Muzej nepročitanih knjiga

Ako brinete šta se dešava sa vašim bivšim profesorima Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite; ako strepite da su se vaše klinačke kletve ostvarile pa je vaš najdosadniji nastavnik iz srednje škole okačio drveno magare na rame i struže drva po kućama; ako imate noćne more o profesoru ONO i DSZ na koga su njegove kolege sa filološkog ili PMF-a gledali sa visine; ako ih zamišljate kao novu vrstu Čvorovića koji, umesto portreta Staljina, ispod uglja u podrumu iskopavaju udžbenike koje niko sem njih nije pročitao – ne brinite, jer po svemu sudeći, oni su se bolje snašli nego vi. Ako vas razjeda nemir oko autora tih istih udžbenika; ako vas opsedaju misli gde li se dela silna psihička i misaona energija uložena u hiljade stranica najispraznijeg štiva; ako zamišljate taj Muzej nepročitanih knjiga – nepročitanih pošto one uistinu nikada nisu ni napisane, jer su od korice do korice prepisivane ili parafrazirane: dakle, tekstovi u čije je stvaranje uneto sve sem rizika koji jeste sam smisao pisanja – kao neko prašnjavo čistilište bez izlaza, ne gubite san. Niko od tih autora se nije povukao u ilegalu da praznog stomaka i promrzlih prstiju nastavi da radi na tomovima posvećenim jednoj plemenitoj i nepravedno zaboravljenoj viteškoj doktrini odbrane naroda i zaštite društva. U toj armiji pisaca i predavača nikada se nije našla šačica posvećenika koja bi se samopregorno i isposnički povukla u neko napušteno zdanje čistog socrealističkog dizajna da bi se tu posvetila pretakanju svog znanja, iskustva, i uverenja u uzvišeni borbeni kodeks i tim putem destilisala nebrojene stranice posvećene ONO i DSZ u koane koji bi mogli biti naslovljeni, recimo, Hikakure: knjiga o zastavnicima.

Svi su oni, ili bar najbolji među njima (a tu treba uzeti u obzir da se radi o jednom svetu izvrnutom naopacke), sa početkom raspada Jugoslavije dobili pune ruke posla. Neko je trebalo da ukaže na zamke globalizacije, na nove metode specijalnog rata (kao što je, recimo, “neokortikalni rat” putem ispiranja misli), i da razjasni šta se dešava na ratištima u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, i na Kosovu. I ne brinite, oni još uvek imaju pune ruke posla. Jer, desilo se mnogo toga nepojmljivog. Vetar iz onog Muzeja nepročitanih knjiga doneo je pokolje i zločine koje je trebalo racionalizovati, opravdavati, ili opovrgavati. Novi smisao ovih pisaca je da ove događaje zaliju stranicama štiva koje je napisano istim metodama kao i ono koje su štancovali pre prelomne 1991. Jedina razlika je u tome što ih je publika nekada slušala pod prisilom, a sada dobrovoljno i sa oduševljenjem. Tako je jedan od autora knjige Odbrana i zaštita (Defendologija). Udžbenik za studente viših škola i fakulteta (Nauka, Beograd, 1991) postao centralni autor specijalnog broja časopisaDveri srpske posvećenog Srebrenici. Radi se o penz. general-potpukovniku prof. dr. Radovanu Radinoviću. “Centralni”, ne samo zato što se transkript njegovog predavanja nalazi u samom središtu temata, već i zato što predstavlja smisaonu osovinu čitave ove sveske.


