Mimo mog običaja, na početku ovog priloga citirao bih jednu kratku rečenicu naše uvažene istoričarke Dubravke Stojanović. Ovih dana u jednom dnevniku zapisala je da “jedino što je tradicionalno u rusko-srpskim odnosima jeste nesporazum”. Ova misao, izrečena povodom toga što je Srbija ostala bez ruskog gasa, pri čemu su interventim količinama, naravno po odgovarajućim cenama, uskočile Mađarka i Nemačka, možda najbolje pokazuje dubinu konfuzije koju su na srpskoj državnoj i političkoj sceni proizveli najpre nedavno potpisani rusko-srpski energetski sporazum, potom i najnovija gasna kriza, u kojoj je upravo Srbija, u društvu sa ostalim balkanskim državama, najveća žrtva. Kolateralna ili ne, svejedno, uzmu li se u obzir sadašnje i buduće reperkusije kremaljskog zavrtanja slavina. Tako se još jednom, u istorijskom kontinuitetu, u odnosima sa Rusijom pokazalo da nakrivo zasađeno drvo mora kad-tad pasti.

I zaista – šta je Srbija ovim državnim potezom sa političkom pozadinom dobila. Još jedan krupni nesporazum, pre svega sa samom sobom, a zatim i sa svojim proevropskim ambicijama ili i to i platformu na kojoj će srpska politička, uglavnom nacionalna elita nastaviti da održava vrhunsku iluziju, koju nam je svojevremeno nametnuo Vojislav Koštunica. Odnosno kolektivnu manipulaciju da će nam – snishodljivim, povremeno i ponižavajućim udovoljavanjem ruskoj ambiciji da preko Balkana, ponajviše Srbije, uvežbava pomalo zaboravljenu ulogu moćne svetske sile – Moskva sačuvati Kosovo.

Da ne bude nesporazuma. I sam sam od onih koji smatraju da Srbija treba da gradi dobre političke, ekonomske, pa i energetske odnose sa Rusijom. Ali na ravnopravnoj osnovi, u meri u kojoj slobodno tržište to dozvoljava, bez ucena, diktata i ispostavljanja računa za političku podršku na međunarodnom planu. Upravo zbog izostanka takvog tretmana, Srbija je sada, kada je u teškoj i predugoj tranzicionoj etapi nakon 5. oktobra, umesto da sebi olakša život, umnožila probleme i na domaćem i na međunarodnom terenu. U tom kontekstu, siguran sam i da u Srbiji zaista nema protivnika saradnji sa Rusijom na zdravim osnovama, čak ni među onima koji su se proteklih meseci na ovaj ili onaj način suprotstavljali formuli dogovora, zapravo političkih proklamacija Beograda i Moskve, iza kojega su, nažalost, ostali mnogi repovi, truli kompromisi, nerazjašnjene okolnosti i neprijatan osećaj da je ova država, svojom i tuđom krivicom, opet poslužila kao moneta za potkusurivanje. Greh srpske političke garniture je upravo u tome što je svesno ušla u takvu tehnologiju postizanja aranžmana, ali i u činjenici da je dozvolila da se Srbija deli po istorijski prepoznatljivim i anahronim šemama “za” i “protiv” Rusije ili “za” i “protiv” Evropske unije.

