Čitam današnji intervju Dragana Đilasa i shvatam da se u njemu nalazi sve što je pogrešno u vezi s opozicijom u Srbiji danas, i svi razlozi zašto gubimo bitku za bitkom protiv mafijaškog režima.
Kao reditelj i pisac, pa i kao profesor, vidim autoportret čoveka koji ne želi da uči, koji ne zna da sluša. Đilas zvuči kao neki osioni direktor i vlasnik privatne firme, koji uvek zna najbolje i koji udarcem šakom o sto završava sastanke sa zaposlenima. To nije način na koji bi demokratija trebalo da funkcioniše.
Za početak, mislim da cela opozicija, ne samo Đilas, ima problem sa razumevanjem podrške koju dobija na izborima od građana Srbije. Ta podrška je uslovna. Niko od nas nije žrtva Vučićeve propagande, retko ko od nas veruje u propagandne laži o njima, posebno o Đilasu, koje je ovaj kancerogeni režim plasirao skoro deceniju po svojim tabloidima. Podrška nije uslovna zato što se deo te propagande „zalepio“ za nas, znamo cenu koju su i on i mnogi drugi opozicionari plaćali, zajedno sa porodicama, posle besramnih kampanja kojima ih je režim bombardovao. Tu imaju naše razumevanje i empatiju, ali bojim se da ta empatija nije dvosmerna, kao ni poštovanje. Bojim se da mi nismo ni slepi ni glupi, da to primećujemo, i da je naša podrška upravo zato – uslovna. Jednostavno, suviše često vidimo kako opozicioni političari koriste ljude, sažvaću ih, uzmu šta im se sviđa i onda ih šutnu. Na primer, zlostavljane devojke u Jagodini. Gde je sad podrška za njih i kome su ostavljene, kad je politička upotrebna vrednost optužbi prošla? Isto i sa umetnicima i intelektualcima. Uzimaju se ključne ideje, sintagme, zaključci, a onda se ti ljudi „seku“, a biraju se poslušnici. Ljudi to pamte. Ljudi pamte opozicione sujete, greške, tvrdoglavost, nedostatak vizije i strategije, i zato je naša podrška uslovna. Trpimo ovakvu opoziciju, jer ih vidimo kao nužno zlo da se smeni neuporedivo veće zlo.
Ali, pitanje je gde je granica i da li ovakva opozicija uopšte može da pomogne da se režim promeni?
Čitam, dakle, taj intervju, i ne mogu da verujem šta čovek govori. Ni jedna jedina reč skromnosti ili pohvale ekološkim organizacijama koje se deceniju bore za vazduh, vodu i zemlju, koje su ujedinile narod i organizovale možda i najveće ekološke proteste na svetu do sad. Samo konstatacija da se „vlast neće promeniti na ulici“, već u institucijama.
Neverovatno! Od čoveka koji je propagirao selektivni bojkot lokalnih izbora, pod izgovorom da se Vučićevim institucijama ne može verovati (ali im se izgleda može verovati u Parlamentu), i tako naprednjacima isporučio na tacni prvo Šabac, pa sad delove Beograda, Novog Sada i ceo Niš. Čin čiste, belolistićarske destruktivnosti. Za to, ni reč izvinjenja. Nikakva svest o grešci, o logičkoj nekonzistentnosti, o destruktivnosti i posledicama tog čina. Pa, svaki dalji razgovor glasača i opozicije mora da počne konstatacijom greške, izvinjenjem, nekim, valjda?
Ono što je najcrnje, u trenutku kad vlast sprovodi otvoreni teror nad građanima, i bez ikakvog pravnog osnova maltretira ekološke aktiviste, privodi ih, preti im, oduzima im mobilne telefone i računare, nikakav komentar o tome, ni reč podrške, ni jedan gest ohrabrenja ili makar ponavljanje stava Marinike Tepić iz Skupštine da svi privedeni moraju da budu oslobođeni i da teror mora da prestane.
Ma, jok, mi smo samo sredstvo da ti dođeš na vlast, a onda će biti med i mleko. I Evropa i Kosovo. Tu priču smo već slušali, i završila se Aleksandrom Vučićem.
Pritom, kamo sreće da i ovakva opozicija kakva je dođe na vlast, ali trenutno ne vidim to kao opciju. Ne znam da li razumeju koliko su njihovi (bivši?) glasači ljuti i ogorčeni? Ne vidim u njihovim rečima i postupcima ni put ni strategiju, ni otvorenost za dijalog, ni prihvatanje kritike, što bi sve možda, možda moglo ponovo da napravi tako neophodan most između vlasti i opozicije.
Na kraju, znate šta je američkog predsednika Bajdena učinilo velikim i istorijski značajnim? Ne samo to što je pobedio američkog Vučića, Trampa, na izborima, već ponajviše to što je, uprkos svojoj sujeti, svojim željama i ambicijama, borbi u koju veruje, na kraju smogao snage da prizna da pobede nema dok se on ne povuče iz izborne utakmice. Da ne ulazimo sad u analizu mojih stavova o američkoj spoljnoj politici, posebno u odnosu na Srbiju – gledajmo samo taj (auto)portret čoveka, pojedinca, iz njegovog ugla. To što je uradio je mera veličine i snage jednog političara.
Peščanik.net, 19.08.2024.