Dečačko kašnjenje

Ovaj broj Dveri srpskih objavljen je, kako piše u zaglavlju, u Beogradu “na svetog Iliju Gromovnika 2009. l. g.”, što će reci početkom avgusta prošle godine, u vreme zahuktavanja talasa nasilja koji će dostići vrhunac ubistvom francuza Brisa Tatona. Ma koliko je ovaj časopis rado čitan medju vinovnicima ovog i drugih scena nasilja na ulicama gradova širom Srbije, avgustovski temat ne obraća se događajima koji su ga neposredno okruživali, već je pre bio anticipacija događaja koji će uslediti godinu dana kasnije. Naime, njegov datum može se čitati i na sledeći način: “Pred petnaestogodišnjicu genocida nad muslimanskim življem u Srebrenici.” Još jedan način datiranja 43. broja Dveri srpskih mogao bi da bude: “O četvorogodišnjici tribine Istina o Srebrenici”. Na kontinuitet između ovog broja časopisa i tribine koju je maja 2005. organizovalo Udruženje studenata Pravnog fakulteta Nomokanon ukazuje član redakcije Srđan Nogo, koji reakcije na ovu tribinu uzima kao primer pokušaja “sputavanja istine” o Srebrenici (49). Temat o Srebrenici je nastavljanje tribine drugim sredstvima, i to ne u smislu razvoja misli ili produbljivanja istrage, već u smislu ponavljanja već učinjenog gesta, verovatno i najave novih gestova. Nogo i družina bili su brži od predsednika Tadića i njegovih dečaka. Raskrinkavajući dalekosežne zavere protiv gorepomenute tribine, Nogo ne propušta da pomene “nametanje nekakve deklaracije koju bi trebalo da usvoji Skupština Srbije” (50). Sama činjenica da Dveri srpske ne moraju da rade ništa novo, već samo da recikliraju stavove i tekstove od pre pet godina već dovoljno govori o potpunom nepostojanju javnog govora u Srbiji o zločinima iz nedavne prošlosti. U leto 2009., i dugo pre toga kao i mesecima potom, ravizionistički diskurs Dveri srpskih bio je ujedno i jedini diskurs o Srebrenici u Srbiji. Ovo gluvo doba svesti o sopstvenoj prošlosti Dveri srpske koriste da ponove predavanje gen. dr. Radovana Radinovića.

Temat Dveri srpskih nudi čitav niz diskurzivnih operacija čija je svrha premošćavanje logičkih i činjeničkih lakuna. Tako, Predrag R. Dragić Kijuk izoštrava metod kojim se već deceniju i po koriste “branitelji srpstva”, a koji se sastoji u korišćenju epiteta na isti način na koji su braća Lukić i njima slični koristili metke (i upaljače). Analogan metod, prilagođen “vremenu interneta i sve bržih komunikacija” (59), može se naći kod Aleksandra Pavića, koji citate (skinute sa interneta) koristi onako kako Kijuk koristi epitete. Kao što su to nekad bili udžbenici ONO i DSZ, revizionistički diskurs o genocidu u Srebrenici jeste pre svega jedna vrsta tekstualnosti čija se glavna odlika može opisati kao smislovni makijavelizam. U odnosu na postavljeni cilj, nebitna je proverenost iskaza, pa čak i sam njihov smisao. Autori Dveri sprskih ne haju za kontradikcije, pa ni za potpuni nedostatak smisla čak i na nivou sintakse (Kijuk je tu klasik: “Pokušaj smanjivanja antipodnih razlika sa anticivilizacijskom pojavom globalista se u stvari pretvorio u nastavak tenzije i satanizacije srpskog naroda, pa je otuda potpuno pogrešno zalaganje za prihvatanje ‘humanističkog lica’ američkog hegemona ili razumevanje njegove patobiografije kao istorijske neminovnosti”, 23-24). Ipak, da u ovom “tematu” postoji sistem ukazuje sama njegova struktura. 

Središnje, treće poglavlje (“Prećutana istina”) završava se transkriptom predavanja generala Radinovića “Šta se zaista dogodilo u Srebrenici” sa tribine Nomokanona, što ovaj tekst postavlja, fizički i sadržinski, u sam centar sveske.


