Srpski dragstor i minhenska pivnica
Povodom božićnog intervjua Milorada Dodika u Večernjim novostima
Dodikov novokomponovani nacionalni ekskluzivizam, izolacionizam i antievropska retorika nisu tema srpske javnosti i medija i zbog mizernog stanja političkih sloboda koje, inače izričitim, osudama rasizma, šovinizma i primitivizma koji naviru iz srpske Sparte, ostavlja znakovito malo mogućeg prostora. Dodik jednostavno i slobodno interpretira najintimnija osjećanja, misli i duhovne meditacije srpske i beogradske vladajuće elite. U tom smislu on je portparol. Njegovo porijeklo i lična kultura samo su proziran veo jedne opšte političke kulture.
Od početka nove godine Srbiji, izuzev njenoj valuti, kao da je krenulo nabolje. Možda će krenuti i Bosni, ukoliko se bude i dalje dovoljno verovalo u pouzdanost mehanizma spojenih sudova. Zato poželite i nama, u Srbiji, sve što biste namenili sebi samima. Zle misli će ovde uvek za sebe pronaći prostora i vremena.
Mada je poteklo iz istog mentalnog bespuća koje dominira zvaničnom srpskom politikom, paljenje ruske zastave u Kragujevcu otkriva sitne čestice idejne revolucije koju je pokrenulo razočaranje Rusijom koja je zanemarila organsko duhovno slovensko bratstvo i zavrnula slavinu.
Dvostruki standardi
Ne bi se, naravno, smele gajiti iluzije da je srpsko političko društvo u stanju da u skandalu koji je, umesto na nezavisnoj arbitraži, dobio iskaz u brutalnom pritisku i poniženju ukrajinske vlade, otkrije suštinu autokratske kleptokratije zvanične Moskve. Niti bi se moglo očekivati da srpska vlada koriguje svoju spremnost na bezuslovnu političku bliskost s Rusijom pošto su se ispostavila kao uzaludna ona retka, usamljena prošlogodišnja upozorenja da bi farsa uzajamne zamene funkcija između Putina i Medvedeva mogla da izrodi ravnotežu u kojoj bi tobož liberalniji novi, privremeni predsednik, relaksirao lični, autoritarni poredak svog prethodnika. Primetno je ustezanje i u Briselu i Vašigtonu, umesto jasnog, nedvosmislenog određenja koje bi se ticalo gušenja demokratije, dezintegracije svake liberalne opozicije, i gaženja javnih sloboda i ljudskih prava u toj zemlji. U drugim slučajevima, Brisel i Vašington su veoma odlučni kad je potrebno zastupati osnovne vrednosti liberalne demokratije. Kao da hladnoratovska iskustva imaju beznadežno parališuće dejstvo. Štaviše, demonstrativno pojavljivanje ruskog predsednika Medvedeva na božićnoj liturgiji sa zabrađenom suprugom samo je simbolično podsećanje u kakvom su stanju sekularizam i ljudska prava. Supružnici su, na vrhu, podržali stav crkve da su žene nejednake, neravnopravne i nečiste. Zanimljivo da je takva manifestacija diskriminacije i primitivizma bila za, demokratski svet, neprihvatljiva u Turskoj, dok je istočno-hrišćanski talibanizam, u najboljem slučaju, manje vredan pomena. U stvari su dvostruki standardi najbolniji kad se dotiču osnovne ljudskosti.
Drugi srećan događaj su okolnosti, same po sebi, u kojima se nisu dovoljno čule poruke zvaničnih božićnih poslanica, duhovnih i svetovnih. Dominantna struja u crkvi obrušila se na globalizam, na stare dobre dvostruke standarde zapadne politike i, zanimljivo, na tržišni kapitalizam koji je ubijajući ljudskost počeo da uništava i samog sebe, ne nudeći, međutim, preporuke za izlazak iz zone hroničnog deficita, oporavak ozbiljno načete valute ili mehanizme za povratak državnom socijalizmu koji svojim stavovima očigledno odobrava. Najozbiljnija pretnja u tom smislu je ipak doprla od ministarke finansija koja je na početku mandata najavljivala liberalizaciju poreskog sistema, da bi najavom izvesnosti povećanja PDV-a dočarala hitnost u neophodnosti da se državno bankrotstvo tom antitržišnom i dugoročno katatrsofalnom odlukom samo odloži, makar za neke toplije dane. Srećom, u Srbiji je, izgleda, bilo pametnijeg posla od iščitavanja poruka božićnog intervjua premijera Republike Srpske Milorada Dodika beogradskim Novostima.
