Razlog zašto sam odlučila da se osvrnem na “problem imena” Makedonije je dvostruk: prvo, čini se da je ovo najvažnija prepreka na putu integracije zemlje u NATO i EU (što često pogrešno implicira da je sve ostalo u redu). Od Bukureštanskog samita NATO gde je Grčka upotrebila veto (a ostale članice solidarno stale iza nje i to predstavile kao stav Alijanse), pa sve do poslednjeg izveštaja Evropske komisije u kome se ponovo predlaže određivanje datuma za početak pregovora Makedoniji, ova teza se redovno potvrđuje. Makedonija je status kandidata dobila 2005, a pozitivan avis za početak pregovora Evropska komisija joj je dala 2009. godine. U međuvremenu, Međunarodni sud pravde je presudio da je u Bukureštu Grčka prekršila preuzetu obavezu iz Interim Accorda (1995) da ne sprečava integraciju suseda pod referencom Bivša jugoslovenska republika Makedonija (BJRM). Trebalo je da prođe više od godinu dana da bi EU prihvatila postojanje presude, mada ona jeste pravno neobavezujuća za njene institucije. U najnovijem izveštaju Komisije, kao da se između redova predviđa preokret na decembarskom samitu Evropskog saveta, tj. da bi Makedonija mogla dobiti datum za početak pregovora, ali uz obavezivanje da postigne kompromis sa Grčkom “u ranoj fazi pregovora” (ma šta to značilo). Ishod ostaje neizvestan.
Drugi razlog zbog koga pominjem ovaj “spor” je činjenica da prečesto moram iznova da ponavljam argumente, pa i činjenice, čak i znalcima i kolegama iz regiona bivše Jugoslavije. Najteže mi pada pitanje “Što ste toliko zapeli sa tim imenom? Prihvatite neki kompromis sa našim prijateljima Grcima, pa da se stvari pokrenu”. Ovaj stav najčešće srećem kod Srba koji se nalaze u “sendviču” između dva prijateljska naroda – posebno kada krenu na jug, ka moru. Pogađa i to kada u JAT-ovom avionu čujem da letimo ka BJRM, mada je Srbija priznala Makedoniju pod ustavnim imenom; ili kada vam u (bivšoj jugoslovenskoj republici) Sloveniji daju konferencijski bedž sa vašim imenom ispod kojeg stoji Bivša jugoslovenska republika Makedonija. Drugim rečima, ako smo i navikli da na svakom međunarodnom skupu naše ime bude problematizovano od kolega iz Grčke i Bugarske, pa i iz zapadnih zemalja, najmanje što očekujemo je razumevanje kolega sa kojima smo ne tako davno živeli u zajednici. Makedonska strana priče o imenu se suočava i sa globalnim oduševljenjem i solidarnošću sa grčkim građanima (“Svi smo mi Grci” je deviza globalne levice i intelektualaca). Zaista, grčko protivljenje merama štednje i dekonstrukcije sistema demokratije, kao i pojava SYRIZE, baca u zasenak činjenicu da Grčka u isto vreme, zbog svog većinskog nacionalizma, krši pravo na samoopredeljenje jednog susednog naroda. Istini za volju, grčka krajnja levica (Komunistička partija) zalaže se za pravo Makedonaca na samoimenovanje.
