Foto: Milica Jovanović

Foto: Milica Jovanović

Bliži se kraj redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine. Sa Novom godinom na odmor odlaze narodni poslanici koji se, doduše, ove godine nisu pretrgli od posla. Prolećno zasedanje je, protivno Ustavu, umesto u martu započelo u maju zbog suspenzije najvišeg predstavničkog tela tokom predizborne predsedničke kampanje. Nakon toga smo čekali izbor nove vlade, a odmah zatim je nastupila letnja pauza. Zato su se tokom poslednjih meseci tekuće godine, po starom dobrom naprednjačkom običaju, u skupštinskoj proceduri našle desetine zakona. Jedan od njih je i Predlog izmena i dopuna Zakona o policiji koji će se, kako je najavljeno, uskoro naći pred narodnim poslanicima.

Podsetimo, važeći Zakon o policiji je usvojen 2016. godine i najavljivan je kao svojevrsna revolucija u upravljanju ovom službom koja će postati profesionalnija, odgovornija i što je najvažnije – lišena svakog političkog uticaja. Sam ministar Stefanović je pre samo dve godine rekao da će „zahvaljujući usvajanju ovog zakona biti pojačana borba protiv svih vidova kriminala i korupcije“, kao i da „nikoga ko bude izvršio bilo koje krivično delo neće zaštititi ni partijska knjižica ni prijateljske veze“ i da je „ogroman broj ljudi u policiji častan i pošten i želi da radi svoj posao“. Ovakve izjave se nisu obistinile – naprotiv. U mesecima koji su usledili ministarstvo unutrašnjih poslova je postalo ogledni primer političke zloupotrebe – to smo mogli videti kroz nastupe ministra koji je gotovo sasvim uzurpirao operativno odlučivanje u policiji (a vrlo često preuzimao i tužilačku i sudsku ulogu), kroz nepostupanje policije u slučaju Savamala, nereagovanje policije na nasilje tokom (uglavnom opozicionih) političkih skupova i izbora na različitim nivoima, nereagovanje u slučaju napada na novinare i opozicione poslanike. Tu su i tužbe ministra protiv medija zbog javno upućene kritike, hapšenje i krivično gonjenje policajaca koji su ukazali na nezakonito postupanje, i tome slično.

Kako je očigledno da Zakon o policiji iz 2016. godine nije doneo očekivane rezultate, na trenutak bismo mogli pomisliti da je njegova skora izmena nešto što bez dileme treba pozdraviti. Nažalost, nema razloga za radost i ushićenje – kako zbog toga što navedeni problemi nisu prouzrokovani lošim zakonskim rešenjima (više je u pitanju njihova zloupotreba), tako i zbog sadržine predloženih izmena.

Ključne promene će, ako budu usvojene, omogućiti da ministar suspenduje postupak zapošljavanja putem konkursa i da sam odredi ko će biti primljen u radni odnos, bez ikakvog konkursa (javnog ili internog). Akt o sistematizaciji radnih mesta pomoću kojeg će ministar ovo moći da čini ima, sasvim zgodno, oznaku tajnosti, odnosno nedostupan je javnosti. Ovde treba reći da pravilnik o sistematizaciji u domaćim pravilima o radnim odnosima služi isključivo utvrđivanju organizacionih jedinica, naziva i opisa poslova, broja zaposlenih i njihovog zahtevanog obrazovanja. Pravilnik ne bi smeo da služi izigravanju pravila o postupku zapošljavanja.

Predlaže se i da uslovi za zasnivanje radnog odnosa više ne obuhvataju kriterijume zdravstvene, psihološke i fizičke sposobnosti i kriterijume veštine i znanja, već se traži da kandidat ispunjava uslove predviđene pravilnikom o sistematizaciji, koji, kako je već rečeno, nije dostupan javnosti. Dodatno, direktor policije na drugi mandat može biti postavljen odlukom vlade bez javnog konkursa (dva mandata direktora traju 10 godina). Predlog omogućava i da ministar predvidi obavezno poligrafsko testiranje za pojedine kandidate, što buduće zaposlene dovodi više u poziciju osumnjičenih nego kandidata za izuzetno odgovoran javni posao. Poslednje bi se čak moglo smatrati predvidivom posledicom fascinacije poligrafom, koju je ministar Stefanović i ranije pokazivao – recimo kada je poligrafskom testiranju izložio policijskog generala zbog tvrdnji jednog okrivljenog, Darka Šarića, da je general učestvovao u nekakvim nezakonitim radnjama. Policijski general je smenjen, a o tome u kom pravcu se kreće postupak protiv Darka Šarića, javnost je već upoznata.