Dakle, pravo pitanje nije šta je Srbija ovim činom dobila, već šta bi dobila da je on bio transparentan, zasnovan na tržišnoj logici, bez ideoloških i primesa nekakvog panslovenskog i svepravoslavnog uterivanja optimizma u kosti. Dobila bi istinske ugovorno-pravno-finansijske garancije da će, kao nadoknadu za jeftino prodatu Naftnu industriju Srbije, gasovod Južni tok proći preko njene teritorije i obezbedila bi sopstvenu energetsku stabilnost. Putin je dao političku reč da će tako biti, ali ni sami Rusi nisu – ekonomski i finansijski – načisto da li će ga uopšte graditi. Pogotovo sada kada je Moskva pokušala da obustavom isporuke gasa Evropu i zemlje Balkana drži kao taoce svoje energetske superiornosti, zbog čega se u Briselu razmišlja o alternativama. Srbija praktično nije dobila ništa opipljivije osim obećanja. Pored toga, ona mora da amortizuje prilično rašireno podozrenje u sopstvenoj javnosti da će se u perspektivi politika Beograda voditi daljinskim upravljačem iz Moskve. Treba li reći da onaj ko danas u svetu ima energetske potencijale ima i moć da presudno utiče na politiku svake energetski podređene države. Ako to srpsko rukovodstvo, iz svojih kalkulantskih motiva i megalomanskih zabluda da mu je ovim činom zagarantovana uloga nekakvog mosta između Istoka i Zapada, još nije shvatilo, verovatno je i da ga aktuelna pokazna vežba, u kojoj je rusko-ukrajinski spor upotrebljen da bi jedna vaskrsla svetska sila pokazala svoju snagu, neće razuveriti. Utoliko će njegova odgovornost za to što je pristao na ultimativni, agresivno-arogantni ton druge strane biti veća. Ali avaj, šta će Srbija imati od toga što će neko čupati kose kada je vrč već slomljen, a mleko prosuto. U tradiciji srpske politike je da iz istorije ne izvlači pouke, pa će se najverovatnije i ova energetsko-politička epizoda vremenom završiti – zaboravom.

Rusija je najnovijom avanturom, prekidom isporuke gasa Evropi, izgubila status ozbiljnog i pouzdanog dobavljača ovog energenta, što je i zaključak Međunarodne agencije za energetiku. Teško je oteti se utisku da se Putin preigrao. Stavio je na kocku poverenje svog najvećeg ekonomskog partnera, Evropske unije, primoravši je da ozbiljno razmišlja o nekim drugim rešenjima.

Čini se da se i raspoloženje javnosti u Srbiji značajno menja. Spaljivanje ruske zastave u jednom kragujevačkom naselju 8. januara zbog smrzavanja građana pokazuje da oni više nisu spremni da trpe zbog nagodbi svojih političara.

Što se srpske vlasti tiče, ona je posle svega u nokdaunu, sličnom onom u kojem se našla pošto je Moskva priznala Južnu Osetiju i Abhaziju i time relativizirala svoj stav o Kosovu. I sada ne zna šta joj je činiti. Kada je bilo najgušće, kada su se građani smrzavali, a privreda stala, Rusija nije priskočila u pomoć Srbiji. Učinile su to Mađarska i Nemačka. Ni ta poražavajuća činjenica nije sprečila ovdašnje kreatore aranžmana sa Moskvom da priprete tužbom Ukrajini, amnestirajući od odgovornosti rusku stranu.

Srbija je sada u prilici da preispita štete koje već trpi, a i one koje će tek uslediti zbog brzopletog i politički motivisanog uletanja u kontroverzni aranžman sa Ruskom federacijom. Najpre, koliko je on doprineo da se u njenoj vladajućoj nomenklaturi obnovi likovanje nad time što se velika Rusija konačno budi i time što će Putin označiti početak kraja američke svetske dominacije. To prizivanje hladnoratovske podele i konfrontiranja iz mračnih perioda Sovjetskog Saveza, koje bi srpskom nacionalizmu bilo dobrodošlo da ušićari u namirivanju nekih svojih neostvarenih nacionalnih i ekspanzionističkih interesa, zapravo pokazuje izuzetnu nemoć srpske političke hijerarhije da razmišlja svojom glavom i da povlači pravovremene poteze. Rusija – to je valjda svima jasno – neće vratiti Kosovo Srbiji, ali će učiniti sve da i Srbiju i Kosovo upotrebi za podmirivanje nekih svojih interesnih potreba.

Srbija je sada kao na nekoj klackalici i moraće da se opredeli – hoće li se i dalje oslanjati na ne baš iskrenu podršku Rusije i održavati poluzvanični stav “ako neće Brisel, hoće Moskva” i time još dramatičnije relativizrati svoje ionako uzdrmane proevropske ambicije. Ili će klackalica prevagnuti prema onoj narodnoj “čist račun – duga ljubav”.

 
Iz uvodne reči na okruglom stolu fondacije ISAC o rusko-srpskim odnosima, 21.01.2009.

Peščanik.net, 23.01.2009.


The following two tabs change content below.
Ivan Torov, rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom. Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Latest posts by Ivan Torov (see all)