Srbija nije Kina, ali reprezenti njenog političkog raspoloženja, izgleda, mnogo vole kineske poslovice. Tako se već poslovični izostanak prave reakcije vladajućih partija na još jednu militantnu radikalsku skupštinsku cirkusijadu, uveliko opravdavao “mudrošću” one čuvene “nije važno jel` mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe”. Možda će, posle svega, domaća “mačka” zaista uloviti “nešto”, ali će morati i da se pomuči da uverljivije nego dosad objasni nije li cena ponovljene sadomazohističke političke predstave “za široke narodne mase” prevelika da bi se, onako lakonski, preko nje prešlo u stilu “ćuti i plivaj, moglo je da bude i gore, a i miša ćemo, kako se čini, uloviti.”
Kada se podigla gusta parlamentarna magla odvratnog vonja, lako se moglo primetiti da je “lov na miševe” u srpskoj varijanti, zapravo, više bio lov u mutnom, u kome je svaki “lovac” imao neke svoje računice i kalkulacije, a, opet, svako prezadovoljan što “onaj drugi” nije stekao bilo kakvu prednost. Kada je odred radikalskih poslaničkih jurišnica ispucao sve svoje kletve na “najvećeg srpskog izdajnika” Borisa Tadića, poželevši mu da mu se “seme zatre” i da ga “sunce nikad ne ogreje”, sve se najednom, nekim volšebnim putem, umirilo, strasti su rashlađene u skupštinskom restoranu, “sloga” je opet zaposela skupštinske fotelje.
Mačka je otišla na zasluženi odmor do sledeće prilike i novog lova, a publika odahnula prepustivši se isforsiranom utisku kako je, eto, sve, ipak, leglo na svoje mesto. Radikali će dobiti policijske odgovore na sva “pitanja”, a novinari priliku da analiziraju “misterije” njihovog unutarstranačkog raslojavanja i (post)izbornog kraha. Narodnjaci će dobiti šansu da i dalje budu “respektabilna snaga opštenacionalnog kosovskog konsenzusa”, demokrate i njihovi saputnici u vlasti varljivu nadu da je izvesnom ratifikacijom SSP Srbija “konačno krenula u Evropu”. Jednom nogom u Brisel, drugom u Moskvu (i ona je u Evropi, zar ne?), pa koliko košta neka košta. Reklo bi se, i vuk sit i sve ovce u toru.
Ipak, pre nego što radikalski primitivni stampedo za koji dan ili nedelju istim ili sličnim povodima (“diktatorskim nasrtajima Tadića na njihovu demokratsku prirodu” ili, recimo, eventualnim hapšenjem Ratka Mladića) krene ponovo da gazi “nepopravljive srpske izdajnike”, valja se malo okrenuti, staviti prst na čelo i ozbiljno porazmisliti o lekcijama koje se stalno ponavljaju, a nikako da se nauče.
Ako se od Šešeljevih sledbenika ništa drugo nije ni moglo očekivati osim gomile paganskih gluposti i neartikulisanih izliva besa, a od rezigniranih (zbog Dačićeve “izdaje”) narodnjačkih lidera uobičajene ironično intonirane floskule da u “radikalskim kletvama nema ničeg lošeg”, od vladajućih stranaka se, u najmanju ruku, priželjkivalo da “na licu mesta” pokažu ko, zapravo, vlada Srbijom.
Da li Srbijom vladaju oni, koji su, delom voljom birača, delom koalicionim kombinacijama i dilovima, popunili fotelje državne vlasti, ili, pak, oni koji su u opoziciji, ali im je stvoren skoro neograničen prostor da blokiraju i državu i vlast i zdravu pamet. I da, usput, političko nasilje – kletvama, pozivima na “obračun sa izdajnicima” – legalizuju kao “demokratski oblik političke borbe” samim tim što ga praktično niko ničim ne obuzdava, još manje preventivno sprečava, upornim neoglašavanjem čak i podstiče, a sve to pod izgovorom da je opoziciona opstrukcija, makar i u radikalsko-narodnjačkom osvetničkom i destruktivnom izdanju, “normalna praksa političkog života”. Svuda u svetu gde caruje parlamentarna demokratija, pa tako i ovde, kod nas, gde toga ima samo u naznakama.
