Da li bi zaista mogao ovako da izgleda jedan događaj u skorijoj srpskoj budućnosti?
Dakle: novi srpski ministar finansija (recimo, mlađani McKinsey ekspert i Yale diplomac Lazar Krstić) na prvoj sednici rekonstruisane Vlade uzima reč i kaže da će brzo da uvede čvrstu fiskalnu disciplinu i drastično smanji rashode budžeta kako Srbija ne bi bankrotirala, da će da smanji državne plate i penzije, da će da smanji poreze kako bi privukao investitore, da će prestati da toleriše gubitke javnih preduzeća koje će privatizovati, da neće više davati novac preduzećima u restrukturiranju po cenu da svih 170 propadnu, da više neće zaduživati Srbiju u inostranstvu i da je pozvao Međunarodni monetarni fond (MMF) na sklapanje novog aranžmana.
A zatim priča ide dalje – premijer Ivica Dačić i potpredsednik Vlade Jovan Krkobabić, pošto su se oporavili od prvog šoka, uzimaju reč i odbacuju plan novopostavljenog ministra finansija jer smatraju da su te mere mnogo bolne, da ”postoje i druga rešenja osim smanjivanja plata i penzija”, a ”ne treba nam ni MMF”. Zatim govori prvi potpredsednik Vlade i lider naprednjaka Aleksandar Vučić i – podržava predloge eksperta-ministra finansija. Inače, na Vučićev predlog ministar finansija kao ”svetski, a domaći” postavljen je na tu funkciju u okviru kampanje dovođenja eksperata u Vladu.
Može li se zamisliti epilog ovakvo zamišljenog događaja?
Verovatno postoje samo dva epiloga:
– ili da Dačić i Krkobabić čvrsto brane privilegije svojih birača i glasaju protiv mera novog ministra finansija (što bi u slučaju nesaglasnosti eventualno moglo da dovede do pada Vlade),
– ili da Vučić ”lupi rukom o sto” i sprovede svoju političku volju o reformi državnih finansija (na sreću svih građana) bez obzira na protivljenje koalicionih partnera.
Prvi epilog preživeli smo bezbroj puta od 2008. godine do sada. Svaki slabašni pokušaj da se srpske finansije reformišu i dovedu u pristojno stanje završavan je odbijanjem Dačića i Krkobabića. Dakle, za Srbiju i njene građane (poreske obveznike) bilo bi dobro da se prihvati druga opcija. Ali ako se prihvati drugi epilog – reforma javnih finansija uz čvrstu političku volju – postavlja se pitanje zašto je Vlada morala da ”pravi cirkus” i dovodi eksperta iz inostranstva (domaćeg ili stranca), ako i u Srbiji postoje stručnjaci koji takođe znaju da predlože iste bolne mere i sprovedu ih, naravno pod uslovom da postoji jaka politička volja.
Zato se čini da je aktuelna priča o ekspertu kao ministru – u varijantama (čistokrvno) strani, strani-domaći ili (čistokrvno) domaći – izmišljena dilema i ”koska” koju javnost nepotrebno glođe ovih letnjih dana. Ministar je uvek ”političko biće”, neko ko biračima polaže račune za ono što im je njegova partija obećala pre izbora. Dakle, ministar nije samo struka nego i politika.
Druga je stvar savetnik ministra ili savetnik Vlade. Nema ničeg spornog, naprotiv bilo bi poželjno da ministar oko sebe okupi savetnike (bez obzira čiji pasoš imaju i gde su rođeni), čija je mišljenja spreman da sasluša, ali na kraju on sam treba da donese odluku i tako, kao političar, prihvati odgovornost pred Vladom, Parlamentom i biračima. Naravno, najgore je kad ministar ”privatizuje” funkciju i novac iz državne blagajne tako troši da svojoj partiji (i sebi kao njenom lideru) pribavi bolji rejting u javnosti. Jedan od razloga odlaska iz ministarske fotelje Mlađana Dinkića bila je ta vrsta ”investiranja” državnog novca u projekte G17 plus, a kasnije i Ujedinjenih regiona Srbije, kojeg smo se nagledali od kada je Dinkić ministar finansija.
Ovih dana u javnosti često se spominje Dominique Strauss-Kahn kao mogući savetnik Vlade Srbije. On je nesumnjivo stručnjak čije bi profesionalno iskustvo puno značilo srpskoj Vladi. Ali postoji jedan zakonski pricip koji diskvalifikuje svaku pomisao na angažman Strauss-Kahna. Ako je tačno, a mediji tako pišu, da Sud u Parizu i dalje vodi istragu (nameštenu ili ne, svejedno) protiv građanina Dominique Strauss-Kahna, onda taj stručnjak ne može da radi za Vladu Srbije, jer postoji propis po kome niko ne može da radi za državu Srbiju ako se protiv njega vodi neki krivični postupak. U to se uverio svako ko je (pa i preko veze) pokušao da se zaposli u državnoj službi; uvek se suočavao sa pitanjem ”da li ste osuđivani i da li se protiv vas vodi neki sudski postupak”.
Medijima željnima svakodnevne jeftine senzacije servirana je najnovija o McKinsey japijevcu iz Niša, dobrom detetu i odličnom Yale diplomcu Lazaru Krstiću kao novom ministru finansija. O Lazaru se (ni krivom, ni dužnom) već piše udvorička poezija i peva uz gusle. Kada bi mene pitao, rekao bih mu da pre nego što prihvati poziv dobro pogleda i prouči sudbinu Bože Đelića, vlasnika diplome takođe prestižnog američkog univerziteta, koga je pokojni Zoran Đinđić uzeo iz iste konsultantske firme. Kada je Đelić doveden i njegove ambicije i naša očekivanja bili su veliki. Baš takav nam je bio potrebam – mlad, pametan, uspešan, bogat, profesionalno dokazan, porodično sređen… – da nas svojim znanjem, iskustvom i vezama izvuče iz propasti. Trinaest godina kasnije Božidar Đelić postao je paradigma kako Srbija mrzi i kvari svoju najbolju decu – umesto da popravi Srbiju, Đelić je doživeo da Srbija pokvari njega.
Samo kratko na početku ”srpske” karijere, ne više od dve godine, Đelić je imao odrešene ruke, jer je premijer Đinđić imao političku volju da dovede u red srpske javne finansije. Sve što je posle Đelić radio u svom političkom životu bilo je rezultat nepostojanja političke volje da se njegov rad podrži. I zato su se McKinsey japijevac iz Pirota i diplomac s Harvarda i Srbija razišli.
Da bi ekspert sa znanjem Yalea ili Harvarda i iskustvom iz McKinseya mogao samostalno, nezavisno i uspešno da radi ministarski posao mora da postoji politička volja koja će da ”stane” iza potrebe teških reformi i bolnih mera, na primer, smanjivanja plata u državnoj službi i penzija. A ako postoji politička volja, onda je ”svaki ekspert mio, ma koje vere bio” i njegov posao znatno je olakšan. U takvom političkom okruženju nema razlike između ”naših” eksperata iz belog sveta Bože Đelića, Jovana Krstića ili Nikole Altiparmakova. Svaki od njih može da bude odličan ministar finansija, pod uslovom da ne ispunjava želje ”ujedinjenih socijalista i penzionera”.
Zato se Krstićev uspeh (ukoliko prihvati mesto ministra finansija) neće meriti njegovim predlozima i sprovođenjem mera u koje su ugrađeni njegovo znanje i iskustvo. Mera njegovog uspeha biće moć Aleksandara Vučića da političkom voljom progura kroz Vladu i Parlament ono što je ministar-ekspert predložio.
Ali ni do sada nije bilo upitno ume li neko u Srbiji da formiliše mere koje spasavaju srpske javne finansije. Jer i takvih ima u Srbiji. Problem je međutim politička volja da se te mere sprovedu. Ta volja do sada nije postojala.
Najavljuju da će je biti.
Peščanik.net, 12.08.2013.
