Dok Srbija nezaustavljivo srlja u još jednu političku, ekonomsku i socijalnu traumatičnu završnicu godine, premijer Mirko Cvetković priča o vetru i vetrenjačama. A možda je taj fini gospodin zaista u pravu. Sve što se, od trenutka kada je vlada shvatila da joj kriza svetske ekonomije neće biti “komparativna prednost”, skrkalo na njena nejaka pleća, ušlo u “konflikt” sa njenom tromošću, neinventivnošću, neefikasnošću i bezidejnošću, više podseća na svesno bežanje od stvarnosti nego na ozbiljan pokušaj da istini pogleda u oči.
Mesec dana pred istek godine kao da je sve – osim nezaustavljivog pada nacionalne valute – stalo. Na jedvite jade proguran je rebalans budžeta, kojim je struktura na vlasti pokrila sve svoje (ne)opravdane troškove, a kad će ovaj glavni, kojim bi Srbija, u kooperaciji sa MMF, trebalo da iduće godine spreči da se kriza pretvori u katastrofu, ne zna se. Parlament je, manje-više, blokiran, zamrzava se i odmrzava kako kome u vlasti, a delimično i opoziciji, odgovara, pa će biti pravo, donkihotovsko čudo ako do 19. decembra, kada bord direktora MMF odlučuje o aranžmanu sa Srbijom, budžet bude usvojen. A zapravo problem nije toliko u ponašanju opozicije koja, prirodno, nastoji da iskoristi sve mane vlasti, koliko u vladajućoj koaliciji, koju, kako se može i iz aviona videti, drmaju ozbiljni “nesporazumi” i sporovi. Čini se da ni sudbina Srbije i njenih građana u idućoj, po svim najavama, izuzetno teškoj godini, vladajućoj garnituri nije važnija od kalkulacija i preganjanja o tome koja će stranka (ministarstvo) kako proći u raspodeli para iz poluprazne nacionalne kase. Afera Krišto se zato ovih dana doživljava kao probno testiranje odnosa snaga u vladajućim krugovima, ne bi li se blagovremeno procenilo hoće li i može li zbrdadolisana vladajuća koalicija opstati. Odnosno, da li će se 2009, umesto da se država obračunava sa krizom, ići na izbore, ili pak “rekonstrukciju” i “rekonfiguraciju” vlade. Vodeći mediji su, po svemu sudeći, samo posrednici u toj igri. Cilj je, u stvari, da se vidi hoće li se specijalista za obaranje vlada Mlađan Dinkić opet latiti oprobane formule kako da istera svoje, ili će mu, kako ispada, veći maher od njega, Boris Tadić, “u cilju očuvanja proevropske vlade” uskratiti gostoprimstvo, odnosno suprotstaviti stare i novopridošle “demokratske” kandidate za vlast u liku Tomislava Nikolića, Velimira Ilića i Vladana Batića. U bilo kakvoj formi.
Nagoveštena rasprava o poverenju vladi trebalo bi da pokaže da li je Dinkić shvatio poruku i odlučio šta mu je preče: da izdejstvuje vanredne izbore (što se čini malo verovatnim) na kojima bi, bez kišobrana jačeg koalicionog partnera, teško prešao cenzus ili da ga “rekonstrukcija” Cvetkovićevog (pazi, Cvetkovićevog!!!) kabineta izbaci na ledinu, bez vlasti, moći i para. Ili, pak (što je realnije), da podvije rep i pristane da u podeli budžetskog (partijskog) plena ovog puta bude malo više zakinut nego DS. Kada se ta dilema razreši, svi ostali problemi se daju lako rešiti. Pa i ako MMF u međuvremenu digne ruke od Srbije, što, verovatno, neće preterano pogoditi sadašnje gospodare, tim pre što su samo do pre mesec i nešto više dana samouvereno tvrdili da im MMF nije neophodan. A već kad je tu, bar dok se drugačije ne odluči, mogao bi da posluži kao sjajan alibi da se građanima poruči da izbuše kaiš do kraja i da, ako ne moraju, ne kupuju mleko, hleb i sapun, a frižidere i veš mašine pogotovo. Te pare mogu korisnije da upotrebe za oporavak države, koja im je već pripremila novogodišnji paket po kome će zamrznute plate i penzije biti taman tolike da pokriju povećanje akciza, cena struje, grejanja, gasa, telefona, komunalija, hrane. I kao izgovor da, eto, socijalno odgovorna vlada ne bi baš sav teret krize svaljivala na već dovoljno ojađene socijalne slojeve, ali nema druge, jer to od nje traži MMF. Smisliće, ipak, oni foru da, uprkos mogućem privremenom finansiranju, ubede svetskog finansijskog policajca da ne raskida aranžman, makar samo zbog domaće (srpske) javnosti.
Time što je većim delom samu sebe, manjom opstrukcijom opozicije, dovela u vremenski cajtnot i situaciju da se pretežno bavi internim sporovima, a evropske integracije, “beli Šengen”, potragu za Mladićem i Hadžićem prepustila, manje-više, stihiji i nesposobnosti da se izdigne iznad pukog populističkog i demagoškog manifestovanja “evropejstva”, ne znači i da je vlada u krizi. Takva je ona od svoga konstituisanja, spora, neefikasna, kolebljiva, isparcelisana na neprikosnovene partijske i liderske feude, nesposobna da blagovremeno i preventivno procenjuje i reaguje, više nalik na servis koji ispunjava naloge i direktive pravih centara moći, kabineta šefa države i partijskih centrala koje čine vladu. Dakle, stanje je redovno, danas se ni po čemu ne razlikuje od onoga od pre nekoliko meseci.
