Zatražili su mi ovih dana iz jedne regionalne redakcije komentar o negativnim tendencijama kojima sve češće svedočimo. Povod je bio porast udruženja u Srbiji koja zagovaraju „lov na veštice“ ili, tačnije, na ne-Srbe i one koji se ne uklapaju u koncept pravog srpstva.
Moj odgovor je glasio otprilike ovako: „Jačanje ekstremnih krugova i organizacija koje promovišu politiku odstrela svih onih koji razmišljaju drugačije od većine i koji se zato smatraju nepatriotama, nepoželjnima pa i neprijateljima, samo je dokaz da zemlje regiona ponovo ulaze u veoma mračnu fazu svog razvoja. Kao da se krug zatvara – vraćamo se na početnu tačku od koje smo krenuli pre dvadeset i više godina. Od mržnje i netrpeljivosti po etničkoj i verskoj osnovi, sada kada su se ratovi i sukobi završili, bar u smislu akutnog fizičkog nasilja, kao da počinje „čistka“ nepodobnih u vlastitim redovima. Ovaj proces je tako ozbiljan da ga je teško opisati samo kao nedemokratičnost i netoleranciju, jer se radi o obliku u kojem se nasilje i mržnja sada vrše drugim, ne vojnim ali ipak nasilnim i opasnim sredstvima. Posebno su na udaru oni koji su vidljivi na javnoj sceni, a koji su dovoljno odvažni da kažu nešto što će uzburkati duhove: jer, ako njih zastrašite time ste uputili jasnu poruku i svima onima koji su slabiji i sa manje hrabrosti. Države tolerišu ovakve organizacije, ali i medije i novinare, pod izgovorom slobode udruživanja, slobode misli i govora, pa i slobode medija. U stvari, one na taj način pokazuju da su ili slabe i bez demokratskog kapaciteta ili da vode „rat preko posrednika“ (war by proxy). Tako ovi radikalni elementi obavljaju prljavi deo posla, seju mržnju i vrše diferencijaciju, a vladajuće elite mogu uvek reći da nemaju ništa s tim. Najgore od svega je što se upravo oni krugovi koji su doveli do erozije čitavih društava, sada predstavljaju kao branitelji nacije ili etničke grupe, time amnestirajući sebe od svih zala učinjenih u ime navodne odbrane nacije ili grupe.“
Još sam odgovarala na novinarsko pitanje kada sam počela da razmišljam o Makedoniji i da identifikujem ovdašnje aktere. Kroz misli su mi prolazile slike onih koji godinama bez ikakvih smetnji obavljaju tu prljavu a naizgled patriotsku misiju. Kako drugačije tumačiti, recimo, situaciju kada voditelj nažalost veoma gledane televizijske emisije poziva na kontra-proteste u ime vere, rečima „hajde da im pokažemo koliko nas ima“, da pokažemo tim antihristima i studentima arhitekture koji su uredno najavili protest protiv izgradnje crkve na skopskom glavnom trgu. Sledećeg dana zaista je usledila scena „dokazivanja“ da je batina izašla iz raja kada su studente istukli neki navodno vrlo religiozni ljudi. Crkva se, srećom, neće graditi nasred trga, koji je ionako pretrpan, lokacija je izmeštena u blizinu – ali nasilnici su ostali nasilnici. Nedavno smo ih videli i kako su iz velike ljubavi prema bogu i makedonstvu bili spremni da demoliraju opštinu Centar. Srećom, pojavio se jedan sveštenik da unese malo razuma, ali sada brinemo i pitamo se kako će ga bog zaštiti od pizme.
Ortak ovog televizijskog burekdžije – nadimak je zaslužio zbog naziva emisije koju vodi „Jedi burek“ – godinama je u svojoj emisiji pravio nedeljnu listu za odstrel, a sada piše kolumnu pod nazivom „Top 10“ nepodobnih Makedonaca koje treba prokazati i na čiju se adresu upućuje gnev („2 minuta mržnje“). O Albancima se ovaj čovek eksplicitno izjasnio: da se on pita, množio bi ih sa nulom. Da i ne pominjemo LGBT populaciju. Ukratko, pripadnici manjinskih i ranjivih grupa stalne su „mušterije“ ovog mačo-tipa na opšte veselje najprimitivnijeg dela društva. Čovek s kriminalnom prošlošću danas je „novinar“ kod koga rado zalaze mnoge javne ličnosti, ali koji se posebno ističe time što će mu se u svako vreme na poziv za gostovanje u emisiji odazvati premijer, obično na praznik Svetog Nikole, ili predsednik Republike – kao sada, na Duhovdan, a s kojima je u razgovoru na „ti“. Nikada nisam do kraja shvatila šta će političarima ovakvi karikaturalni likovi, kad već imaju kontrolu nad medijima, a na usluzi im je i javni servis MRTV, posebno ako sebi kupe nekog pristojnijeg i obrazovanijeg, pravog novinara. Upravo ovih dаna smo mogli da vidimo kako naši jadni novinari praktikuju Speak up tamo u Briselu, ali opet pod prismotrom i uz etiketu da su izdajice roda svog.