Srpska Sparta
Srpska politika samo je naizgled zaoštrila svoj kurs nakon proglašenja kosovske nezavisnosti vraćajući se govoru mržnje, izolacionizmu i novoj mobilizaciji svojih opakih, podmuklih mitova, kosovskog i ruskog. Taj kurs najavili su, i ostvarili, nalogodavci ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. Već je na sastanku ondašnjeg ruskog ministra spoljnih poslova Igora Ivanova i poslednjeg nominlanog jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice 6. oktobra 2000., sutradan nakon prevrata, danas dominantni, makar u političkom mentalitetu, klero-boljševizam dobio jasnu spoljnopolitičku podršku. Reforme su se uporno i sistematski opstruisale, u onoj meri u kojoj su to bili u stanju da podnesu, ili prihvate, ekonomski sistem i zapadni partneri, javna sfera se klerikalizovala i u njoj se nanovo počele negovati najodvratnije političke ideje koje ljude razvrstavaju na osnovu njihove biološke i kulturne genetike i geopolitike, antievropski i antiamerički diskurs i osećanja proizvedeni u isključiv okvir svake politčke korektnosti. U tom smislu je premijer Dodik, ostavljajući na stranu njegove lične političke, poslovne i materijalne potrebe, nastupio kao otvoren i neposredan tumač srpskog političkog mejnstrima koji uspeva da se polarizuje samo zahvaljujući prokletstvu malih razlika koje potencijalno suprostavljaju najvažnije političke aktere. Podrazumevajući, opet, njihove lične i partijske interese.
Dodikov novokomponovani nacionalni ekskluzivizam, izolacionizam i antievropska retorika nisu tema srpske javnosti i medija i zbog mizernog stanja političkih sloboda, koje inače izričitim, osudama rasizma, šovinizma i primitivizma koji naviru iz srpske Sparte, ostavlja znakovito malo mogućeg prostora. Dodik jednostavno i slobodno interpretira najintimnija osećanja, misli i duhovne meditacije srpske i beogradske vladajuće elite. U tom smislu on je portparol. Njegovo poreklo i lična kultura samo su proziran veo jedne opšte političke kulture koja je, u izmenjenim okolnostima koje su nastupile nakon sloma autoritarnog i zločinačkog režima, potražila, za potrebe establišmenta, nove rezervne položaje, koji podrazumevaju novu retoriku. Zagledanom u Moskvu i Beograd, Dodiku takva opreznost, ili hipokrizija, očigledno nisu bili potrebni.
I u tome ima kulture i istorije. Dodikove poruke nisu samo ogoljena i oglodana dnevna politika. Nisu samo kupovina glasova. Jedna prošlost je, u celini, već potrošena.
Naizgled šizofrena politika
Austro-ugarska administracija je u razdoblju okupacije i nakon aneksije prepuštala izvestan prostor nacionalizmima u Bosni i Hercegovini koristeći autentične emotivne i intelektualne potencijale u izgradnji infrastrukture i institucija. Upravo je multikulturni i modernizacijski karakter imperije uspevao da održava i njihovu međusobnu ravnotežu koju su potom poremetili Balkanski ratovi i vidovdanski atentat 1914. I tada su prilike u Bosni bile dovoljno složene da nisu dopuštale jednostavne opšte uvide. Ali je izvesno da su podgrejani nacionalizmi s kraja osamdesetih bili žalosni ostaci prošlosti u kojoj su se razvijali u jednoj složenoj, prosvećenoj i dobro organizovanoj kulturi. Drugim rečima, iz beogradske perspektive, tobožnji nacionalni preporod koji je postao zvanična politika Srbije i proizvodio stravične reperkusije sa one strane državnih granica, nije za sobom ostavio nijednu trajnu vrednost, u arhitekturi, književnosti, obrazovanju. Da se privremeno zanemare mrtvi, raseljeni i trajno unesrećeni. Nijedna lepa fasada, nijedna nova vredna institucija.
