Razgovor vodio Kruno Lokotar

Ivan Čolović je pokretač i urednik Biblioteke XX vek, teoretičar i kritičar kulture i dekonstruktor mitova,”arhivar smeća”, kako sam zna reći, jer se uglavnom bavi nacionalističkom kulturom na svim razinama, i na onima koje drugi rado prešućuju. Objavio je desetak knjiga, od kojih su zadnje: Etno (priče o muzici sveta na internetu), 2006; Balkan – teror kulture (ogledi o političkoj antropologiji 2), 2008; Vesti iz kulture, zbirka tekstova pisanih i čitanih u emisiji Peščanik.

Za razliku od Hrvatske koja vrlo nevoljko prima smještanje na Zapadni Balkan i tu etiketu vidi kao civilizacijsku retardaciju, u Srbiji je otpor Balkanu puno manji. No, zanima me kakav je odnos balkanskog i srpskog u priči o nacionalnom srpskom identitetu, radi li se tu o harmoniji, sukobu ili konglomeratu?

Tu se radi o punoj harmoniji. Oni koji se danas u Srbiji nude kao čuvari, medijumi ili uzgajivači nacionalnog identiteta nemaju problema sa Balkanom. Štaviše, oni u izjednačavanju balkanstva i srpstva vide priliku za afirmaciju Srbije kao simboličkog središta i kulturne prestonice Balkana. Nedavno je jedan za nacionalni identitet zabrinut Srbin izišao s predlogom da se u Beogradu podigne Kula Balkana, s postoljem u formi opanaka i krovom dizajniranim u obliku stilizovane šajkače. Neki su se tome nasmejali, ali bilo je dosta onih kojima se stvar dopala. Da li to znači bekstvo od Evrope, da li se Srbija, prihvatajući balkanski identitet udaljava od Evrope? Ne, varate se, objasniće vam naši nacionalno-identitetski trudbenici. Naprotiv, to je način vraćanja autentičnoj Evropi, koja je, podsetiće nas oni, rođena na Balkanu, a zatim se od svog rodnog mesta otuđila. Zato smo mi, zaštitnici i negovatelji srpstva i balkanstva, u stvari čuvari izvornog evropejstva, sa kojim takozvana Evropska unija nema ništa.

Ima li tendencija evolucije kosovskog mita kao jedne od ishodišnih točaka nacionalističke Srbije nakon osamostaljenja Kosova?

Kosovski mit stalno evoluira. Kao i svaki drugi mit on je in progress, on je dinamička narativna struktura ili, prostije rečeno, njegova značenja su promenljiva, pa se mogu prilagoditi različitim potrebama. Nekad će on značiti poziv na rat i osvetu, drugi put podsticaj za odricanje od ovoga sveta. U jednoj prilici slaviće se junak Obilić, u drugoj mučenik Lazar. Ovim mitom može zgodno da se ilustruje nesloga i izdaja, ali takođe i junaštvo i zajedništo. Od njegovih motiva Meštrović je počeo da pravi Vidovdanski hram, kao svetilište jugoslovenskog nacionalizma, a zatim, devedesetih godina prošlog veka, isti motivi, na primer u folklorno-patriotskoj pesmi Vidovdan, bili su iskorišćeni za propagandu ratova u kojima je Jugoslavija uništena. Održavanje i reprodukovanje ovog mita u Srbiji ne zavisi od toga da li je Kosovo nezavisno ili u sastavu Srbije, nego od toga koju ulogu u ovoj zemlji ima politika zasnovana na nacionalističkoj mitologiji. Uostalom, nije Kosovo jedina tema o kojoj pripovedaju naši ovdašnji mitmejkeri.

Postoje li naznake ukupnog smanjivanja kulturno-detonatorskog potencijala, jesu li se kulturnjaci umorili od pristupa kulturi kao politici drugim sredstvima?

Ne smeju se oni umoriti, jer to je za njih vitalno pitanje. Oni ne smeju da dozvole da kultura izgubi značaj kao prostor u kome se reprodukuje i u borbenoj gotovosti održava nacionalni identitet. Oni žive od tog posla, to jest od širenja uverenja da je u kulturi tajna nacije, ona dragocenost koju samo oni mogu da sačuvaju i koju samo oni mogu da nam približe. Da li se ta dragocenost zove identitet, srpstvo, Vidovdan, “naša duhovnost”, Dušanovo carstvo, ćirilica, narodna duša, Kosovo – srce Srbije… nije važno. Važno je samo da narod ostane u uverenju da je taj visokoparni govor o “štasmos i kosmos” – kako je nacionalističke govorancije o identitetu svojevremeno nazvao književnik Vojislav Despotov – važniji od takvih prozaičnih stvari kao što su mir, posao ili pravda.

Čime je u Srbiji završila renesansa interesa za tradicijsku glazbu iz koje nastaje etno?

Za mene je bilo interesantno da na primeru etno-muzike posmatram fenomen koji je Hobsbawm nazvao “izmišljanje tradicije”. Reč je o globalnoj pojavi, jer, koliko sam mogao da utvrdim, ovoj vrsti muzike, ma gde se ona danas javljala, a javlja se pomalo svuda, svojstven je sasvim slobodan, da ne kažem proizvoljan, odnos prema muzičkoj tradiciji. U Srbiji se u okviru tog žanra tradicija “izmišlja” u funkciji rekonstrukcije srpskog nacionalno-kulturnog identiteta. Kako se taj identitet danas konstruiše kao provoslavni i balkansko-vizantijski, i etno-muzika nastoji da intonira nekakav zvuk koji bi to ilustrovao. Dobijeni rezultat treba da pokaže duboko jedinstvo srpske crkvene i narodne muzike, pa time i pravoslavno-etničku supstancu srpske nacije. Ništa manje nije važna sugestija da se taj autentični srpski etno zvuk održao nezavisno od ma kakvog turskog i orijentalnog uticaja, da je ostao živ i zdrav i nacionalno netaknut poslednjih desetak vekova, te da je bilo mogućno da ga danas rodoljubivi muzičari nađu i vrate u život.

Na brzinu sam, vođen vašom metodom kojom ste vršili istraživanja za knjigu Etno, prosurfao po stranicama hrvatskih etno izvođača (Kries, Cinkuši, Legen, Tamara Obrovac, Lidija Bajuk, čak Mate Bulić i Thompson) i debelo se razočarao. Pojam etno spominje se samo na sajtu Alke Vuice, nema utemeljenja glazbene poetike u pozivanju na duh naroda i nacionalne arhetipove… Možete li ovdje neznanstveno i ad hoc, uz grubu pretpostavku da nisam kapitalno promašio, pokušati dokučiti kako je nastala ta razlika prema dobrom dijelu srpskih etno izvođača koji se pozivaju na kontinuitet nacionalne tradicije čiji su oni, manje-više, medijatori i osuvremenjivači?

Mogućni problem sa kojim se susreću predstavnici etno muzike u Hrvatskoj je u tome što međunarodno tržište ove vrste muzike od ponude koja dolazi iz naših krajeva prihvata samo one s balkanskom, odnosno balkansko-romskom etiketom. Tu nema mesta ni za srpsku ni za hrvatsku, ni za bosansku, ali ni za bugarsku ili rumunsku tradicionalnu muziku, ako bi one htele da se nametnu sa nekim svojim posebnim muzičkim likom. Ima mesta i razumevanja, ima sluha samo za muziku s balkanskim brendom. To ide, to se traži. Na mapi regija Etnolenda, kako sam ja nazvao globalno carstvo etno-muzike, naš muzički prostor je predstavljen kao jedinstven i upisan pod etiketom Balkan. A koliko ja vidim, među hrvatskim muzičarima nema raspoloženja da se prihvati ta vrsta zajedništva, ta vrsta zajedničkog balkanskog muzičkog brenda, da se prihvati mesto makar i u ovom idilično zamišljenom muzičkom Balkanu. Nasuprot tome, srpski muzičari su bez oklevanja prihvatili da nastupe pod balkanskom zastavom, pa čak da budu takoreći pijemont muzičkog Balkana, da okupljaju oko sebe bosanske, bugarske, makedonske, rumunske i druge balkanske etno muzičare, kao što to rade Goran Bregović ili Aleksandar Sanja Ilić. Zato njihovi sastavi već svojim imenom javljaju da su balkanski: Balkanika, Balkanopolis, Balkan salaš bend, Balkanske žice.

Knjiga Etno bila bi nemoguća bez interneta. Koje još radosti etnologu nudi internet?

Pre svega radost brzog i jeftinog putovanja oko sveta, uzbuđenje koje ide uz otkriće nečeg neviđenog, nečuvenog, a toga danas ima na internetu. Ima zaista krajeva u koje nijedan putnik-istraživač pre vas nije kročio. Tada se etnolog oseća pomalo kao Malinovski na Trobrijandu. Naravno, i tu postoji opasnost da se izgubite, da lutate jalovo, bez ikakvog dobitka, da kopate po gomili sajtova, a da ne nađete ništa vredno truda. A onda odjednom, eureka, zlatna žica koja vas vodi s linka na link…

Da ste kojim slučajem UN-ovac zadužen za program obilježavanja 21. svibnja, Svjetskog dana kulturne raznolikosti, kakav biste konkretan program preferirali i zašto?

Teško da bih mogao da prihvatim tu čast. Ja nisam baš veliki prijatelj kulturne raznolikosti ili, tačnije rečeno, veoma sam podozriv prema diskursu kulturnog diverziteta. Taj diskurs – zasnovan na ideji da postoje nekakve samodovoljne i nesamerljive kulture – ne zna šta bi sa jednim Picasom ili Kafkom, kao što, videli smo, ne zna gde da smesti, u ime koje kulturne razlike da odredi nacionalno-kulturnu pripadnost jednog Andrića. Nije nimalo čudno što danas ekstremna desnica – na primer, ona u Francuskoj – poteže svetinju kulturne razlike kao jedan od glavnih argumenta za tezu da treba stati na put imigraciji i tako omogućiti da se različite kulture razvijaju, svaka kod svoje kuće, tamo gde im je navodno prirodno mesto. Zato bih ja lakše sebe zamislio kao saradnika na programu UN koji bi bio namenjen smišljanju strategija za bekstvo od kulture, a tu, među onima sa kojima bih rado sarađivao, mogu da zamislim i jednog Terry Eagletona, koji bi mogao za potrebe UN-a da razradi program odvikavanja od kulture, na bazi antropološkog fakta – koji je izneo u Ideji kulture – da je čoveku svojstveno da bude nehajan prema svom kulturnom određenju. Ja bih dodao da ta nehajnost i jest pogonska snaga stvaralaštva, koje se obično brka sa kulturom.

Novosti SKD-a Prosvjeta, 26.03.2009.

Peščanik.net, 28.04.2009.

IVAN ČOLOVIĆ NA PEŠČANIKU

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)