Ko zna, možda političari misle da su u takvom ambijentu na „ti“ i sa narodom, kome žele da budu bliski, jednostavni i razumljivi, verovatno ne shvatajući da tako potcenjuju obične građane. Pa čak i da su u pravu kada misle da većina zaista jede burek i sve što ide uz to, zar nemaju bar malo želje da podignu i svoj i opšti nivo debate? Ako su na „ti“ s takvim ljudima, zašto bih ih ja onda poštovala i obraćala im sa „Vi”?
Videli smo, dakle, pre neko veče predsednika Republike kako se „suočava“ s grupom novinara i dvoje intelektualaca, sve istomišljenicima – kao kad Putin sedne s novinarima, objasnio nam je voditelj. Baš su našli s kim da se upoređuju. Odgovarao je Ivanov vizionarski i sve hrabrije što je išao dalje od kuće, u analizu globalizacijskih problema, događaja u Turskoj, Brazilu, Avganistanu i Iraku; delovao je baš profesorski. Nije bio loš ni u delu razgovora o svojoj omiljenoj temi – milet-sistem, Pax Ottomana, itd. Sudeći po medijskim komentarima, najhrabriji je bio u odbrani imena države, mada je ostalo nejasno kako zamišlja izlaz iz kontradikcije: „pregovaramo i radimo sve da bismo rešili problem“ ali i „ja sam za Republiku Makedoniju erga omnes“.
Ne znam da li je sve izrečeno bilo u funkciji početka kampanje za drugi mandat, ali me najviše brine to što je predsednik-profesor pao na ispitu na domaćem terenu i to na jednom jedinom pitanju ove vrste koje mu je bilo upućeno; na žalost, ostali se nisu usudili da pitaju nešto provokativnije, pa su se bezbedno držali novog svetskog poretka. Naime, objašnjavajući zašto je uprkos mnogim protivljenjima ipak potpisao ukaz o proglašenju zakona o prekidu trudnoće, Ivanov je rekao da je u obzir uzeo sve argumente, ali da je konačnu odluku doneo imajući na umu – državni interes! Tu bi čovek mogao da počne da se krsti i čudi: kako je moguće da profesor, doktor nauka (soft power, kako on kaže) misli da se o pitanju ljudskih prava, privatnosti i prava na izbor, o ženskoj emancipaciji, može odlučivati kroz prizmu državnog interesa?!
Govorio je Ivanov i o tome kako je Makedonija primer „inkluzivnog društva“ na kom čak i oni sa Zapada mogu da se uče – pa je logično da se čovek pita da li je bio svestan kako to gledaocima izgleda kada te reči izgovara u prisustvu čoveka koji bi Albance i mnoge druge množio s nulom? Zar ne vidi da ga već i sam ulazak u taj TV studio čini licemerom? Kakvu poruku time šalje, da li je pomislio na to? Ivanov je bez sumnje informatički pismen, sigurno je da zna kakav govor mržnje cveta i širi se socijalnim mrežama kroz reči njegovog domaćina. Opravdanja ne može biti.
Sagovornici su predsedniku postavili mnoga pitanja, zaobilazna, vezana za visoku politiku, dok je iz svih odgovora zračila ljubav za Makedoniju. Očito, u pitanju je neka Makedonija koju ja ne mogu da vidim. Jer, kada Ivanov kaže da je ponosan na mlade i obrazovane generacije Makedonaca (i Makedonki?), pune samopoštovanja i poverenja u sebe koje on, eto, susreće na svim svetskim univerzitetima, ni ne pomišlja da tamo susreće ono najbolje što je otišlo da se više ne vrati. Moje tri ćerke izgleda još nije susreo, one bi mu rekle. Džaba Makedoniji njihovo samopouzdanje.
Pošto su ga novinari pitali i šta kao vrhovni komandant misli o činu davanja počasti palim borcima UČK od strane oficira ARM, na šta je predsednik pokazao čvrst stav, mogu samo da žalim što nisam bila tamo da ga pitam odakle mu obraza da primi Johana Tarčulovskog s porodicom u svom kabinetu pred TV kamerama. Da li je on zaista predsednik svih građana, i onih koji pripadaju porodicama žrtava? Da, tačno je, primio je on i mene i moje kolege iz REKOM-a; odgovorio je na naš zahtev da podrži Inicijativu, onu istu koju njegovi prijatelji-novinari pljuju i nazivaju plodom nekakve svetske zavere. Onom burekdžiji niko nije rekao da Inicijativa nema za cilj vraćanje Jugoslavije, još manje uspostavljanje „mira i nirvane“ – naportiv, ona treba da uznemiri jer zahteva suočavanje sa zločinima. Svim zločinima, svih zločinaca. Uključujući i Johana Tarčulovskog.
Nova Makedonija, 24.06.2013.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 24.06.2013.