Spor oko imena između Grčke i Republike Makedonije postao je toliko zamorno pitanje da je malo ko spreman da sluša o njemu. Neki ga čak posmatraju sa dozom humora smatrajući ga tipičnim balkanskim (besmislenim) sporom. Malo je onih koji žele da se udube i problem sagledaju kroz prizmu ljudi koji sa njim žive već dvadeset godina i po čije živote ovaj “smešni” spor ima praktične i teške posledice. Akademska i intelektualna zajednica je čudno tiha po ovom pitanju, čak i kada se radi o ljudima koji su napravili karijere na makedonskom slučaju uspešne prevencije konflikta. Međunarodni centri moći pokazuju veći interes, ali, po običaju, na stvari gledaju površno i sa neskrivenom pragmatičnom željom da stvar što pre skinu s dnevnog reda. Zadnjih godina, otkako je na vlasti koalicija predvođena VMRO-DPMNE, koja se čini kao tvrđi orah od socijaldemokrata, pritisci spolja ne samo da su porasli, nego se sve češće upućuju bez diplomatskih rukavica. Pritisci se graniče sa ucenom: ili ime ili nema članstva u NATO ili EU. Najviši predstavnici EU objavljuju i kolumne u makedonskim novinama, da bi uputili poruke vlastima da se od njih traži “hrabrost i vođstvo”, a ne kucanje na vrata međunarodnih sudskih instanci, jer to navodno nije praksa u evropskom klubu demokratija. Pritisci su vidljivi i kada se uporno koriste bezlične fraze kao “vaša zemlja” (koja je, naravno, lepa i gostoprimljiva), kao i sve moguće jezičke akrobacije, samo da se ne bi izgovorila nezgodna reč Makedonija. U izveštajima EU, ova se reč (kao i atribut makedonski) skoro i ne pominje, kao da se radi o neidentifikovanom geografsko-političkom objektu, dok se Makedonci uporno nazivaju Slavomakedonci, što oni doživljavaju kao uvredu i pežorativni izraz.
Onima koji se ponašaju kao da ne razumeju težinu ovoga spora treba ukazati na činjenicu da je, na primer, nacionalnim sportskim reprezentacijama Makedonije zabranjeno da na dresovima nose ime svoje zemlje, pa se desi da na nekom terenu vidite čudnu ekipu koja igra za nešto što se zove Vitaminka (ime fabrike čipsa iz Prilepa). Ili na vic da je Makedonija zemlja sa najmanje sportista i najviše slova u imenu kada njen olimpijski tim paradira na otvaranju Olimpijade.
Sa protokom vremena, ovaj problem se sve češće prikazuje kao bezbednosno pitanje šireg evropskog značaja. Otuda i čudan utisak da sve veće približavanje Makedonije evropskim i evro-atlantskim krugovima, uz sve preduzete reforme, dovodi do smanjenja bezbednosti – jer se čitava priča na kraju svodi na identitetski konflikt (naravno, više niko ne kupuje tezu da je mala Makedonija vojna pretnja Grčkoj, ili bilo kome drugom). Koncept sekuritizacije, uveden od Kopenhaške škole bezbednosnih studija, dobro objašnjava ono što se dešava u odnosima Makedonije i Grčke. Prema ovom konceptu, bezbednost ne samo da je socijalna konstrukcija, nego je i pretežno govorni čin. Tako se svako pitanje može definisati kao bezbednosno, tj. kao pitanje opstanka nekoga/nečega, od strane bezbednosnih agenata koji imaju moć da svako pitanje pomere iz političke u bezbednosnu sferu. Kroz sekuritizaciju, agenti (političari, etnički ili verski lideri, novinari, pa i EU diplomate) mogu da legitimišu akcije i sredstva kojima se služe, jer malo se toga može prigovoriti kada je bezbednost dovedena u pitanje.
U ovom kontekstu, bezbednosni diskurs u Republici Makedoniji se okreće oko identitetske i ekonomske ose – tj. straha od gubljenja osporavanog nacionalnog identiteta i očekivanja da će ulazak u NATO i EU doneti tako željeno blagostanje. Posmatrači se plaše unutrašnjeg međuetničkog nasilja, posebno kada neki od albanskih lidera izjavi da je albanska zajednica talac spora većinske zajednice, pa da Albanci više ne mogu da čekaju ispred vrata Brisela i da će poći svojim putem. Paradoksalno, ali čak i lobisti koji su prijateljski nastrojeni prema Makedoniji oslikavaju spor oko imena kao potencijalnu tempiranu bombu, pa je zato teško i optužiti Brisel za to što neće da uveze eksplozivnu članicu u svoj klub, koji trenutno grca u svojim problemima. S druge strane, grčka populacija se suočava sa daleko ozbiljnijim problemima u sferi ekonomije i društvenog rasula, uključujući i pojavu Zlatne zore. Ipak, grčke vlasti, i pored svih realnih ekonomskih teškoća, i dalje ulažu dosta političke energije u spor sa Makedonijom, što često služi kao nacionalistička municija u unutrašnjim sukobima.