Krivaja je prava

Radinovićevo izlaganje predstavlja tipičan primer pomenute tekstualnosti i to ne samo zbog potkovanosti autora u oblasti defendologije, već i zbog njegovog dugogodišnjeg iskustva predavača na Vojnoj akademiji i školi Nacionalne odbrane. Radinović je retoričke operacije zamagljivanja lične odgovrnosti podrobno pripremio radeći na knjizi Laži o sarajevskom ratištu (2004). On predavanje počinje retoričkim manevrom postavljanja čitaoca/slušaoca na mesto autora, čime dolazi do jednog prećutnog pakta. “Tek kada svi mi, u ime kojih se u Srebrenici dogodilo to što se dogodilo, postanemo svjesni da je tamo učinjen zločin, i to veliki zločin, imamo pravo da o događajima koji su se tamo zbili govorimo kao o analitičkim činjenicama” (51). Evo zadatka za J. L. Austina, Donalda Davidsona i ostala imena analitičke filozofije, ali i za Emanuela Levinasa. Ali ostavimo po strani istančanu razliku izmedju “događaja” i “akcije”, kao i etičke aspekte ove razlike. Ovo deljenje, rasipanje i razuđivanje odgovrnosti, u krajnjoj instanci, dovodi do nestanka etičkog subjekta. Na kraju uvodnog dela, preokret nije najavljen pozivom na emocije, već pozivom na racionalnost, to jest na podelu “analitičkih činjenica” u tri grupe. Prva grupa odnosi se na kontekstualizaciju operacije “Krivaja 95”. Kao i ostali autori temata, Radinović ni jednom ne pominje Željka Ražnjatovića Arkana i ostale koji su u leto ’92. žarili i palili podrinjem. Prema Dverima srpskim, rat u ovom delu Bosne počinje sa Naserom Orićem. Samu “Krivaju 95” Radinović ocenjuje kao akciju “nižeg taktičkog nivoa” i izričito se suprotstavlja onim tumačenjima koja osvajanje Srebrenice vide kao operaciju koja je iziskivala duge i pažljive pipreme (51). To, ipak, ne umanjuje njenu važnost, jer iako ograničenog cilja (“uspostavljanje kontrole izmedju Srebrenice i Žepe”, 52), od nje je zavisila sudbina rata u Bosni. Prema Radinoviću, njen cilj bio je sprečavanje mogućnosti upada Drugog korpusa muslimanske vojske u “centralno Podrinje”, jer bi time ona imala priliku da “praktično dobije rat” jer bi “to faktički značilo presecanje Republike Srpske” (52). Ova nesrazmera između opsega “akcije” i njenog cilja, bar onako kako ih Radinović predstavlja 2005/2009. upućuje na tekst istog autora objavljenog u NIN-u u novembru 1994, sedam meseci pre “Krivaje 95”.  Tumačeći poraze Vojske RS kod Bihaća i Kupresa, Radinović je tada naglasio da na njih ne treba gledati kao na promenu ratne prevage. Svoju sigurnost u Vojsku RS objašnjavao je time što je ona na svojoj strani imala geostratešku nadmoc, “izgrađenost vojne organizacije”, i “starešinski kadar kojeg bi poželela bilo koja evropska vojska” (NIN br. 2288, str. 23), dok je muslimansko-hrvatska koalicija posedovala, navodno, bolje naoružanje (?!) i brojčanu nadmoć. “Vojska RS neće moći uspešno da ostvari svoj etnički prostor tzv. linijskom ili kordonskom statičnom odbranom, već krajnje aktivnim vojnim metodom koji podrazumeva ofanzivne operacije širih razmera radi odsecanja, razbijanja i uništavanja uklinjenih delova neprijatelja koji su ostvarili prodor u taktičku dubinu RS” (23). Ovo predviđanje nastupajućih poteza Vojske RS deluje potpuno drugačije od Radinovićeve karakterizacije “Krivaje 95” iz 2005/2009, kada je kao glavni cilj ove akcije naveo “svođenja enklave na dogovorene okvire” (52).