Izmene Zakona o policiji će omogućiti tzv. bezbednosne provere najšireg kruga građana, pod izgovorom da je ovo neophodno jer oni borave, stanuju ili rade u blizini osoba koja su pod bezbednosnom zaštitom. Čak i oni koji su u postupku zapošljavanja u sektoru bezbednosti moraće da se pomire sa činjenicom da će različiti delovi MUP-a tokom bezbednosnih provera prikupljati njihove medicinske podatke, podatke o odgovarajućim navikama, sklonostima i ponašanju – uz napomenu da ne postoje nikakvi kriterijumi za njihovu ocenu. Isto se odnosi na članove porodice onih koji su subjekti bezbednosne provere.

Sektor unutrašnje kontrole MUP-a će biti dodatno razvlašćen delovanjem nove jedinice za zaštitu koja je pod direktnom kontrolom ministra. Tu nažalost nije kraj. Zaposlenima se umanjuju ili ukidaju dostignuta prava (recimo pravo na solidarnu pomoć), ukida se javnost i hitnost disciplinskog postupka, pod nejasnim kriterijumima se ograničava pravo na štrajk i korišćenje godišnjeg odmora. Onima koji su opravdano bili odsutni sa posla (recimo zbog bolesti, trudnoće ili brige o detetu) biće onemogućeno napredovanje. Policajcima se takođe otvara mogućnost legalnog bavljenja privatnim obezbeđenjem i detektivskom delatnošću, što važeći zakon zabranjuje.

Pregled ovih najkrupnijih izmena pokazuje da će one doprineti centralizaciji moći u rukama ministra, dodatnom pritisku na nelojalne zaposlene, zapošljavanju podobnih kadrova mimo javnog konkursa i otvaranju prostora za legalni masovni nadzor nad građanima kroz bezbednosne provere. Ovaj pristup se uklapa u potpuno rastakanje javnih službi koje je u toku, pri čemu izmene ovog i drugih zakona vode jačanju diskrecionih ovlašćenja ministra odbrane i direktora bezbednosno-informativne agencije.

Pre oko godinu dana, opet oko Nove godine, pokušano je stvaranje pomoćne policije uredbom vlade, koja je nakon burne reakcije javnosti stavljena van snage. Međutim, kao i uvek, treba paziti šta želimo, jer se ispostavlja da ćemo dobiti čitav policijski kadar koji će više ličiti na ministrovu pomoćnu policiju nego njen redovni sastav koji treba da služi bezbednosti građana.

Male su šanse da će se vladajuće stranke predomisliti i odustati od usvajanja ovih izmena. Od opozicije se ne može mnogo očekivati – pokazalo se da ona lako biva ućutkana. Kada njeni predstavnici progovore u skupštini, njihove predloge niko ne sluša i ne usvaja. Vlasti ne haju ni za mišljenje civilnog društva: pre samo nekoliko dana, po ko zna koji put, Beogradski centar za bezbednosnu politiku je zbog kritika upućenih MUP-u nazvan plaćeničkim udruženjem (odgovor BCBP-a je ovde), a CRTA je pozvana da se kandiduje na izborima. Mediji, posebno oni sa nacionalnom televizijskom frekvencijom, odavno su upokojeni i nezainteresovani za ovakve teme. I novinarka televizije N1 je nedavno pozvana da se kandiduje na izborima umesto što postavlja pitanja.

U takvim uslovima nema mnogo nade za uspeh. Međutim, važno je da znamo šta nam sleduje. Ovakve izmene zakona neće doprineti borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, kako će verovatno biti prikazano, već predstavljaju najvulgarniju koncentraciju moći i (dodatno) partijsko upodobljavanje policije. Možda treba razmisliti o stvaranju koalicije između građana i preostalih profesionalaca u policijskoj službi koji su, kako je to lepo rekao ministar Stefanović, „časni i pošteni i žele da rade svoj posao“. Kako to već duže vreme nije moguće, a tek neće biti moguće nakon predloženih izmena Zakona o policiji, bilo bi potrebno da značajan broj takvih policajaca, bez obzira na moguće posledice, javno progovori o problemima i počne da odbija nelegitimne i nezakonite zadatke koji im se nalažu. Možda je vreme da policijski heroj bude ne samo onaj koji je poginuo na zadatku i pri spasavanju nedužnih građana od kriminala, već i onaj koji je odlučio da sačuva svoju profesiju i pruži otpor služenju stranačkim interesima i jednom ministru.

Peščanik.net, 30.12.2017.