Paradoksalno, ali vođstva obe države, na jedan ili drugi način, veoma su angažovane na vojnoj dimenziji bezbednosti: Makedonija ulaže velike nade, ali i novac koji ponestaje, u NATO misije (pa i one koje su unilateralne, američke, kao ona u Iraku). Učešće Makedonije u sastavu ISAF misije u Avganistanu je rangirano na visoko četvrto mesto po kriterijumu broja vojnika u odnosu na ukupno stanovništvo. Grčka, koja bi trebalo da bude bezbedna s vojne tačke gledišta, a i usred bankrota je, i dalje kupuje nepotrebno naoružanje od SAD i država-članica NATO/EU, ali i od Rusije, da bi tako zadržala njihove političke simpatije.
Tzv. “spor oko imena” je imao zanimljiv razvojni put. Počeo je da se nazire još od vremena kada je Badinterova komisija ocenila da, uz Sloveniju, jedino Makedonija ispunjava sve kriterijume za međunarodno-pravno priznanje državnosti. Grčko protivljenje je navelo čak i EZ (osnivača Badinterove komisije) da ne prihvati ovo pravno mišljenje. Na evropskom samitu u Lisabonu 1992. eksplicitno je rečeno da će se nova zemlja priznati samo ukoliko njeno ime ne sadrži reč Makedonija. EU je kasnije reterirala u odnosu na ovaj tvrdi stav, ali je put ka učlanjivanju Makedonije u UN već bio otežan. Spor je formalno-pravno bio definisan kao deo zabrinutosti Saveta bezbednosti zbog raspada Jugoslavije. Republika Makedonija je morala da prihvati članstvo u UN (1993) sa još jednim dopunskim uslovom, koji član 4 Povelje uopšte ne predviđa: “privremenu” referencu BJRM, do postizanja obostrano prihvatljivog rešenja za ime države.
Mada se radilo o jedinoj republici koja je napustila Jugoslaviju bez nasilja, a pri tome je bila i demilitarizovana, jer je JNA sa sobom odnela svo naoružanje, Grčka je ipak uspela da prikaže makedonsku nezavisnost kao bezbednosnu pretnju po svoj teritorijalni integritet. Dok je makedonska javnost očekivala da se pitanje skine s dnevnog reda, kao što je obećavao predsednik Gligorov, stvari su se samo komplikovale dalje. Unilateralni embargo koji je Grčka uvela Makedoniji i zatvorila sve trgovinske puteve s juga trajao je 19 meseci i doveo zemlju do ruba egzistencije, ali i stvorio “idealne” uslove za procvat organizovanog kriminala i korupcije, kao i prve makedonske tajkune. Na početku dugog hoda po mukama, Makedonija je morala da promeni državnu zastavu (sa šesnaestokrakim suncem iz Vergine, kako kažu Grci, ili iz Kutleša kako glasi slovenski toponim za isto mesto). To je bio drugi ustupak, nakon amandmanske promene ustava, kojim se makedonska država odrekla odredbe o brizi za svoje manjine u drugim zemljama (mada u grčkom ustavu ta odredba postoji i danas). Još je apsurdnije to što je makedonski ustav verovatno jedini takav dokument na svetu u kome piše da se država odriče mešanja u unutrašnje stvari drugih država i teritorijalnih pretenzija (što je, naravno, suprotno važećem međunarodnom pravu).
Površni pogled upućuje da se radi o skorašnjem problemu. Grčka izbegava njegove istorijske korene, jer bi time priznala i činjenice vezane za stečene teritorije nakon Drugog Balkanskog rata, kao i učešće Makedonaca u građanskom ratu u Grčkoj. Za Makedoniju je problem bio zaleđen dok je postojala Jugoslavija. Za oficijelnu grčku politiku problem nastaje 1991. kada su (kako kaže Evangelos Kofos) “vlasti u Skopju izabrale ime Republika Makedonija”. Time se poništava činjenica da je već postojala nacija koja je pravo na samoopredeljenje i samoimenovanje saglasno međunarodnom pravu iskoristila još 1944, tj. nacija koja je već imala svoju istoriju, ma koliko ona bila kratka.