To je samo jedna od brojnih prividnih kontradikcija između anticipacije i naknadne analize, koje su, videćemo, karakteristične za Radinovićevo čitanje rata i politike u Jugoslaviji. Ono što proizvodi ovaj neprestani konflikt jeste jedna duboka doslednost koja se rađa iz nesposobnosti i nespremnosti za bilo kakvu suštinsku promenu. Radinović zaključuje tekst za NIN ispoljavanjem nade da “srpska vrhovna komanda zna meru do koje ovog trenutka može ići u odmazdu” (23) (i to ne radi poštede stanovništva na neprijateljskoj teritoriji već iz opreza, da izbegne intervenciju NATO-a), a da do ove, poslednje rečenice nigde u tekstu nije bilo ni reči o bilo kakvoj odmazdi. Ako je nema tamo, onda je ima u tematu Srpskih dveri o Srebrenici, u kome osveta postaje glavno opravdanje za nesumnjivo počinjene zločine. Tako, u uvodniku “Nož-žica-Srebrenica, ili Kako osramotiti sopstveni narod”, Vladan Glišić tvrdi da “niko nema moralno pravo da osuđuje osvetnike kojima se svest u trenutku pomračila i koji su odlučili da sami presude onima za koje su znali da su zločinci” (10).

Na drugu grupu “analitičkih činjenica”, koja se odnosi na deportaciju žena, dece i staraca iz Srebrenice, direktno se odnosi Radinovićeva doktrina narodnog rata, odnosno rata protiv naroda. Godinu dana pre nego što će za NIN komentarisati dešavanja na bosanskim ratištima, Radinović je ponudio svoju viziju vojske SRJ u stručnom časopisu Vojno delo (br 1-2, 1993). U to vreme međunarodne izolacije, raspirivanja hiperinflacije i razvoja kriminala kao primarne privredne grane, Radinović je video “hermetičko zatvaranje srpskog naroda u nepovezane celine” kao osnovni cilj SAD i Nemačke (11). Da bi se oduprla tim pritiscima i u isto vreme približila međunarodnim vojnim i političkim savezima, SRJ je, prema Radinoviću, mogla da se posluži nekim od olako odbačenih principa ONO i DSZ. “Odbrana i zaštita se mora zasnivati na visoko profesionalnom odnosu i angažovanju namenskih snaga i sistema, što ne isključuje potrebu i mogućnost za osposobljavanje i angažovanje najšire shvaćenih društvenih snaga i subjekata, ali pod stručnim nadzorom ovlašćenih državnih organa i u sistemu koji ti državni organi uspostavljaju” (Vojno delo 1-2, 1993, str. 17). Upravo ovakva “visoko profesionalna” vojska, tvrdiće Radinović 2005/9, biće u stanju da akciju “izmeštanja stanovništva” iz Srebrenice izvrši “u najboljem redu, bez ijednog incidenta” (52). Tu se nikako ne radi o “odmazdi” ili “uništavanju uklinjenih delova neprijatelja”. Kada se radi o uklanjanju muslimanskog stanovništva iz Srebrenice, Radinović se “visoko profesionalno” i klinički drži pisanih dokaza. Pre 12. jula, besedi on svojoj pažljivoj publici, “ja vas uveravam, nema nikakvog pisanog traga o tome da je neko razmišljao o izmeštanju civila iz Srebrenice” (52). Naravno da ih nema, jer tu se radi o “stručnom nadzoru” najboljeg oficirskog kadra u Evropi.


Žrtve i žreci

Postoje, međutim, stvari koje Radinović pouzdano zna iako o njima nema nikakvih pisanih tragova. Kada je reč o trećoj grupi činjenica, koju on karakteriše kao “krunski problem za čitavu priču o Srebrenici”, a to je masovna pogibija bosanskih muslimana, defendolog je objašnjava odlukom 28. pešadijske divizije armije BiH da izvrši proboj kroz obruč Vojske RS. Ako za naredbu o deportacijama ne zna jer o njima nema pisanih dokumenata, onda, kaže Radinović, “nema pravo da ne zna šta znači proboj iz okruženja kao borbena radnja” (52). On navodi da je Vojska RS postavila niz zaseda, te da je već u prvoj stradalo “800 do 1000 muslimanskih vojnika i vojno sposobnih muškaraca iz te kolone” (53). I tako najmanje šest puta. I sam, tobože, zaprepašćen odlukom bosanske vojske da krene u marš ka Tuzli, Radinović nema druge nego da slegne ramenima: “Ja zaključujem da je ta divizija u stvari žrtvovana”. U slučaju da publika nije shvatila poruku, predavaču sa Vojne akademije nije teško da ponovi: “Pa to je praktično žrtvovanje”. I ako još neko sumnja: “Da je mene neko tog dana pitao kako će se provesti ta kolona, ja bih rekao da će ona sva biti uništena. Verujem da je njihova vrhovna komanda to očekivala, da će se to dogoditi, i bila je, praktično, žrtvovana” (52).

