Poslanik Đukanović ponovo govori o sudokratiji. Od ranije znamo da se on protivi uvođenju nezavisnog sudstva i da se zalaže da i ubuduće poslanici biraju sudije. Njegov stav je da samo narod može dati legitimitet vlastima. Ako je sudstvo jedna od tri grane vlasti, ko sudijama daje legitimitet ako ne narod preko izabranih predstavnika? Budući da sudije vrše vlast, ne možemo dozvoliti da biraju sami sebe.
Mogu li se pravdati ovakvi stavovi? Poznati profesor prava i filozofije sa Novog Zelanda, Džeremi Voldron, često je ukazivao na to da sudijama nedostaje demokratski legitimitet. Sudije donose političke i moralne odluke, ali zašto bismo njihove stavove smatrali vrednijim od stavova običnih ljudi? Ne počiva li demokratska zajednica na pretpostavci moralne jednakosti? Ne urušava li se, na kraju, sam princip demokratske samovladavine ukoliko sudije samostalno i na svoju ruku odlučuju o važnim moralnim i političkim pitanjima?
Deluje da se Đukanovićeva borba protiv sudokratije zaista može braniti. Da sam na njegovom mestu verovatno bih pred evropske birokrate izašao sa ovim Voldronovim rečima. Pošto nisam i nalazim se na dijametralno suprotnoj poziciji od Đukanovića, pokazaću šta je sve pogrešno i krivotvoreno u navedenoj argumentaciji.
Prvo, Voldron zaista govori o manjku legitimiteta sudija, ali ne misli na „obične“ sudije, već na sudije vrhovnog suda. Vrhovni sudovi i njihovi kontinentalni pandani, ustavni sudovi, zaista delom vrše političku vlast i odlučuju o moralnim pitanjima. Njihov zadatak je da tumače apstraktne ustavne norme i prava i ocenjuju da li su niža akta usklađena sa njima. Pošto se bave interpretacijom i tumačenjem apstraktnih normi, očigledno je da donose moralne i ideološke odluke. Primer može biti tumačenje slobode govora ili pitanja šta je to ljudsko biće. Odluka o ispravnom tumačenju ne bi trebalo da bude prepuštena nekakvim stručnjacima, jer smo svi moralno jednaki. Voldron tvrdi da onaj ko donosi obavezujuću odluku mora imati demokratski legitimitet. Zato tumačenje apstraktnih normi treba prepustiti izabranim predstavnicima u parlamentu, umesto sudijama vrhovnog ili ustavnog suda.
Voldron, međutim, smatra da moraju biti ispunjeni određeni uslovi da bismo ovakvu odluku mogli da branimo: moraju biti uspostavljene demokratske institucije koje dobro funkcionišu; moraju postojati sudske institucije koje su nezavisne od izvršne i zakonodavne vlasti; društvo mora biti posvećeno odbrani individualnih i manjinskih prava; i mora postojati nesaglasnost u društvu o tumačenju prava kako bi uopšte imalo smisla donositi odluke ovog tipa.
Dve su nam stvari ovde važne. Prvo, iz Voldronovog drugog uslova možemo videti da je nezavisno sudstvo (koje ne uključuje vrhovni ili ustavni sud), sama pretpostavka demokratskog poretka. O tome da li bi sudije trebalo da budu nezavisne od izvršne i zakonodavne vlasti ne možemo ni raspravljati. Razlog je jednostavan. Sudovi ne donose zakone, već kontrolišu da li se politička vlast vrši u skladu sa zakonom. Postoji značajna razlika između ustavnih i zakonskih normi. Ustavne su apstraktne, a zakonske konkretne. Presude se vrše na osnovu toga da li možemo dokazati određene činjenice koje ukazuju da je zakon prekršen, a ne na osnovu interpretacije apstraktnih ustavnih normi.
Pored toga, iz Voldronovih uslova vidimo da nije uvek ispravno prepustiti parlamentu da donosi odluku čak i kada se radi o političkim i moralnim pitanjima. Ukoliko predstavničke institucije ne funkcionišu dobro i nema nezavisnog sudstva, postoji velika šansa da izabrani predstavnici ni na koji način ne budu povezani za voljom naroda. Upravo je to slučaj u Srbiji. Drugim rečima, ne samo da se o nezavisnosti „običnih“ sudova i sudija ne sme raspravljati, već je pitanje da li u sadašnjim okolnostima možemo pronaći dobar razlog da parlamentu prepustimo bilo koju odluku.
Da zaključimo. Nezavisnost sudstva od političke vlasti neupitna je i počiva na principu podele vlasti. Još je Monteskje pisao da nas jedino podela vlasti može sačuvati od despotije i razobručene tiranije grupe pojedinaca. Zato, kada se poslanik Đukanović, pozivajući se na narod, protivi nezavisnom sudstvu, on zapravo izražava želju da taj narod tiraniše bez ikakvih ograničenja.
Peščanik.net, 28.01.2021.
REFORMA PRAVOSUĐA