Ako bi se, pak, govorilo o pravoj krizi, i ona je od samog početka, pre i iznad svega, moralne naravi. Samim činom uspostavljanja koalicije sa Miloševićevim socijalistima i potonjeg proglašenja Deklaracije o političkom pomirenju DS i SPS, promovisan je gemišt starog i novog moralnog kodeksa, koji time što ignoriše ili relativizuje zločinačku prirodu nereformisanih socijalista i činjenicu da su oni Srbiju tragično unazadili i unesrećili, rehabilituje stari predpetooktobarski režim, bez obzira na floskule koje se u pravdanju ovog poteza potežu. Onima koji su nas posvađali sa celim svetom, suprotstavili mu se ratovima i neviđenim zlodelima, sada se pripisuju atributi “demokratskih” i “proevropskih” političkih snaga samo zato što u kritičnom trenutku Tadić nije hteo da pravi vladu sa Koštunicom i radikalima. Taj stari-novi model, doduše, omogućava demokratama da na svim nivoima vlasti budu dominantni, da kao partija sa novim populističkim programskim i ideološkim predznakom, povremeno pojačanom nacionalističkom retorikom, koju forsiraju Tadić i njegov favorit Jeremić, širom otvore vrata novim koalicionim aranžmanima u obliku, recimo, naprednjaka. Odnosno, preoblikovanih radikala koji su naprasno odlučili da je vreme velikosrpske ideje i esktremnog nacionalizma prošlo i, povrh toga, da im dilovanje droge i reketiranje više ne moraju biti izvor prihoda.
Rezultati tog sve masovnijeg i beskrupuloznijeg vaskrsavanja političkih prevrtljivaca vidljivi su na svakom koraku. Najporaznije je da se žrtvama Miloševićeg terora sada, sa pozicija recikliranih “patriotskih” kadrova, koji nas jedino mogu povesti na put u Evropu, rugaju opskurni likovi poput Ivice Dačića, Dušana Bajatovića, Petra Škundrića, Zorana Anđelkovića, Gorice Gajević, Dragutina Brčina, a od prošlog četvrtka i Zorana Lilića. Da je živ, na red bi zasigurno stigao i sam Milošević, sa bar nekom počasnom funkcijom. Ovim su demokrate praktično osigurale sebi širok manevarski prostor da, tumačeći Koštuničinu sabornost kako im odgovara, usavrše metod raspolaganja državnom imovinom i to tako što će, u skladu sa svojom pomiriteljskom misijom, selektivno žrtvovati ponekog svog alavog funkcionera, stvarati privid borbe protiv korupcije, ali i zažmuriti na oba oka, recimo, pred medijski obelodanjenim skandalom da je ministar državne uprave i lokalne samouprave Milan Marković najpre smestio svoju suprugu u udobnu fotelju šefa kabineta direktora PTT, a potom “odlučno i beskompromisno” pozvao državne strukture i lokalne samouprave da provetre svoje spiskove zaposlenih. Treba li se čuditi što vlada na enormne zloupotrebe budžetskih para na Kosovu reaguje uglađeno, u rukavicama, formiranjem komisija i radnih grupa “koje treba da procene situaciju”, bez opipljive ambicije da se “patriotskom” lopovluku, ma iz koje stranke bio, stane na put. Ko zna, možda će Koštunica u dogledno vreme opet biti u “upotrebnoj funkciji”.
Erozija morala, međutim, ima i dublju dimenziju. Ako je korupcija teška bolest koja ometa evropske integracije, onda u tom brižljivo negovanom “tranzicionom fenomenu” valja potražiti i odgovore zašto se i dalje krije puna istina o propaloj koncesiji za autoput Horgoš-Požega, kome ide u prilog što je afera sa poskupljenjem gasa i gasnim posrednicima munjevito gurnuta pod tepih, dokle će ići bolećivost i snisholjivost srpskog političkog i državnog establišmenta prema neskrivenim ruskim pretnjama i ucenama oko međudržavnog energetskog aranžmana, šta se krije iza činjenice da u Moksvi o tom, sada već izvesno, strateški promašenom poslu, pregovaraju Dačić, Škundrić i Mrkonjić, perjanice SPS. Da li je to indikator da DS i Tadić peru ruke od svega, ili, pak, smatraju da je energetska budućnost (i zavisnost) Srbije privilegija i vlasništvo Socijalističke partije Srbije. Zašto se, takođe, niko dosad nije priupitao koliko je vlada odgovorna što je – zbog katastrofalno loše procene – nepripremljena i neotporna Srbija punom snagom uletela u ekonomsku i finansijsku krizu, koliko je moguć opstanak (i moralni dignitet) guvernera NBS Radovana Jelašića, koji je još do nedavno uveravao građane da štede u dinarima, da bi potom potrošio pola milijarde evra iz deviznih rezervi za odbranu nečega (kursa dinara) što se odbraniti ne može. Dakle, zaista, kako se zaštiti od psihološke i finansijske štete koja nastaje samo zato što naši političari misle da su popili svo znanje sveta.
Vlada će, najverovatnije, opstati, u ovom ili onom obliku, svejedno. Vladaće, uprkos srozanom moralnom rejtingu i bez pravih odgovora na gore pomenuta i mnoga druga pitanja. Ona čak može da računa na povećanu popularnost u narodu, sada kada je tako brzo i uspešno pokvarila odnose sa mnogim svojum susedima. Poslednji “diplomatski podvig” oko rekonfiguracije UNMIK-a, odnosno legalizacije EULEKS-a, sjajan je povod da se sve unutrašnje političke, ekonomske, socijalne i korupcionaške traume efikasno i na duži rok zabašure. Vlast je, kako reče neko, velika slast. Ne ispušta se iz ruku ni kada se narodu čini odvratnom.
Peščanik.net, 30.11.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