Time Radinović uspostavlja motiv koji se pomalja u svim poglavljima temata. Milivoje Ivanišević – čiji se spisateljski opus, tipično za mnoge autore koji se bave ovim temama, proteže od Muzeja nepročitanih knjiga (Kadrovi u kulturnim i umetničkim ustanovama i organizacijama u Srbiji, 1967) do stranica Glasa javnosti (“Lična karta Srebrenice”) –  tronuto se pita zašto su pripadnici 28. divizije “otišli od svoje dece, roditelja i supruga” (30). Dr. Srboljub Živanović iznosi najnovije podatke o izveštajima da su “američke službe platile u zlatu Naseru Oriću da pobije veliki broj svojih muslimana da bi SAD mogle da optuže Srbe za genocid” (47). Ideja o “žrtvovanju Srebrenice” dobija na učestalosti u udarnom odeljku temata, “Istina iz nesrpskih izvora”: u nepotpisanom uvodniku uz tekst Jacquesa Vergesa (54), u prenesenim izjavama Sefera Halilovića (57), u izveštaju Aleksandra Pavića o “nesrpskim izvorima” (61)… Iz stranice u stranicu, Musliman, srebreničanin, gubi konture ljudskog bića i postaje nešto što je apsolutno Drugo: monstrum ili žrtva. Time pripadnici srpskih snaga postaju ne samo osvetnici već i instrument u ovom gotovo ritualnom prinošenju ljudske žrtve. Njihova izuzetost iz ratnih zločina u Srebrenici zasnovana je ne samo na ideji o nevinosti branitelja, pravdi osvetnika, herojstvu oslobodilaca i profesionalizmu vojnika koji obavljaju svoju dužnost, već i na nedodirljivom polozaju žreca.

Ova pasivna aktivnost srpskih zločinaca samo je prividno paradoksalna. Sa jedne strane žrec je izvršitelj, onaj ko deluje svojom pasivnošću. Sa druge strane, cilj njegovih dela je kranja pasivnost, odnosno smrt. On je onaj koji ono što je njemu slično sprovodi u smrt, tu krajnju Drugost. Usredsređeni na ne-sličnost, ne-ljudskost drugog, oni zaboravljaju na sebe. Ako je političko i vojno vođstvo bosanskih muslimana žrtvovalo Srebrenicu, da li su nenaoružani seljaci iz Sasa, Siljkovića… Kravice bili takođe žrtvovani?  Šta su radili i gde su bili oni koji je trebalo da im pruže zaštitu dok su njih pljačkali, palili i klali? Radi se, na kraju, o vojsci koja ima organizaciju kao svoju zavidnu prednost. Da li je nekome tada koristila njihova žrtva? Ko je sada koristi? U koje je stvrhe instrumentalizuje, time im zadajući drugu smrt?


