U svom legendarnom filmu Dijamantska ruka (1969), Leonid Gajdaj je snimio mnogo scena koje su neminovno morale izazavati nezadovoljstvo sovjetske cenzure. Predviđajući to, Gajdaj je za finalnu scenu ove komedije snimio eksploziju nuklearne bombe na moru, scenu koja nikako nije bila povezana sa sadržajem filma i koja je i sama po sebi izgledala prilično apsurdno. A kada je na sednici komisije Državnog komiteta za kinematografiju (Госкино) došao red na njegov film, Gajdaj se opasno zainatio: bio je spreman da se odrekne bilo koje scene osim te, poslednje. Prepirka se produžila i nakon nekoliko dana teških razgovora, Gajdaj je na kraju ipak „popustio“. Sve ostale scene u filmu su ostale praktično nedirnute. Tu i tamo su poneku malo podkresali, ponegde malo izmenili tekst i to je bilo sve.

Tako se otprilike izglasavaju i zakoni u našoj Dumi. Ona razmatra predlog nekakvog potpuno sumanutog zakona, a u tekst te savršene besmislice ubacuje se još i nekakva već sasvim monstruozna gadost. I dok traje rasprava, svi iole zdravomisleći ljudi iz šire javnosti bacaju se na tu gadosti, na sve načine pokušavaju da je nekako uklone, a zakonodavac na kraju ipak „popušta“ i zakon izlazi na svetlo dana u onom nakaradnom obliku u kojem je prethodno i bio zamišljen.

U visokim krugovima naše političke elite, očigledno vlada mišljenje da je ovaj šibicarski trik kojim se magarče naši sugrađani univerzalan i pogodan za sve zemlje i narode sveta. Prilikom zauzimanja Krima, Rusija je ubrzano koncentrisala svoje vojne snage duž ostalih granica s Ukrajinom i time nedvosmisleno nagovestila spremnost da započne rat širokih razmera. Zapad je sve odlično razumeo i odmah započeo borbu protiv onih stvari koje predstavljaju osnovnu pretnju. Na poslednjem sastanku u Parizu, državni sekretar SAD i predsednik Senatskog odbora za spoljne poslove Džon Keri, raspravljajući s ministrom inostranih poslova Sergejem Lavrovim o budućnosti Ukrajine, predočio je četiri bitna zahteva svome sagovorniku: povlačenje ruske armije sa granica Ukrajine, zvaničnu potvrdu Kremlja da će buduće predsedničke izbore u Ukrajini smatrati zakonitim, dozvoliti inspektorima OEBS-a boravak i rad na Krimu i organizaciju direktnih pregovora Moskve i Kijeva.

A šta je s Krimom, mestom odakle je sve i počelo? Pa ništa! Na Krim su već zaboravili. Sada je to manje zlo s kojim su se svi već pomirili. Sada je predmet pregovora postalo nešto što predstavlja mnogo veću gadost, a to je pretnja pravim ratom u Evropi. Kao ona nuklearna eksplozija u poslednjem kadru Gajdajevog filma.

Ali ovi momci se po mom mišljenju odlično razumeju. Moskva je smanjujući broj svojih borbenih jedinica na granici s Ukrajinom već počela da „popušta“, a Keri u Vašingtonu može da podnese raport o uspesima američke diplomatije i efikasnosti proglašenih sankcija. U Kremlju zadovoljno trljaju ruke i slave još jednu uspešnu šibicarsku akciju. Svi su zadovoljni time što je postignuta nova politička stabilnost, pa makar i tako, đuture s Krimom u sastavu Rusije. Samo da ne bude rata. Evo i Lavrov je rekao da nikakve agresije na Ukrajinu neće biti. Pa ko hoće, može i da mu veruje.

Neko vreme će svi biti mirni. Ali ne treba se prerano radovati. Neće to dugo trajati. Jer dok šibicara „služi sreća“, on ne ume da se zaustavi. A u svakom sledećem krugu, ulozi će biti sve veći. Sledeći put će u igri biti Pridnjestrovlje, Južna Osetija i Abhazija, možda Belorusija, Severni Kazahstan i ista ta, već dovoljno napaćena Ukrajina. S tim što će domerak na tasu novih avantura biti pretnja nuklearnim ratom. I svi će se baciti u borbu za smirivanje nuklearne pretnje i pomiriti se s ruskim osvajanjima susednih zemalja. Uzgred, Rusiji sve te teritorije ama baš ni za šta nisu potrebne. Ali Kremlju je važan proces, razvoj događaja koji će u celom svetu izazivati strah, a unutar Rusije patriotsko ushićenje i imperijalističke halucinacije.

Osim toga, Putin je obuzet manijakalnom idejom o preporodu Sovjetskog Saveza. Čim je seo na mesto predsednika, on je jasno i glasno izjavio da je raspad SSSR-a najveća geopolitička katastrofa XX veka. Svih 15 godina svoje vladavine, on se pošteno trudi da obnovi Sovjetski Savez i sada je blizu uspeha. Sasvim nedavno preimenovanje novinske agencije ITAR-TASS u TASS (Телеграфное агентство Советского Союза), mada je pragmatski besmisleno, a što se geopolitičke slike današnjice tiče apsolutno nelogično, jasno svedoči o sledećem: TASS će ostati, a geopolitička slika sveta će se promeniti. Jednog nesrećnog jutra, mi ćemo se probuditi u novoj verziji SSSR-a, verziji SSSR 2.0. Prethodnog dana će teledirigovana Duma, bez trunke truda i sa do tada nezabeleženom većinom glasova, doneti odluku o novom ustavu i promeni naziva zemlje, a ujutru će nas o tome obavestiti televizija i objasniti nam da je to najveća geopolitička pobeda XXI veka.

A pobednici će se tada tako razgalamiti, i u etar izručiti takvu količinu gadosti, da će Zapad biti spreman na bilo kakve ustupke samo da ne nervira uzrujanog pacijenta s nuklearnim pendrekom u ruci. Niste hteli da zaustavite manijaka na granici s Krimom? E pa eto vam. Sada ćete za uspomenu i dugo sećanje na prvu, na poklon dobiti i drugu verziju imperije zla.

Aleksandar Podrabinek, Grani.ru, 01.04.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 08.04.2014.

TEMA – UKRAJINA