Pod pretpostavkom da je vredna pomena, nova kultura nastajala je isključivo u antitezi onoj zvaničnoj. Na isti način se, postajući dominantna, ubrzano degenerisala i srpska politika koja je svoje autentične poruke bila u stanju da proizvodi samo dok je bila u oštroj, nepomirljivoj opoziciji onoj zvaničnoj. Zato je takvo stanje zvanične politike i kulture i u aktuelnoj Srbiji koja je prioritete spoljnih poslova postavila na “tri stuba” evropskih integracija, zaglavljenih i u parlamentu i u antievropskim sektorima ukupne administracije, državnog suvereniteta nad celinom teritorije, mada se Srbija suvereniteta na Kosovu odrekla pre deset godina, i aktivne regionalne politike, upravo pošto je ministar spoljnih poslova Jeremić pokvario odnose sa svim bivšim jugoslovenskim republikama i pokrajinama, verovatno i s Vojvodinom.
Jedno od uporišta takve spoljne i nacionalne politike, koja je samo naizgled šizofrena, ostaje, između ostalog, nastojanje da se ne dopusti nastavak institucionalne izgradnje BiH. Iako je Republika Srpska ne samo tvorevina ratnih zločina i etničkog čišćenja, nego i izraz političke ideje koja nastoji da poništi ukupnu srpsku istoriju, kulturu i politiku u BiH, i u prošlosti i u budućnosti. Podrazumevajući zajedničke demokratske, ekonomske i evropske potrebe BiH u celini.
I dalje je politički nekorektno pretpostaviti da su nacionalne administracije RS-a i Kosova dve poslednje evropske rasističke vlade, čija je jedina ideologija, u metastazi korupcije i kleptokratije, šovinistička samodovoljnost. One su i svedočanstvo nesposobnosti opšte evropske političke kulture da totalitarizme ostavi zauvek zatomljene u nekom isteklom, prethodnom vremenu.
BH Dani, 16.01.2009.
Peščanik.net, 17.01.2009.
Milorad Dodik, svojim riječima
Eldin Hadžović
‘Čovek je jak onoliko koliko izgradi svoje pozicije. A kad to postigne, onda ne mora da ga štiti niko.’ Tako Milorad Dodik, premijer Republike Srpske, odgovara na pitanje: Ko toliko moćan stoji iza njega kad sme da se suprotstavi onima pred kojima je ceo region na kolenima. I da Evropi, ako bude postavljala uslove koji se tiču opstanka RS, kaže: ‘Ne, hvala’. Iz uvodnih rečenica kojima novinar Večernjih novosti počinje intervju s premijerom RS-a naprosto isijava ljubav između sugovornika. Dodika nije trebalo dva puta povlačiti za jezik da bi otvorio dušu .
– Dosta mi je i “štapova i šargarepa” iz Brisela i Amerike, i prljave kampanje iz Sarajeva. Poručujem javno da je za mene najviša vrednost – biti Srbin.
– Bosna nije moja država. To je Republika Srpska, sviđalo se to nekome ili ne.
– RS je pre mene bila kao dragstor – uđete i uzmete šta hoćete. Samo što, za razliku od dragstora, ne morate ništa da platite.
– Svako pitanje nadležnosti RS-a za nas je važnije od Evropske unije. Da bude potpuno jasno – za nas evropske integracije nisu pitanje života i smrti. Važnija nam je Srpska nego da jurimo procese u kojima nam samo neko nešto obećava, a veliko je pitanje šta će od toga biti.
– Nisam protiv Evropske unije, ali sam protiv nerealnog optimizma koji se širi u vezi sa tim. Nijedna članica EU nije spremna da žrtvuje svoje nacionalne interese za EU, pa ne moramo ni mi. Samo od nas se traži da budemo dobri i da ukinemo sve što imamo, ne bismo li jednom doživeli da budemo dobri momci. A i dalje smo loši momci. Ne nameravam da o onom ko loše misli o meni mislim bilo šta dobro. Uostalom, da su mislili dobro ovom regionu, ne bi ni dozvolili da bude rata.
– Nećemo da budemo poltroni. Udvorištvo niko ne ceni. Kažem, nemam ništa protiv integracija, ali, neka nam tačno kažu gde je naše mesto u evropskim procesima i šta nas čeka u budućnosti. U suprotnom – hvala im.
– Nije ovo lični stav Milorada Dodika, nego osećanje naroda koji zna da bez Republike Srpske ovde neće biti Srba.
– Politički islam je trenutno najveća pretnja srpskom narodu. Islamska verska zajednica danas je najjača politička snaga kod Bošnjaka. Ne sporim ničije pravo na veru, ali ne dam da mi niko nameće svoje svetonazore.
