Segregacija novinara na godišnjicu racije – tako bi se mogla oceniti odluka sveštenstva eparhije bačke da se novinarima N1 zabrani snimanje obeležavanja 79. godišnjice Racije u Bačkoj, koja se, uz parastos, održavala u porti hrama u Srbobranu. Iako su novinare na godišnjicu pozvali politički predstavnici pokrajine Vojvodine, koji su, pored sveštenstva, takođe bili prisutni na obeležavanju, oni su ostali nemi na diskriminaciju novinara od strane sveštenstva. Iz eparhije bačke saopštavaju da su novinari N1 pokušali „samovlasno“ da uđu u portu hrama, nameravajući da „rade šta im se prohte“, a sve u okviru navodno osmišljene „hajke“ protiv SPC. A šta bi se to novinarima prohtelo, osim da rade svoj posao i izveštavaju, ostalo je nepoznato.
Međutim, ovakve se neprilične stvari dešavaju kada godišnjicu fašističke racije i molitveni pomen žrtvama fašizma obeležava novoradikalska verzija profašističkog režima u 21. veku i njima lojalno sveštenstvo. Umesto da nas ovakve godišnjice ujedine u odbrani od fašističkih ideja zbog kojih su ljudi masovno stradali sredinom 20. veka, samo zato što su, za fašiste, bili pogrešne nacionalnosti, verskog i političkog opredeljenja – režim i sveštenstvo radi suprotno, deleći građane na podobne i nepodobne.
I nije slučajno što se ovo desilo upravo u eparhiji čiji je episkop na sahrani patrijarha izjavio – po uzoru na Vučića – da u Srbiji postoji „lažna i prava elita“. I tu ne pomažu načela. Za Crkvu je najbolji princip „slobodne Crkve u slobodnoj državi“ – imao je običaj da kaže episkop Irinej, ali nam sada u praksi pokazuje šta valja činiti kada država više nije slobodna. U tom slučaju, neće biti slobodna ni Crkva, ali ne stoga što će se naći na udaru represivnog režima, nego zato što će mu u gušenju slobode nesebično pomagati.
Ali, hajde da ne budemo samo kritički raspoloženi; pođimo od toga da pojedinci u SPC imaju pravo da im se ne sviđa izveštavanje ili uređivačka politika pojedinih medija. Izaći na kraj sa novinarima, koji rade svoj posao i beleže svaku glupost i nepočinstvo u SPC naprosto nije lako, tako da razloga za nezadovoljstvo ne manjka. Pre četiri godine episkop bački je povodom vesti N1 da je u jednom novosadskom hramu služen pomen Dimitriju Ljotiću, na zahtev ljotićevaca iz časopisa Iskra, rekao da svaka krštena duša ima pravo da se Crkva moli za njen pokoj. I dodao da će protiv paroha biti pokrenut crkvenosudski postupak, ako se ispostavi da je propagirao nacističku ideologiju. No, ako se ustanovi da je sveštenik vršio svoju dužnost, moleći se za krštenu dušu, episkop je zapretio da će novinare tužiti za klevetu. Nije poznato kako se slučaj završio i da li je sveštenik propagirao ili se molio. Ono što se pak ponavlja, od slučaja do slučaja, jeste stav da je profesionalno novinarstvo za episkopa Irineja nešto samo po sebi problematično. Jer izvestiti da je služen pomen Ljotiću ne može biti kleveta, već obična vest.
Ipak, događaj nije bio prijatan i nalikuje sličnim pomenima koji se služe u katoličkoj crkvi za ustaše i „žrtve Blajburga“. I svuda crkveni velikodostojnici daju isti argument – to su krštene duše. Zato su i moguće scene u kojima sveštenstvo služi pomen žrtvama fašizma, pokazujući istovremeno i netrpeljivost prema pojedinim novinarima: oni namerno ne žele znati da fašističke racije dolaze nakon gušenja slobode medija, pošto im je pomen očigledno još jedna popovska tezga u nizu.
A da su i fašisti bili kršteni u domicilnim crkvama u to ne treba sumnjati. Zato se crkve i mole za njihove crne duše i oprost grehova. Izgleda da samo novinari nemaju dušu i da se njihova sloboda ne prašta.
Peščanik.net, 06.01.2021.