzijazmom gorostasi srpske političke i državne scene Škundrić i Bajatović stavili svoje “blagoslovene” potpise ispod ugovora o “prodaji” NIS i još koječega?

Priseća se još jedino, tu i tamo, dok kiti novogodišnju jelku i razmišlja vredi li ostati u vladi “bez autoriteta”, ministar Dinkić, kome je, kaže, bilo “jako neprijatno” (a nama pomalo komično) što se jedna tako kapitalno štetna odluka, od koje, kako su nas mesecima uveravali pisci ruske energetske bajke, zavisi sudbina vaskolikog čovečanstva, donosi na telefonskoj sednici vlade. Zapravo, taj “divni tehnološko-revolucionarni i istorijski prizor”, kada ministri, bilansirajući svoje privatne poslove, nađu pet minuta da mobilnim telefonima dojave svom šefu da se u “cvetno-gasnom” arnažmanu sa “baćuškom” ne sme dirati ni zapeta, govori sve: o očaju koji nam je vezao ruke, slepilu koja nas gura u nepoznato i neizvesno, konfuziji koja se tako efikasno proizvodi ne bi li se lakše i podmuklije i država i narod manipulisali i obmanjivali. Beograd je – kao mlada koja ne pita za cenu što se za nju neko zainteresovao – Moskvi poklonio svoj najlepši miraz, Moskva, opet, uzvratila zahvalnošću i zaklinjanjem da ni po koju cenu neće dozvoliti da Srbiji neko otme Kosovo. Bar dok se ne utvrdi ima li ispod “svete” ruske zemlje dovoljno tog gasa da podmiri megalomanske ambicije srpskih “neimara svetle budućnosti” da budu energetski regionalni, zašto ne, i evropski Tigar.

I kao po nekakvoj direktivi, slavlje je bilo, pa prošlo. Čim su kremaljski upijači osušili mastilo na potpisima, koji će Srbiji osigurati toliko priželjkivanu i obećavanu stabilnost, izvesnost i suverenost u svakom pogledu, političari su se ućutali, mediji, oni vodeći, takođe, koga još zanima šta će biti sada kada su ruski gas i nafta postali najprofitabilniji srpski brend. Istorija ostaje istoričarima (zar se Tadić i Dačić na tom geslu nisu pomirili i dogovorili da prošlost i zločine ostave za sobom?), energenti i zarade na njima političkim, državnim i tajkunskim oligarsima, a Srbiji, njenim gospodarima, pre svega, ne baš tako komplikovan zadatak koju formulu odbrati da se “ruska bajka” što pre smesti u arhivu, narodu i nepopravljivim skepticima skrene pažnja da više razmišljanju o svom preživljavanju, manje o tome jesu li nas, kako i koliko Rusi zavrnuli.

I eto predstava za narod, jedna za drugom. U svakoj su uloge precizno određene, njihovi dometi utvrđeni i omeđeni. Sve je sračunato da se pokaže kako su ovi, najnoviji prednovogodišnji potresi, sa jakom aromom zakulisnih afera, zapravo “tranzicioni” mačji kašalj u odnosu na “borbenu gotovost” šefa države i njegovog savetničkog tima da Srbiju, čim se okončaju decembarsko-januarske svetkovine, povedu u obećani raj. U tome ih, uveravaju nas, ni svetska finansijska kriza neće pokolebati. Ako, pak, nešto neplanirano i “iskoči” iz predviđenog scenarija, pa, poput Ponoševe verbalne “pobune”, sugeriše utisak da baš i nije sve kako treba, uvek će se naći odgovor da istinska demokratija podrazumeva da ne moramo da se slažemo u svim detaljima. Zato će, najverovatnije, general Ponoš ostati bez položaja načelnika Generalštaba sa nedvosmislenom porukom da se “nije najbolje snašao”, odnosno nije pokazao smisao za prilagođavanje svog ekspertskog modernizacijskog stava u reformisanju vojske novopridošloj koštunićevsko-tadićevskoj doktrini NE NATO-u, DA Kremlju, na zacrtanom putu vojne neutralnosti Srbije.

