Mirne nedeljne večeri 16. aprila 2017. tačno u 20 časova kroz domove naših sugrađana prolomio se gromoglasni krik Dmitrija Kiseljova: „Христос воскресе!“ da bi potom svojom uobičajenom intonacijom zaštićenom trgovinskom markom „Kiseljov“, svečano nastavio: „Ovo su Nedeljne novosti i ja – Dmitrij Kiseljov“. Ruski televizijski gledaoci su ljudi upućeni i izvežbani i odmah su znali o čemu se radi. No ako se među njima slučajno zatekao i neki novajlija, neko bez iskustva, ponukan njegovim entuzijazmom je lako mogao biti doveden u zabludu i pomisliti da je Dmitrij Kiseljov ili neposredno učestvovao u procesu uskrsnuća ili da je on sam zapravo Isus.
Ne samo uskršnja tema, već i ukupna zastupljenost verske tematike na ruskoj televiziji je stvar koja zaslužuje posebnu pažnju. Televizijski kanali Spas i Carigrad, dva kanala specijalizovana isključivo za emisije s religioznim temama, pa veliki broj religioznih emisija na svim ostalim kanalima, zatim redovni direktni prenosi uskršnjih i božićnih liturgija u kojima državni vrh, u koreografskoj postavci pas de quatre – Medvedev, njegova supruga, Putin i Sobjanin – tokom višečasovnog disciplinovanog stajanja pred amvonom drže upaljene sveće i ritualno osvetljavaju patrijarha Kirila na svom radnom mestu, pa bezbroj kadrova prskanja svetom vodicom svekolikog ruskog naoružanja najrazličitijeg dometa i ubojne moći – dakle, sve to nas svakodnevno i uporno navodi na zaključak da je Rusija tokom svog tegobnog „pridizanja s kolena“ negde usput izgubila davno stečeni status svetovne države i da mi danas zapravo živimo u pravoslavnom kalifatu.
A razna čuda i čudesa, sve te čudotvorne ikone, mošti i čudesna isceljenja, sva ta neviđena dela božja su posebna priča. Već duži niz godina, televizija nam povodom svakog uskrsa demonstrira čudo „blagodatnog ognja“, čudesan čin božiji po koji predstavnici Ruske pravoslavne crkve svake godine odlaze u Jerusalim i dovoze ga u Rusiju da bi nam tu kod nas, na licu mesta prikazali njegova čudotvorna svojstva.
Ali možda sam prestrog: ako narod želi da veruje u čuda, niko mu to ne može zabraniti. Tim pre što danas, osim nade u nekakvo čudo ništa drugo i nema. Mene iskreno rečeno više razdražuje protivrečnost i licemerna nedoslednost kojom se razna čudesa promovišu. U emisiji koju je Dmitrij Kiseljov počeo sugestivnom i neporecivom tvrdnjom „Христос воскресе!“, a potom nastavio s reportažom o čudima blagodatnog ognja, išao je i treći obiman prilog pod nazivom „Hokus-pokus“. U njemu nas je Kiseljov izvestio o delatnosti jedne (doduše) državne institucije koja izdaje certifikate vešticama, vračevima i vidovnjacima. U želji da ih definitivno raskrinka, Kiseljov se ljutito obrušio na te zloduhe, na tu „profesionalnu nečist“ koja nevinom narodu truje dušu. Voditelj je bio posebno gnevan na činovnike „Rosstandarda“ koji su „blagoslovili“ procedure izdavanja certifikata raznim molitvoterapeutima, kosmoterapeutima i svakojakim medijumima i dozvolili veštici Jaroslavni da svojim sledbenicima štampa diplome po uzoru na državne, kao i na mnoga druga lica koja kao da su se pre samo par minuta otrgla iz veštičijeg vrzinog kola i pojavila se pred kamerom. Ni njegove kolege – pojedini televizijski voditelji – ništa bolje nisu prošli. Kiseljev ih je pošteno naribao za sva nedela, za sve one mnogobrojne televizijske priloge i emisije o vidovnjacima i ljudima s natprirodnim isceliteljskim darom. S rečima pokore i dubokog kajanja, u krupnom planu je nastupio i naš glumac Porečenkov koji je (grešna mu duša) nekad davno vodio jednu baš takvu televizijsku emisiju.
Pošto je do kraja razotkrio sva nedela veštica i vidovnjaka, Kiseljov je na sebe ponovo odenuo blaženo i smireno lice sveca i svima poželeo „srećnu nastupajuću uskršnju nedelju“. Kao naravoučenije, na kraju emisije je ostao utisak da kad već bez čuda ne možemo, onda je on (Kiseljov) tu da narodu kaže koja su čudesa ispravna i korisna, a koja su nasuprot tome, nepoželjna i štetna. Međutim, i dalje ostaje nerazumljivo zašto se prislanjanjem nekakve stare obojene daščice na bolno mesto na telu pacijenta ostvaruje njegovo čudesno izlečenje ikonom, a pesmom praćenom zvoncima i bubnjem nekog diplomiranog jakutskog šamana ne može; zašto molitve izgovorene po kanonima Ruske pravoslavne crkve treba podsticati i podržavati, a reči molitvoterapeuta ili bajanje veštice Jaroslavne odlučno odbaciti i po svaku cenu izbegavati.
To mamljenje naroda na upotrebu duhovnog opijuma bez opširnog i dobro osmišljenog programa, bez podrobnog objašnjenja koji je opijum koristan i neophodan, a koji štetan i neprihvatljiv, sve to nesporno liči na akt nelojalne konkurencije. Jedna dobro organizovana banda trgovaca opijumom, koja je uzgred već odavno osvojila rusko tržište i na njemu ustanovila svoj monopol, sada, protivno dobrim poslovnim običajima i uz svesrdnu pomoć televizije, vredno radi na odstranjivanju svojih konkurenata.
Zato molim da se ovaj tekst čita kao moje obraćanje Federalnoj antimonopolnoj službi da istraži moje navode i ispita odgovornost građana Ruske Federacije Vladimira Gunđajeva (patrijarha Kirila) i Dmitrija Kiseljova, u skladu sa Federalnim zakonom br. 135 „O zaštiti konkurencije“.
Ежедневный журнал, 18.04.2017.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 26.04.2017.