Time se, u stvari, poručuje da je manjina jača od većine i da joj može zagorčavati život kad god joj se prohte. I što je najgore, stvara se lažan utisak da je taktika nadmudrivanja u stilu “psi laju, karavani prolaze”, delotvornija od atmosfere linča koja se promoviše sa govornice najviše istance državne vlasti. Možda strpljenje i trpljenje jesu vrlina, ali kad se pređe prag dozvoljenog, odnosno manifestuje kao oblik nemoći da se uđe u klinč sa kreatorima nasilja, vrline postaju ozbiljna i alarmantna slabost.
U takvom ambijentu, naravno, daje se potpora i amnestija svemu što ljudima otežava život. Ponajviše, surovoj praksi da se zbog dnevno-političkih hirova stranačkih lidera i njihove ravnoteže (ne)moći, parlament pretvara u nemilosrdni bokserski ring, koji, umesto evropskih zakona i propisa, liferuje agresiju, aroganciju, primitivizam i govor mržnje. Sama politička garnitura, i u vlasti i u opoziciji, postaje (ko)autor sistema “vrednosti”, koji je ustoličen “ustavnim konsenzusom” o neprikosnovenosti i nedodirljivosti političara u Srbiji, čak i onda kada grubo narušavaju i najelementarnija moralna i zakonska pravila.
Zato će tužioci na svaki poziv da reaguju na ofanzivu političkog nasilja odgovoriti slaganjem ramena, “jer Ustav štiti političare”, a sociolozi i psiholozi će uporno i bez većeg efekta tvrditi da zlo koje se kreira s vrha postaje šira slika Srbije. Sve do apsurda da količina, recimo, radikalskih uvreda, kletvi i pretnji bitno određuje nivo njihove popularnosti i rejtinga u velikom delu biračkog tela koji se još nije oslobodilo retorike i prakse ratova, mržnje, progona i svakojakih drugih oblika nasilja.
Pa još kad vladajuća većina, posle krajnje agresivnog i osionog radikalskog nasrtaja u parlamentu, nagoveštava da bi, zarad prikupljanja što većeg broja glasova za ratifikaciju SSP i stvaranja nekakvog privida političkog konsenzusa, “progutala” radikalski amandman kojim se (u amandmanskom ili obliku tzv. interpretativne izjave) relativizuje i obezvređuje suština sporazuma sa EU, teško je oteti se utisku da se parlamentarno nasilje, na kraju, ipak – isplati. Odnosno, umesto da se sankcioniše, ono nagrađuje u neproduktivnoj nadi da će se taktikom popuštanja i svojevrsnog dodvoravanja radikali dozvati pameti i disciplinovati.
Takav ambijent, logično, pogoduje maniru da se, u opštoj političkoj i parlamentarnoj frtutmi, po pravilu, olako prelazi i preko takvih stupidarija kao što je izjava Željka Vasiljevića, osnivača ultranacionalističke Garde Cara Lazara i – kakve li koalicione “levičarske” ljubavi – državnog (SPS) sekretara u Ministarstvu rada i socijalne politike, da bi Srbija trebalo da “uveze” oko stotinak hiljada Azijatkinja kako bi se spasla demografske propasti. I odluke njegove partije da i po cenu razvrgavanja “socijalno-odgovorne” koalicije sa DS spreči njegovu smenu.
Pa pošto su demografske “ideje” zagovornika oružane intervencije Srbije na Kosovu, sasvim u redu, “stvar ličnog afiniteta”, kako kažu u njegovoj partiji, zašto bi se neko ko još pamti ona zla Miloševićeva vremena preterano uzrujavao što se kompromitovani socijalistički i julovski kadrovi ovih dana na velika vrata vraćaju na državnu scenu Srbije. I nije li to još jedna potvrda da političko nasilje ima i neka druga lica.
Peščanik.net, 05.09.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