Verujući i vojujući Srbi

Između 1991. i 1993. general Radinović uredio je tri ključna tematska broja Vojnog dela: “Jugoslovenska kriza – rasplet i moguće posledice” (br. 1-2, 1991), “Vojno-političke promene u Istočnoj Evropi i bezbednost Jugoslavije” (br. 6, 1991) i “‘Novi svetski poredak’ i politika odbrane Savezne Republike Jugoslavije” (br. 1-2, 1993), što govori o položaju ovog generala kao vodećeg vojnog teoretičara i ideologa u senci tokom raspada Jugoslavije. Gotovo svaka njegova procena iz uvodnika pomenutih temata potpuno je pogrešna i, ispostaviće se, pogubna za državu na čijem je platnom spisku. Svaki od ovih istupa poklapa se sa dobro poznatim povlačenjima JNA. Na početku 1991. zatičemo Radinovića u ulozi generala još uvek silne JNA koji, zaleći zbog sve izvesnijeg raspada SSSR-a (1-2/91, str. 14), otvoreno zvecka oružjem i preti ratom, kod kuće i na strani, svakom ko podržava otcepljenje severnih jugoslovenskih republika. General je spreman da “vladajućim svjetskim silama” popusti odričući se komunizma (16), ali od jednog zahteva ne odustaje: “Jugoslavija kao država mora opstati” (18, kurziv u originalu). Ono što se Radinović uopšte i ne trudi da prikrije jeste da ovo insistiranje na Jugoslaviji podrazumeva da vojska zadržava monopol oružane sile, čime potpuno ogoljava svoju prirodu profesionalnog prodavca zaštite. (“Nije uopšte jasno kako novopečeni stratezi tih budućih jugoslovenskih državica zamišljaju efikasnu odbranu tako karikaturalno plitkih i neprirodno protegnutih državnih prostora,” 20). Nekoliko meseci kasnije, dok upravo te “karikaturalne” teritorije postaju države, Radinović ukazuje na “strane sile”, pre svega Nemačku, kao na motor raspada SFRJ. I dalje samouveren, on još uvek maše oružjem i preti širim evropskim sukobima. Upravo ovde se pomalja onaj dobro poznati stav iz devedestih da je bolje sačekati da se svet promeni nego menjati sebe: iako “nam Evropa nije naklonjena”, “možda će se situacija mijenjati i možda će jačati blok snaga koje se zalažu za očuvanje Jugoslavije, makar i u smanjenom obliku”, odnosno bez Slovenije i velikog dela Hrvatske (6/91, str. 19). Godinu dana kasnije, dok u Bosni bukti rat, a “oblik” države se sveo na olupanu i na brzinu skrpljenu SRJ, Radinović insistira da je mir njen “trajni interes” (1-2/93, str. 20) dok “neki centri moći u svetu nastoje da razbiju Jugoslaviju kao državu, da ne dozvole njeno stabilizovanje, jer je ona objektivna smetnja svim imperijalnim namerama i ciljevima prema Balkanu, jugoistoku i jugu Evrope” (14).

Već iz ovoga se može naslutiti zaključak do koga će Radinović doći na kraju njegovog predavanja dvanaest godina kasnije, u raspravi o “trećoj” (zapravo četvrtoj – prim. autora) “srebreničkoj priči”, koja se tiče pogubljenja ratnih zarobljenika (Dveri, 53). Jedini forenzički izveštaj koji Dveri srpske objavljuju jeste onaj dr. Ljubiše Simića. I ovakav kakav je, donesen bez ikakvih uporednih nalaza, ovaj izveštaj je poražavajuci. Lakune i izbrisana mesta ovde dobijaju materijalnost ljudskih tela: u većini istraženih grobnica, najveći broj ostataka nosi ili tragove streljanja ili je toliko usitnjeno da ne postoji način da se utvrdi uzrok smrti. Ivanišević objašnjava ove nalaze, sa jedne strane, međusobnim sukobima muslimanskih snaga (30), a sa druge ubistvom 407 muslimanskih zarobljenika (uz napomenu da je u srebreničkom kraju ubijeno 3.287 “lica srpske nacionalnosti”, str. 33), čije je streljanje izvršeno po ne zna se čijoj naredbi. Činjenica da protiv “osam momaka” koji su izvršili streljanje nije podignuta optižnica, tvrdi Ivanišević, “izaziva sumnju i nameće pitanja ko je te vojnike angažovao, pod kojim uslovima i ko im je obezbedio zaštitu pred Tribunalom pa čak i u SAD” (33). Radinović, taj glas razuma i saosećanja u ovom vašaru ksenofobije, ne ide tako daleko kao njegov kolega iz Muzeja nepročitanih knjiga. On se ogradjuje da o tome “nema podataka nikakvih, a nema ni tužilaštvo [u Hagu]”. Međutim, to ga ne sprečava da precizno i “analitički” zaključi ko je odgovoran za masovno streljanje: “Ali hoću da podvučem krivicu, za mene je najveća, čitava odgovornost na celokupnom sistemu UN” (54).