Pokušaj da se čitava stvar prikaže po principu KISS (Keep It Simple and Stupid) nije naivna: kada se jedno pitanje predstavi kao novo i bizarno, onda i ne postoji potreba za dubljom analizom. Sve dok se Makedoniji nisu davale šanse da preživi u početku, i kasnije, sve dok nije postala ozbiljan aspirant za članstvo u NATO i EU, i međunarodna zajednica je više brinula o ratnim dešavanjima u regionu, a ovo pitanje je tretirala kao “slona u sobi koga svi pokušavaju da ignorišu” (kao što je izjavila grčka ambasadorka u Makedoniji). Godinama su se i evropski i američki centri moći kolebali između indiferentnosti prema sporu, svojih nacionalnih interesa, tradicionalnih prijateljstva i širih bezbednosnih obzira. Zajednički imenitelj svih pristupa je bilo izbegavanje pravnih mehanizma i insistiranje na diplomatskim metodama, koje nisu davale nikakve rezultate.
Tačka preokreta je trebalo da bude potpisivanje Interim Accorda između “jedne i druge strane” (tako piše), kome je kumovao Holbruk 1995. Nakon buldožer diplomatije došlo je do privremene normalizacije odnosa između dve zemlje, ali niko se nije previše trudio da reši pitanje. Ali kako su integracije postajale realna mogućnost, tako je spor ponovo dobijao na težini. Budući da je identitetske konflikte nemoguće rešiti kompromisom, a samo naivni veruju da je u pitanju samo ime države, međunarodna zajednica je prešla na poznatu taktiku štapa i šargarepe. Da bi ona dala rezultate, bilo je važno utvrditi koja je strana slabija i kako je privoleti da prihvati nešto što joj znači tako mnogo da je spremna na kompromis. I pored svih uveravanja da se radi o jednostavnoj stvari, tj. da se čitav problem svodi na promenu imena države, a ne i nacionalnog identiteta, svi predlozi medijatora UN (Metju Nimica) koji su išli ka tome da se ustavnom imenu doda neki atribut (kao demokratska, nezavisna, ustavna itd.) bili su odbačeni.
Osim toga, zahtevi grčke strane daleko prevazilaze prostu promenu imena. Nimic uobičajeno dolazi sa paketom od 13 tačaka, koje obuhvataju i opseg i način upotrebe makedonski (i to do detalja kao što su ime jezika, ukidanja internet domena mk. ili skraćenice za makedonsku valutu – MKD). Apsurdnost spora se može videti u činjenici da: prvo, Makedonija nema spor sa vlastitim imenom i prihvata da je njeno službeno ime Republika Makedonija (Republika je ona differentia specifica koja bi trebalo da smiri grčku stranu, u smislu da Makedonci ne pretenduju na čitavu teritoriju istorijske i geografske Makedonije, nego na ono što je danas njihova država – ali to ne prolazi); drugo, ni jedna država osim Grčke nema problema sa ustavnim imenom zemlje, a ipak se spor prikazuje kao međunarodni, mada je Makedoniju pod ustavnim imenom priznalo 128 zemalja članica UN.