Može biti da je od neke važnosti što je Ponoš ušao u klinč sa ministrom Šutanovcem baš dok su “naši” pakovali kofere da se trijumfalno vrate iz Moskve, ali njegova ekspertska stručnost i sjajno vojničko obrazovanje nisu bili dovoljni da uvere “komandante” da je činjenica da vojska Srbije nema viziju šta će s njom biti za nekih desetak ili nešto više godina, kao što ni sama politička “elita” Srbije ne zna kuda će, ali pouzdano zna kuda neće, pogubna za svaku, pa i zemlju koja tako pompezno najavljuje da želi da bude univerzalni most između Zapada i Istoka. Pa kad generalovo nestrpljenje da dokaže kako se još jedna nacionalna institucija (vojska), voljom političara, sistematski razara iznutra, optužba da “svojim dijalozima” sa “nadređenim” ministrom i javnošću podriva bezbednost i odbrambenu sposobnost države, dovoljna je za njegovu diskvalifikaciju. Tako će kreatori sve oštrijeg skretanja Srbije sa staze, najpre atlantskih, a potom i evropskih integracija, požuriti da opovrgu sve moguće “spekulacije” kako je, zapravo, time Srbija bezbednosno ponajviše ugrožena. Ako je vojska još u nekakvom previranju, neki kažu, traumatskom rasulu posle vojnog i moralnog kraha 90-tih, koje je general Ponoš nastojao da ukloni, tu su policija, žandarmerija, BIA i Ivica Dačić da spektakularnim hapšenjem bivših pripadnika OVK na jugu Srbije uvere narod da nema razloga da brine. Srbija je bezbedna, pa makar tu tvrdnju platili reaktiviranjem kriznog žarišta u Bujanovcu, Medveđi i Preševu.

Jedno drugo žarište, tranziciono-socijalno, već se naveliko zahuktava. Socijalno odgovorna vlada, koju njen potpredsednik Dinkić tako “nemilosrdno” optužuje da je postala puki Tadićev servis, ušla je poslednjih dana u istinski politički rat sa “socijalno neodgovornim” (preostalim) radnim slojevima. Svetska ekonomska kriza joj je bogomdani alibi, a svemoćni poslodavci idealno sredstvo da se jedna (u nizu) vladinih gluposti pretoči u pretnju socijalno ojađenom stanovništvu. Pre mesec dana, kada se, uglavnom, znalo sve što se i danas zna, potpisala je da će zaposlenima od 1. januara biti obezbeđena nadoknada za topli obrok, regres i prevoz, a potom ustuknula pred realnom opasnošću da bi taj zaostali “relikt samoupravnog socijalizma” mogao ozbiljno da ugrozi finansijsku poziciju političke i tajkunske oligarhije. A bio bi to i neoprostiv podsticaj uspavanim sindikatima da se opredele: ili će i dalje sklapati jalove “socijalne paktove” sa nesposobnom (i nemoćnom) vladom, koji, zapravo, idu na ruku jedino političkoj garnutiru i sindikalnim liderima, ili će konačno početi da rade svoj, sindikalni posao.

Vlada bez autoriteta, kako reče Dinkić, vođena daljinskim upravljačem iz kabineta i savetničke kancelarije šefa države, sa koalicionom “kapacitetom” koji blokira ili ruši državne institucije, pretvarajući ih u običan prirepak pravih centara odlučivanja ili u poligone cirkuske predstave, zapravo je glavni generator sveukupne krize Srbije. Ponekad su nemoć i nesposobnost jači i razorniji od svega. Takvo iskustvo Srbija upravo preživljava. I biće tako sve dok novi gospodar Srbije “drugačije ne odluči”.

 
Peščanik.net, 28.12.2008.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply