Krajem novembra, Beogradom je kružio SMS kojim se najuporniji učesnici septembarskih okruglih stolova o Medijskoj studiji obaveštavaju da se odlaže predstavljanje Strategije medijskog razvoja, zakazano za 22. novembar 2010. godine. Nije mnogo neobično da medijski poslovi ostanu neurađeni, niti da vlast ne održi obećanja, ali ovog puta se ishod očekivao sa mnogo interesovanja. Pa ipak, odlaganje nije izazvalo veće javne reakcije. Zbog svih koji su profesionalno, savesno i građanski odgovorno, redovno učestvovali u okruglim stolovima, formulisali predloge ili se javno oglašavali o njoj, evo jedne retrospektive dosadašnjeg rada na Strategiji. Možda će njena budućnost biti jasnija ako se pogleda u njenu prošlost. A, možda će i pomoći da Strategija ne podeli sudbinu nekih ranijih, zaboravljenih reformskih inicijativa.
Na početku je bilo lako
Dakle, prvo, kako je tekao rad na Strategiji? Početna ideja je nastala pod pritiskom nezadovoljstva javnosti posle usvajanja izmena Zakona o informisanju u leto 2009. godine. Zatečeno neočekivano burnom reakcijom, Ministarstvo kulture je prihvatilo da napravi strateški dokument kojim će definisati razvoj medija u narednih nekoliko godina. To je bila dobra prilika i da se nekako sumira deset godina haotične tranzicije. Tokom nje je koegzistencija loših zakona, zaustavljanje privatizacije, međusobno suprotstavljanje propisa napravilo zbrku u kojoj ponovo treba mapirati poslove, predložiti nove zakone i istinski početi harmonizaciju sa normama EU. Rad je počeo pre šesnaest meseci najavom nove radne grupe koju će činiti predstavnici medijskih udruženja (Radna grupa za strategiju razvoja medija, „Politika“, 26.08.2009.), koja, međutim, nikad nije formirana. Način rada je promenjen kada je odlučeno da se konkuriše za pomoć kod Evropske komisije i zatraži ekspertska Studija o stanju u medijima u Srbiji. To je bila važna i dobra odluka jer je ta vrsta pomoći zaista dragocena. Ovakva studija mogla je imati niz prednosti: olakšati sistematičan pregled evropskog okvira, utvrditi obaveze koje će proizlaziti iz Acquis Communautaire kada jednom počnu pregovori o pridruživanju i prikazati iskustva zemalja koja mogu biti korisna u rešavanju domaćih problema. Studija je mogla biti i dobar pogled sa strane, upućenih ali ne interesno opterećenih stručnjaka. Na duži rok, mogla je biti i posticaj Ministarstvu da i ubuduće značajne zakonske izmene ili promene politike zasniva na ekspertskim, a ne na političkim predlošcima. Radna grupa nije uvek srećno rešenje u pripremi zakona, a i donosioci odluka mogu da ih raspuštaju ili zanemare njihove predloge s istom lakoćom s kojom ih i imenuju.
Efikasna pomoć Evropske komisije je bila presudna za nastanak Medijske studije u veoma kratkom roku tokom proleća 2010. godine. Nekoliko evropskih konzorcijuma je imalo desetak dana da sastave ekspertske timove, a Kancelarija Evropske komisije u Beogradu izabrala je tim koji je ponudio COWI Consortium. Eksperti su dobili dva meseca da urade studiju (dva člana tima po 28 dana, a vođa tima 60 dana). Za tako kratko vreme trebalo je napraviti pregled evropskog okvira, uporednu analizu tri odabrane zemlje i studiju o domaćim medijima. To je bio veoma težak zadatak za tim u kome niko nije imao iskustva sa medijima u Srbiji i kada, izgleda, ni Ministarstvu nije bilo sasvim jasno šta je cilj takve studije. Na to upućuju bar dve stvari koje se vide iz sadržaja Studije. Prva je veoma značajna odluka o izboru zemalja za uporednu analizu. Prema navedenom objašnjenju, odabrane su Danska, zato što ima dualni sistem i dugu tradiciju lokalnih medija koji može biti dobar model za buduću medijsku strukturu u Srbiji; Austrija, jer je po veličini i kulturnom kontekstu slična Srbiji i uz to ima znatna preklapanja jezičkih teritorija, i Nemačka, jer je njeno zakonodavstvo veoma jasno ustrojeno za razliku od drugih velikih zemalja kao što su Velika Britanija ili Francuska. Nijedan od ovih razloga nije ubedljiv argument za izbor, jer ne ukazuje na elemente srodnosti koji su važni za poređenje u ovoj analizi, niti za kasniju relevantnost njihovih iskustava. Naprotiv, veličina tržišta, broj medija, snaga javnih servisa, medijska i politička kultura su u mnogim slučajevima veoma otežale pozivanje na iskustva i čak razumevanje njihovih rešenja. To se u kasnijim raspravama često videlo – nijednom primeri, rešenja ili prakse iz Danske ili Austrije nisu detaljno analizirani, niti razmatrani kao moguća inspiracija. Zato bi rasprave uvek živnule kada su u debatama učestvovale ekspertkinje iz susednih zemalja, mnogo je više bilo interesovanja za iskustva zemalja u tranziciji, i uvek kada su učesnici bili iz Velike Britanije, pre svega jer su impresionirali znanjem i sposobnošću da probleme vide i u razvojnom i u evropskom ključu.
Drugi razlog koji ukazuje na nejasno postavljene ciljeve je veoma slaba ekonomska osnova analize, posebno potpuno ignorisanje finansijskih aspekata preporuka i izvodljivosti sugerisanih rešenja. Zbog toga i preporuke, a posebno SWOT analiza, uglavnom deluju neubedljivo i ne nude nikakve indikatore opravdanosti i izvodljivosti. Očigledno je da su autori studije najteže dolazili do podataka o finansiranju, ekonomskoj snazi i potencijalu i medija i medijskog tržišta. Utoliko je i propuštena prilika da se pokaže značaj ekonomske analize, koja u ovdašnjim medijskim debatama nikada nije tema. Argument isplativosti, naravno, nije čak ni najvažniji u medijskim razgovorima, ali ne sme se ni svaki razgovor o važnosti tržišta odbacivati kao komercijalizacija. Zato je važno porediti iskustva različitih zemalja. Prema Studiji, regionalne televizije u Danskoj u proseku pokrivaju oblast sa oko 700.000 stanovnika, a u Nemačkoj čak sa 9,5 miliona. Prema broju dozvola, regionalne televizije u Srbiji pokrivaju u proseku 225.000, a ukoliko se ubroje i lokalne, prosek je još manji, oko 50.000 stanovnika. Da li su građani Srbije toliko bolje informisani od građana Danske ili Nemačke? Ili, RTS jedva uspeva da prikupi oko 50 miliona evra od pretplate (još oko 35 miliona od oglašavanja), a ima otprilike isti broj zaposlenih kao danska ili austrijska javna televizija koje imaju budžet od 750 miliona, odnosno 850 miliona evra. Da li to znači da RTS uspeva da sa mnogo ljudi i malo para pravi podjednako dobar program, ili je program mnogo manje kvalitetan i raznovrstan? RTS jeste veoma siromašna javna televizija u poređenju sa televizijama u EU, pa i u regionu, ali njen kombinovani prihod od pretplate i oglašavanja je veći nego zbirni prihod svih ostalih televizija u Srbiji zajedno, koje legalno žive od oko 60 miliona evra godišnje. Da li medijsko tržište održava i novac koji nije poznat ni medijskim ni poreskim organima? Rasplitanje komplikovanih tokova novca u ovoj oblasti je veliki izazov i za dobro upućene a, izgleda, i za Ministarstvo kulture. Sa druge strane, Studija se pokazala veoma vrednom kao dokument u kome su objedinjeni mnogi uvidi. Takođe, dovela je medijske teme u vezu sa industrijom oglašavanja, proizvodnjom sadržaja, elektronskim mrežama, IP pravima, digitalizacijom i korišćenjem medija. Pokazala je da je za pisanje Medijske strategije važna analiza veza između svih ovih oblasti, a ne naklonost političara ili blizina sledećih izbora.
Odložena Strategija
Na osnovu malobrojnih novinskih tekstova o ovoj temi, vidi se da je, dok je rok za završetak posla bio dalek, sve izgledalo jasno i lako: „Sredinom godine biće završena i javnosti predstavljena Medijska strategija, koja bi konačno trebalo da uredi našu medijsku scenu“, najavljuje u intervjuu za „Novosti“ ministar kulture i informisanja Nebojša Bradić (Sprečićemo monopol u medijima, „Večernje novosti“, 27.03.2010.). Narednih par meseci glavni, glavni posao Ministarstva bio je da povremeno najavljuje naizmenično Strategiju i ekspertsku Studiju: Medijska strategija stiže na leto (07.05.2010.), Naredne sedmice stiže Medijska studija (16.06.2010.), Sledeće nedelje javna rasprava (27.08.2010.). U međuvremenu je, u saradnji sa OEBS-om i Britanskom ambasadom, pripremljena i javna debata i jesen je počela serijom od pet okruglih stolova o ključnim oblastima iz Medijske studije. Međutim, kvalitet Studije, zanemarivanje štampanih medija, većina preporuka, pre svega, budućnost RTV Vojvodine, mreže regionalnih javnih servisa i TANJUG-a, nagovestili su da Studija nije tekst koji se jednostavno može prepisati u Strategiju. Uz to, najveća medijska udruženja su tokom leta usaglasila stavove i ušla u javnu raspravu sa zajedničkom platformom, pa je bilo sasvim jasno da će pisanje Strategije biti komplikovan posao. Iz Ministarstva su i dalje stizale najave o vrlo preciznom radnom kalendaru za naredna dva-tri mecesa, čak i uz neočekivanu, a dobrodošlu racionalizaciju: U tekstu Giljotina medijskih propisa do kraja godine, Nataša Vučković-Lesendrić, pomoćnica ministra kulture zadužena za medije, kaže: „…biće potrebno menjati većinu medijskih zakona, tako da ćemo predložiti da se uradi giljotina propisa u ovoj oblasti.“ Ona objašnjava da će Ministarstvo kulture predložiti i ekonomsku studiju izvodljivosti, jer će to podrazumevati određene troškove i prihode. „Veliki sam optimista i očekujem da ćemo do kraja oktobra imati taj predlog, a da ćemo do kraja godine imati čistu situaciju na medijskoj sceni.“ („Danas“, 02.09.2010.)
Zanimljivo je utvrditi na čemu je Ministarstvo zasnivalo svoje hrabro i ambiciozno obećanje da će do kraja godine predložiti Strategiju, uraditi studije izvodljivosti, završiti javnu raspravu, obezbediti da Vlada usvoji Strategiju i usput giljotinirati propise. Za sudbinu Strategije presudno je važno ustanoviti koliko je Ministarstvo kulture zaista sposobno da proceni i strateški osmisli razvoj u oblasti medija kada ovako očigledno nije u stanju da proceni vlastite resurse i obećanja za naredna dva-tri meseca. Najverovatnija pretpostavka je da je u tom poslu očekivalo pomoć, koju nije dobilo. Samo nekoliko dana pred početak okruglih stolova, Ministarstvo je raspisalo prilično maglovitio formulisan kokurs za neki posao u oblasti razvoja medija. Na prvom okruglom stolu, i na direktno postavljeno pitanje, nagovešteno je da je taj posao već dobila, ili već radi, konsultantska kuća PricewaterhouseCoopers. Ovog puta nije reč o tome kako su oni počeli rad pre nego što je konkurs formalno okončan, kako su i na osnovu kojih referenci izabrani, niti koliko je taj angažman koštao. Ovde je reč o tome da je Ministarstvo pokušalo da autsorsuje već autsorsovani posao, dakle da se potpuno distancira od svog osnovnog rada u oblasti za koju je nadležno. Nikakve studije i sažeci ne mogu zameniti ulogu Ministarstva u definisanju razvojnih prioriteta i odgovarajuće politike u medijskoj oblasti. To umesto njega neće uraditi ni eksperti ni konsultanti. Dakle, odlaganje u izradi Strategije počelo je tada, u trenutku kada je Ministarstvo pokazalo da neće biti u stanju da Medijsku studiju koju je tražilo i predloge učesnika sastavi u jedan strateški dokument. Druga moguća pretpostavka je da je Ministarstvo ostalo bez podrške i jasne odluke Vlade o tome kako da usmeri medijski razvoj. Sudeći prema novinskim izveštajima, teško je reći da li se i kada to desilo. Kada je rok prvi put odložen, stigla je najava novog: „Iako je Nacrt medijske strategije trebalo da bude predstavljen u ponedeljak 4. oktobra na poslednjem okruglom stolu u okviru javne rasprave, donošenje Nacrta je odloženo za dva meseca i trebalo bi da se taj dokument nađe pred Vladom do 1. decembra“, kaže za „Danas“, Nataša Vučković-Lesendrić, pomoćnica ministra kulture zadužena za medije.“ (Medijska studija pred Vladom do decembra, 04.10.2010.) Prema tekstu postavljenom na sajtu Ministarstva, Nacrt medijske strategije gotov početkom novembra, odlaganje nije umanjilo optimizam i planove ministra kulture: „…posle okruglih stolova koji su bili veoma plodotvorni – vođena je živa diskusija sa predstavnicima novinarskih udruženja, medijskih asocijacija, zainteresovanih pojedinaca, grupacija i stigle su veoma dobre i konstruktivne primedbe. U ovom trenutku pripremamo ceo taj materijal koji ćemo predstaviti javnosti tokom oktobra.“ (07.10.2010.)