– Džaba im ta priča da nije važna nacionalna pripadnost. E, meni jeste važna! Najvažnija. Posle porodice, to mi je najvažnija stvar na svetu. Zar treba da se zbog Evrope ne osećam Srbinom zato što tamo neko misli da su Srbi loši momci? A najveći gangsteri su dobri samo ako ispunjavaju tuđe ciljeve.
– Mi još nismo dobili ni svih 49 odsto teritorije, koliko nam po Dejtonu pripada. Tražićemo da nam se vrati naša zemlja. Ne interesuje nas priča da je sve to Bosna i da je sve to naše. Ne! Zanima me samo RS, a ostali kako se dogovore.
– Svima treba da bude jasno da BiH ne može da opstane ako je bilo koji od triju naroda nezadovoljan. Zato treba razmotriti zahtev Hrvata da imaju svoju teritorijalnu jedinicu. Ali, ona ne može da zadire u RS. Hrvati to znaju.
– Nama nije ni do kakvih avantura. Cilj nam je samo da RS postane samoodrživa. A da li će BiH to biti, nije pitanje za mene. Moj cilj je da Srpska bude neupitna i da funkcioniše sama. Možemo da se dogovorimo o nekim spoljnim poslovima, vojsci (koju mislim da treba ukinuti), ali sve drugo mora da bude u nadležnosti entiteta.
– Uopšte me ne zanima šta ko misli i hoće li da priznaju da je RS bolji deo BiH. Najgore bi bilo da smo dopustili da ovom zemljom upravljaju strani ambasadori i međunarodni mešetari. Ali, nećemo da budemo ničija banana-republika.
– Isuviše veličamo međunarodne predstavnike. Da su takvi eksperti, ne bi doveli do svetske ekonomske krize. Sva priča koju su nama prosipali o ekonomiji dovodi se u pitanje upravo u njihovim zemljama koje trese kriza. Neka nas puste da se s našom krizom borimo sami.
– Mi smo spremni i znamo kako ćemo se boriti. Stvorili smo poslovno okruženje koje neće zaustaviti investitore. Zbog našeg stimulativnog poreskog sistema, i firme iz susednih zemalja prenose poslovanje u RS. Zato se porez na dobit kod nas povećao četiri puta. Mi u krizu ne ulazimo s praznim budžetom.
– Naša šansa je upravo u tome što nismo prezaduženi. I zato što je kod nas i ekonomija bazirana na patriotizmu – ovde se ne radi samo da se zaradi, nego i zato što se voli Republika Srpska. Zato ovde niko neće biti gladan.
– Hrvatska i Srbija su oduvek bile u osnovi odnosa bivše Jugoslavije. Bosna je bila samo kolateralna priča. Hrvati ne bi trebalo da budu tako samouvereni u ovom procesu.
– Jasenovac je jasan. Reč je o nekoliko stotina hiljada najsvirepije ubijenih ljudi, za šta postoje dokazi. To je genocid! Srbija treba da bazira svoje dokaze na Jasenovcu. Film koji treba da radimo u saradnji sa predsednikom Tadićem je u funkciji toga.
– Srbija je u jednom trenutku trebalo da izađe sa jasnim stavom i da traži sever Kosova, kao i zaštitu za srpsku baštinu na ostalom delu pokrajine. Srbi treba da se povuku na prostor do linije razgraničenja, i da se to trajno etablira.
– Međunarodna zajednica je potcenila i ponizila Srbiju priznavanjem Kosova. A Srbiji nije data nikakva satisfakcija. Problem Kosova i dalje postoji, treba insistirati na nastavku razgovora, ali ih ovog puta bazirati na zahtevu da sever Kosova ostane u Srbiji. Ostali deo neka se pripaja kome hoće.
– Govorim samo šta bih ja uradio da sam u toj poziciji. Dakle, nijedan uslov više ne bih ispunio dok ne dobijem sever Kosova. Ako oni mogu da brane potpis SSP, jer se Holandiji tako sviđa, ja bih uzvratio istom merom. Pitao bih Holandiju zašto je dozvolila da Naser Orić izađe iz zaštićene zone Srebrenice naoružan i da ubije 3.000 Srba. A onda bih tužio Holandiju. Ne mora se u EU po svaku cenu.
BH Dani, 16.01.2009.
Peščanik.net, 17.01.2009.
