Članak i zatim tvit o dvadesetpetogodišnjici srebreničkog genocida slovenačkog predsednika Janeza Janše izazvali su – blago rečeno – burne reakcije u BiH i u Sloveniji, u ostalim bližnjim krajevima, u Evropi i u svetu. Izjava ja skandalozna, bezosećajna i neopisivo slaboumna: Srebrenica se po njemu desila („pokolj“, ne genocid u Janšinoj izjavi) zato što blagovremeno, posle drugog svetskog rata (globalno) ili posle raspada Jugoslavije (lokalno) nije zabranjen komunizam i nisu osuđeni komunistički zločini. Dakako, pre svega komunistički zločini u Sloveniji.
U svetlu međunarodnog statusa Slovenije, odnosno intenzivnog sramoćenja države koje gledamo već četiri meseca, pa i u svetlu budućeg predsedavanja EU, Janšin ispad u vezi sa Srebrenicom deluje jednostavno monstruozno. Pustimo po strani to što je u suprotnosti sa jedinstvenim stavom EU o genocidu od pre četvrt veka. Reč je o bednoj i potpuno netačnoj paraleli dostojnoj kafanskog šanka, koja jedini cilj ima u teranju lične patološke strasti nekadašnjeg komuniste. Kao takav, on potpuno odgovara sebičnom i karijerističkom „komunizmu“ Miloševića i njegove supruge, i mnogih drugih primeraka posvuda. Ne zaboravimo da su se neki drugi stari komunisti, sa ubeđenjima, nepokolebljivo usprotivili nacionalizmu, ratu i naravno, raspadu Jugoslavije u krvi. Jedna od potpornih verzija za Janšin ispad, od strane osobe koja vodi njegov partijski institut za „narodno pomirenje“, bila je otprilike ovakva: nacionalizam (srpski) je posledica marksizma. Lep primer za stilsku figuru (u retorici grešku) koja se zove boule de neige, snežna grudva – kada krene, u ovom slučaju početna glupost, ne može da se zaustavi i samo postaje veća.
Drugi, duboko odbijajući deo Janšine izjave je potpuno odsustvo bilo kakvog saosećanja sa žrtvama i onima koji su ih izgubili. Baš ga briga za hiljade još neidentifikovanih, nesahranjenih, gorko oplakivanih! Ne bi li se izvukao, Janša je odmah ponudio i „šire“ viđenje i zamerio UN (levičarska organizacija po njegovim medijima) što posle rata nisu osudili, isključili, zabranili komunizam kao zločinački sistem jednak nacizmu. Jalta, Jalta! Svet su delili sa jedne strane Čerčil i Ruzvelt, a sa druge strane samo jedan, Staljin. Priznanje moćnog saveznika koji je sa teže, istočne strane i sa daleko najvećim brojem žrtava oslobađao Evropu bilo je osnova dogovora, pa i osnivanja UN. Niko od aktera tada nije bio tako glup kao Janša. Konačno, ta izjava potvrđuje sastav i postojanje janšizma, onoga trenutka kada dvorski istoričari i nepismeni kolumnisti krenu da potvrđuju kozmičku istinu o kontinuitetu komunističkog zločinstva sve do Srebrenice. Time je uništeno sve što je slovenačka država postigla u poštovanju bosanskih patnji, u diplomatiji, konačno u osećanjima mnogih ljudi ovde. Izlazak poslanika sa levice sa parlamentarne sednice bio je jedini mogućni odgovor na ovo neljudsko blaćenje žrtava.
Iz ovog slučaja izlazi još jedan veliki kompleks problema, koji opredeljuje sudbine svih država nastalih iz Jugoslavije: neraščišćeno, nediskutovano, neproživljeno pitanje ratnih krivica i odgovornosti. Na tim otpacima žive današnji nacionalizmi. Rasprave, istraživanja, otvorenost i dostupnost, utvrđivanje realne odgovornosti, priznanje i sretanje jedini su put na kojem bi se svi otresli zabluda, predrasuda, na kojem bi se raskrila koristoljubivost i njeni proizvodi – laži, prevare, krađe, prisilni zaborav. Ni to ne bi garantovalo da se neće pojavljivati ovakvi ispadi – ali pali bi odmah pod zakonske sankcije i javni prezir. Slovenija dosada ima gadan ratni ožiljak – izbrisanih nekoliko desetina hiljada građana čije je etničko poreklo bilo sumnjivo, i mnogo širi krug kolateralnih žrtava povezanih sa njima. Mnogi su već mrtvi, životi ostalih su uglavnom uništeni. Umesto raščišćavanja i otkupljivanja tog greha, imamo široko zastupljeni šovinizam (deo rasizma), nakazni kič-patriotizam i surovu eksploataciju bosanskih radnika. Krivica je veća, umesto da se smanji. Samouverenost da Slovenija nema odgovornosti za ratne žrtve jednostavno je laž. U drugim vidovima odnosa prema ratu u Jugoslaviji Slovenija je sve do sada imala koliko-toliko dostojan položaj. U transferu koji parlamentarna demokratija omogućava, svi stanovnici Slovenije moraju sada deliti sramotu premijera. Zašto? Nije li krajnje vreme da sramotu nosi sam?
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.