Kada je drugi put najavljeni rok istekao, u Ministarstvu su odlučili da stvar reše elegantnije i objavili da više neće licitirati rokovima: „Nakon završenih okruglih stolova rezimiran je materijal i uočili smo da nema toliko sadržaja, egzaktnih podataka i argumenata koji bi mogli da nam pomognu u izradi strategije. U fazi smo prikupljanja podataka o tome koliko se sredstava sliva u medije i iz kojih sve izvora, kako bismo pronašli konačan model povlačenja države iz vlasništva medija. Prikupljanje tih podataka će malo potrajati, a najviše problema po tom pitanju imamo sa lokalnim samoupravama“, ističe Vučković-Lesendrićeva. (Politički interesi koče strategiju, „Danas“, 24.11.2010.)
Ogroman profesionalni napor i socijalna energija su uloženi u izradu Studije i debatu o njoj. Kako se dogodilo da Ministarstvo kulture na osnovu toga ne može da sastavi jedinstven dokument, i da će, posle rada ekspertskog tima i posle konsultantskog sažetka, morati samo da radi dodatne analize? Ako je to već bilo u stanju da uradi samostalno, zašto to nije uradilo pre godinu dana i skratilo put do dobre analize? Ako uz angažovanje svih ovih organizacija, timova, konsultanata i dalje nema dovoljno validnih podataka, onda su domaći mediji za Ministarstvo kulture potpuna terra incognita. Mediji su u Srbiji u središtu političkih sukoba dvadeset godina, a poslednjih deset su i objekat prilično komplikovane tranzicije. Nikada za sve to vreme nije se o njima vodila ovako iscrpna javna rasprava. Medijska udruženja, zaposleni u medijima, istraživači, aktivisti nevladinih organizacija dolazili su redovno i u velikom broju na svih pet okruglih stolova organizovanih u septembru. Bilo je upadljivo više onih koji su zainteresovani za sudbinu medija nego onih kojima je medijska politika posao. Iz nedelje u nedelju, diskutovali su, predlagali, nastojali da doprinesu formulisanju zajedničkih stavova. Predstavnici medija nikada nisu jasnije i jedinstvenije nastupali ni u jednoj akciji kojom se regulišu odnosi u medijima. Sav taj kapital ne bi trebalo da ostane neiskorišćen. Sposobnost da se različita medijska udruženja samostalno organizuju i dogovore o jedinstvenom nastupu ogromna je dobit od ove javne rasprave. U stvari, iz zajedničkog nastupa izdvojila se Asocijacija medija, udruženje koje okuplja medijske vlasnike, uglavnom vlasnike štampanih medija. Njeni članovi su arogantno izostali iz ovih razgovora i čak netaktično tražili da se o budućnosti medija u ime industrije samo oni pitaju. Ali, i to je pokazatelj da se medijska debata pomerila sa početne tranzicione tačke i da su i u medijima interesi vidljivo različiti. Šteta je što okrugli stolovi nisu bili otvoreni za javnost i što ovaj značajan trenutak u sazrevanju medijske scene nije dobio veću podršku i značaj. Još nenapisana Medijska strategija se već zbog toga ispostavila kao značajan dokument. Tačno je, sve dok nema volje da se mediji regulišu u skladu s demokratskim standardima, ni evropska efikasnost ne može naterati domaću vlast da uradi ono na šta se obavezala. Ali, godina koju je vlast koristila samo da pokaže svoju nekompetentnost pomogla je medijima da definišu svoje nove prioritete.
Strategija, Studija, Sažetak objavljeno u : Monitoring medijske scene u Srbiji, Anem publikacija IV, ANEM: Beogad, 2009. str. 11-16.
Objavljeno 04.12.2010
Peščanik.net, 04.12.2010.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA