Rekonstrukcija i dalje teče, jede tuđu decu i zadovoljno podriguje, kao prilikom spiritističke seanse koju je u po bela dana organizovao premijer Srbije nad grobom šefa Ozne, Udbe, skraćeno za tajnu policiju socijalističke Jugoslavije, a povodom 30. godišnjice smrti Aleksandra Leke Rankovića. Od zgodnih povoda tu je i netom upražnjeno mesto direktora bezbednosno-informativne agencije, savremene naslednice Lekinog čeda iz davnih vremena dok su Jugoslavijom još vršljali elementi i kolone – a posla bi se za duhove prošlosti našlo i, što da ne, na čelu buduće jedinstvene liste kosovskih Srba, onih koje je Ranković po premijerovom mišljenju baš najviše zadužio.

Da je Srbija iole pribrana politička zajednica, ovo okultno zazivanje demona koji je udario temelje savremenom „pitanju Kosova“ koštalo bi Dačića ne tek premijerske fotelje već i kredibiliteta u javnosti za bavljenje bilo kakvim javnim poslom odgovornijim od prodaje srećki na železničkoj stanici. Ali Srbija to nije, pa su mediji s dužnim patosom obradili lik i delo bivšeg prvog policajca, tobož palog u odbrani srpskih interesa, dozvoljavajući Dačiću da naširoko obrađuje zdrav razum građana na način za koji ne postoji dovoljno pristojan eufemizam.

Pošto je položio venac i aranžirao osmrtnu traku na koju se skromno pribeležio, Dačić je sa Lekinog groba poručio „da je interes svih Srba na Kosovu i Metohiji da izađu na lokalne izbore i istakao da se razgovara o fomiranju jedinstvene srpske liste“. Premijer je svim Srbima obećao da će zajednica srpskih opština biti „prvi međunarodno priznat entitet“ na Kosovu, preteći im usput Albancima i Srbima „koji su u Tačijevoj vladi“.

Prethodno su, uz više ponavljanja, emitovane i nešto konkretnije pretnje kadrovskim čistkama, valjda u čast velikog policijskog pretka.

Čežnju je premijer svojoj publici lukavo podstakao najavom budućeg zadovoljstva: Dačić će, naime, od državnih arhiva tražiti snimak sa Rankovićeve sahrane gde će se videti kako sto hiljada ljudi skandira Lekino ime.

Mediji su takođe preneli da ih je Dačić podsetio i da je Ranković na Brionskom plenumu razrešen svih funkcija a kasnije isključen i iz Saveza komunista, te da Ranković kao jedna od najistaknutijih ličnosti socijalističke Jugoslavije, objektivno nikada nije doživeo političku rehabilitaciju. „Suština njegove smene nisu bile lažne optužbe o prisluškivanju Tita, nego politika usmerena protiv interesa srpskog naroda i Srbije“, rekao je Dačić.

Siromašni zanatlija iz Obrenovca, beogradski ilegalac i uhapšenik kvislinške vlade, borac u Drugom svetskom ratu… biografija Aleksandra Rankovića za njegove savremene političke tumače očito je zanimljiva samo u kontekstu ofucanog populizma za nadgornjavanje sa liderima Srba sa severa Kosova. Premijer se sa Rankovićevog groba zapravo obratio javnom pamćenju kolektivnog zanosa na Gazimestanu 1989. i obećanja povratka kolonijalne uprave nad svetom srpskom zemljom, ako treba i drugim sredstvima.

Silom prilika, kosovske ambicije Beograda danas su srezane na komandovanje „zajednicom srpskih opština“, a sredstva koja su na raspolaganju uglavnom se svode na tužakanje Briselu zbog statusno pristrasnog pečata na glasačkim listićima. Ali sećanje je moćan instrument za vlast.

„Akcija nasilnog prikupljanja oružja i sistematskog pretresanja terena radi toga, koju je na Kosovu i Metohiji sprovodila Služba državne bezbednosti od kraja 1954. sve do sredine 1957. godine, sa oštrinom koja je prelazila svaku meru i pretvarala se u teror nad stanovništvom“, navodi se u završnom poglavlju monografske Knjige o Kosovu (SANU, 1985), jednom od ključnih dela u projektu revizije srpske istorije i politike iz slavnih memorandumskih dana. Autor beleži i Rankovićev pad na Brionskom plenumu 1966. gde je „diskvalifikovano dotadašnje ponašanje Službe bezbednosti i njenoga rukovodioca Aleksandra Rankovića… među mnogim gresima ove službe navodio se posebno teror nad Albancima na Kosovu i Metohiji, a to je ujedno trebalo da bude drastičan primer jedne velikodržavne, unitarističke i opet velikosrpske politike koju je, prema oceni Brionskog plenuma, sprovodio Aleksandar Ranković.“

Knjiga o Kosovu, ugrađena u osnov nacionalne renesanse s kraja 80-ih i tokom mračnih devedesetih, upravo je pokrenula rehabilitaciju te politike uz pomoć novog tumačenja istorije, u šta spada i vrlo, novo kritičko čitanje posleratnih ustava SFRJ, od prvog iz 1946. kada je Kosovo steklo status autonomne oblasti, preko ustava iz 1963. kada je oblast promovisana u pokrajinu, do ustavnih amandmana nakon Brionskog plenuma ’66. kojima su dve autonomne pokrajine dalje emancipovane priznanjem konstitutivnog svojstva u jugoslovenskoj federaciji.

Rehabilitacija te politike, dakle, uveliko je okončana i u njoj iz sve snage i do poslednjeg daha uživamo već decenijama; što se tiče političke rehabilitacije Aleksandra Rankovića, za to bi moglo biti dovoljno i posthumno članstvo u Dačićevoj stranci koja se i dalje lažno predstavlja kao politička naslednica Komunističke partije Jugoslavije. Leka nije osuđen pa se, na svu sreću, reformisano sudstvo o tome neće pitati. Svoje izgnaničke godine, prema svedočenju savremenika, provodio je u porodičnoj kući na Senjaku i u letnjikovcu u Dubrovniku, gde je i preminuo.

Nadživeo ga je komunista, španski borac, heroj borbe za pravdu i jednakost svih ljudi u burnim vremenima prve polovine dvadesetog veka, Koča Popović. Rehabilitovanu politiku srpskog nacionalizma u režiji Slobodana Miloševića, tog „bankarskog pacova“, kažu, ovako je opisao:

„Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj stvarnoj istoriji.”

Peščanik.net, 24.08.2013.