Grčka strana insistira ne samo na promeni imena države, nego i na primeni novog imena erga omnes, tj. očekuje da makedonska vlada zatraži od država koje su je već priznale da prestanu da koriste njeno ustavno ime, mada to njima ne smeta. Traži se konsekventno promena ustava i svih ličnih dokumenata saglasno novom nazivu zemlje, a atribut Macedonian se ne sme vezivati za naciju, jezik, crkvu itd. Ne treba biti ekspert pa videti da se ovde radi o asimetričnom sporu, u kome se od jedne strane traži mnogo, a zauzvrat druga strana ne mora da uradi ništa – jer ona niti dobija niti gubi promenom imena druge. Do sada su sve vlade bile prinuđene da se deklarativno zalažu za rešenje (mada po definiciji rešenje znači odricanje od vlastitog imena i identiteta), a tokom godina od razgovora se prešlo na pregovore. Zbog implikacija koje spor ima na evrointegracijski proces, on je stalno vruće pitanje ne samo u međusobnim optužbama vlasti i opozicije (mada se nijedna vlada do sada nije usudila da izvrši istorijsko samoubistvo i prihvati odgovornost za sve buduće generacije), a sve češće dobija i etničku dimenziju unutar zemlje.
Spor je jako skup i u pogledu konfliktne klime i zanemarivanja drugih problema i uzaludnog traćenja političke energije na očigledni status quo. Tokom svih godina, postoji samo jedna konstanta, a to je javno mnjenje – više od 80 odsto ispitanika makedonske nacionalnosti, bez obzira na stranačku pripadnost, ne prihvata nikakvu promenu imena, dok kod albanskog dela populacije većina smatra da ime treba promeniti. Međuetnički odnosi se sve više svode na sukob i o ovom pitanju, što stvara još veće tenzije, pored onih uobičajenih u makedonskom duboko podeljenom društvu. Svi političari su zbog toga neodlučni, a stvar postaje još teža kada zbog spoljnih pritisaka otpor Makedonaca raste, uz porast evroskepticizma. Evropski diplomati ne postupaju previše diplomatski kada izjavljuju da su svesni da je ovo pitanje bolno, ali da će uteha doći u vidu nagrade – članstva u NATO ili EU. Takve nepristojne predloge odbacuju i obični ljudi, ali i poznati intelektualci koji ovo upoređuju sa prostitucijom zbog materijalnih obećanja (F. Muhić).
Sendvič u kome se Makedonci nalaze bi se mogao objasniti i konceptom etničke bezbednosne dileme – koliko neka grupa više pokušava da učvrsti svoj identitet, toliko je on više ugrožen, jer njeni napori stvaraju suprotnu reakciju drugih oko nje. Sendvič je još kompleksniji, jer dilema ima i spoljašnju dimenziju (spor sa Grčkom) i unutrašnju (između Makedonaca i Albanaca). Interesantno je kako su, svesni ove situacije, u susret referendumu o opštinskim granicama u novembru 2004, međunarodni faktori, a pre svega SAD, iskoristili spor oko imena da bi rukovodili unutrašnjim tenzijama, tj. da bi sprečili da se referendumom odbaci zakon o opštinskim granicama zacrtanim po principu etničkog gerymanderinga, a sve da bi se Albancima obezbedila većina i autonomija na lokalnom nivou u mestima sa mešovitim stanovništvom.
Vest da je predsednik Buš doneo odluku o priznavanju Makedonije pod ustavnim imenom je došla tako nenadano da su satima bile zbunjene i vlasti u Atini i u Skopju. Ova vest je koincidirala sa referendumskim glasanjem, tj. stigla je dva dana pre glasanja. Za samo nekoliko sati, glavni trg u Skopju je bio preplavljen ljudima sa američkim zastavicama u rukama i parolama “Thank you, USA! Goodbye FYROM, welcome Macedonia”. Čak i poznavaoci problema i profesori, pa i jedan bivši ministar spoljnih poslova, bili su obuzeti euforijom i pomišlju da je to kraj spora sa Grčkom, jer je navodno najveća sila na svetu zauzela našu stranu. Igranje na makedonski nacionalizam i osetljivost u vezi sa imenom je dalo rezultate. Referendum je propao, unutrašnje stanje je uspostavljeno na način koji je obezbeđivao teritorijalnu autonomiju albanske zajednice, a Makedonci su bili presrećni.
Radost je trajala kratko, jer su se odnosi sa Grčkom pogoršali, a grčki zamenik ministra spoljnih poslova odleteo je za Vašington da bi sklopio ugovor o nabavci novih vojnih aviona (što je opet imalo efekta na grčku ekonomiju). Uskoro su i Makedonci shvatili da SAD ne odstupa od zahteva da se postigne nekakav kompromis sa Grcima, a da se ustavno ime upotrebljava samo u bilateralnim odnosima, i najviše kada se od Makedonije traže dopunski vojni kontingenti za Irak ili Avganistan.
Iscrpljujući spor sa imenom ne postaje lakši protokom vremena. Jedan deo mlade populacije napušta zemlju, jer ne vidi budućnost u limbu u kome se ona nalazi. Odlaze najbolji, a po proračunima Svetske banke ovaj broj dostiže blizu 25 odsto populacije. Oni koji ostaju odrastaju u duhu nacionalizma i rastućeg nepoverenja prema EU. Sam konflikt ima sve šanse da se transformiše u zamrznuti sukob koji će trajati godinama. Međunarodni faktori insistiraju na tome da državno rukovodstvo samo preseče Gordijev čvor i donese “hrabru” odluku, ali pri tome zaboravljaju da će to imati katastrofalne posledice po legitimitet vlasti, pa i na međuetničke odnose (Albanci prebacuju svojim makedonskim sugrađanima da nemaju jasan identitet kao oni, da ih niko ne priznaje, da su veštačka tvorevina itd). Nažalost, kriza s druge strane granice se samo pogoršava, pa i u Grčkoj ne postoji normalna atmosfera u kojoj bi nacionalisti bili amortizovani ukoliko bi se donela odluka da se napravi neki ustupak. Umesto toga, jačaju ultradesničarske snage i krajnja levica, dok oni u sredini nemaju ni legitimiteta, ni volje da sebi natovare još problema, u smislu popuštanja u dvodecenijskom stavu prema Makedoniji.
Kao što to obično biva, nacionalizmi pothranjuju jedan drugog. Počevši od Bukureštanskog samita NATO 2008, kada je makedonska delegacija ostala kratkih rukava i ponižena grčkim odbijanjem njenog predloga (Republika Makedonija – Skopje) – došlo je do preokreta. Postalo je jasno da se ustupcima ne može dobiti ništa, a kako se nisu mogla ispuniti ni obećanja o skorašnjem ulasku u NATO i EU, vlasti su se okrenule tzv. antikvizaciji ili, bolje rečeno, antikomaniji. Kada se već spor ne može rešiti i osigurati progres, onda se počela učvršćivati vlast kroz namerno igranje na populističku kartu uz isticanje slavne prošlosti, ako već nema prozora ka budućnosti. Ovaj defanzivni nacionalizam Makedonaca je šokirao posmatrače, jer do tada su svi bili navikli da očekuju da se Makedonci ponašaju drugačije od ostalih suseda i da budu “dobri momci”, koji će zbog šargarepa iz Brisela slušati sve što im se kaže.
Ostati ne-nacionalista u ovakvom balkanskom kontekstu nije opcija, nažalost. Kako za sada nema nagoveštaja da će se nešto promeniti, čak ni pod uticajem presude Međunarodnog suda pravde, sve ostaje isto. Jedina promena je to što sve češće i sve glasnije i Bugarska počinje da uslovljava svoju podršku Makedoniji, time što traži da se ona odrekne svoje istorije, tj. da prihvati bugarsku verziju svoje prošlosti. Po svoj prilici, ovo će ostati bizaran spor, ali i jedan od najukorenjenijih. U svetlosti stogodišnjice od početka Balkanskih ratova, a u susret 2013, kada se obeležava i stogodišnjica Bukureštanskog sporazuma kojim je otomanska Makedonija bila podeljena, a makedonski narod nepriznat od stranih sila, koje nisu imale interesa da se prihvate nation-buildinga sa tako sluđenim i sićušnim “materijalom”, nije teško prognozirati kako će se stvari odvijati. Umesto demokratizacije i napretka, Makedonci će ponovo govoriti o sebi kao o žrtvama. Iz bezizlaza i očaja se ne rađa ništa dobro.
Peščanik.net, 02.12.1012.
MAKEDONIJA