Upoređivanje Radinovićevog predavanja na tribini Pravnog fakulteta i njegovih procena, preporuka i pretnji iz doba raspada SFRJ nikako ne znači da su zločini poput onog u Srebrenici začeti u štabovima generala JNA. To bi mnogi iz Dveri sprskih hteli da čuju. Jedan od urednika, Boško Obradović, u uvodniku “Paljenje srebreničkog Rajhstaga” tvrdi da zločine u Bosni nisu počinili “verujući Srbi” već “bivši komunisti, udbaški supervizori, novopečeni nacionalisti i tajni agenti stranih obaveštajnih službi” i pita “Da li je Jugolsovenska narodna armija bila sprska vojska” (6). Slaganje ovih mladosrba i starogenerala uspostavlja se na jednom mnogo dubljem nivou, na nivou na kome se, budući zasnovane na radikalnom negiranju Drugog, međusobno prepoznaju i prožimaju militantna i militaristička misao.

U vreme dok je na stranicama NIN-a delio mudrosti o ratu u Bosni, Radinović je u tekstu “Moć i nemoć vojske u raspadu Jugoslavije” (Sociološki pregled Vol. 28, br. 2, 1994) ponudio naučnu analizu urušavanja JNA. Tezu o “Nemoći vojne moći” u isto vreme počeo je da zastupa i Miroslav Hadžić, koji je ovaj paradoks objašnjavao činjenicom da je JNA sebe videla pre svega kao ideološku armiju koja je ostala bez ideološke države (Hadžić, Sudbina partijske vojske, 99). Ovakve analize ne samo da su netačne i da na neoprostiv način opravdavaju ponašanje JNA tokom devete decenije prošlog veka, već zamagljuju izvore i položaj militarizma u Srbiji do dana današnjeg. Ono što Radinović i Hadžić maskiraju tezom o JNA kao vojsci zasnovanoj na ideologiji jugo-socijalizma jeste postojanje jedne mnogo dublje ideologije svojstvene vojsci bez obzira kojoj državi služi. Osnovne vrednosti ove militarističke idelogije jesu samo-interes i samo-održanje same vojske. JNA nije bila samo vojska jugo-socijalizma, već jedna preždrana, lenja, razmažena i debelo privilegovana vojna klasa. U uslovima rata, ona se pretvorila u jednu kukavičku i zločinačku armadu koja je pre svega gledala da zaštiti sebe i svoj opstanak, pa makar i po cenu života sopstvenih regruta i rezervista, kao i civila koje je trebalo da štiti. U nekadašnjoj Jugoslaviji govorilo se da se federacija sastoji od sedam republika: šest teritorijalnih, i jedne koja se prostire kroz celu zemlju, JNA. Njeni najveći kritičari tokom devedestih ovu vojsku-državu su optuživali da jedino što zna da radi jeste da se povlači. Ali, uzmemo li militarističku ideologiju u obzir, ta povlačenja poprimaju simboličko značenje osvajanja. Srbija je krajnji domet ovog negativnog pohoda. Ona je logor u kome se ova kolona napokon ušančila i iz koga nema gde dalje. U međuvremenu, vrhovne komande i štabovi su prošli kroz bezbroj promena i preraspodela. Neki generali su završili i na optuženičkoj klupi u Hagu, a neki, kao Radinović, kao sudski veštaci. To sve nikako ne znači i raskid sa ideološkim nasleđem te vojske. U međuvremenu ona se utopila u novu državu i postala njen sastavni deo. Kao kad zalutala osvajačka horda poslednji put podigne šator, jer dalje ne može, i polako postane deo sredine u kojoj se našla. Iz ovakvog srastanja “verujućih” i vojujućih Srba rađa se nova religija. Njeni pripadnici ispovedaju tuđe, a ne svoje grehe. Dveri sprske su šapat i zveket iz te ispovedaonice.

 
Beton, 23.02.2010.

Peščanik.net, 25.02.2010.

TEMA – SREBRENICA