Veliki zlatni luster u crkvi
Foto: Predrag Trokicić

Sticajem okolnosti (ili đavoljim naumom?) novi talas epidemije poklopio se sa još jednim postom za pravoslavne vernike, koji se završio 12. jula. I ovaj post bio je praćen, razume se, pričešćivanjem vernika, iako ne toliko masovnim kao u slučaju Uskršnjeg posta. Zato, sva je prilika, nije bilo medijskih sadržaja u vezi sa ovom temom, premda je problem, po svojoj suštini, bio istovetan onom koji je postojao i u aprilu. Iz Beča je, doduše, stigla informacija o zatvaranju tri tamošnje pravoslavne bogomolje zbog velike zastupljenosti zaraze među njihovim služiteljima, pri čemu je do toga došlo upravo nekoliko dana po završetku Petrovskog posta. U ovom tekstu baviću se, međutim, temom od pre nekoliko meseci, naime pitanjem mogućnosti države da ograničavajuće interveniše u domenu slobode veroispovesti, u uslovima vanrednog stanja, proglašenog usled epidemije zarazne bolesti.

Pre odgovora na ovo pitanje treba ukazati na nesporan stav da država, garantujući slobodu veroispovesti, ne treba da zauzima nikakav stav u vezi sa bilo čime što se tiče verske dogmatike, a naročito intimnih uverenja vernika (forum internum). Međutim načini ispoljavanja vere (forum externum) legitimno su u domenu državne regulative, jer podrazumevaju određenu spoljašnju manifestaciju, određeno društveno ponašanje, koje može biti takvo da, nekada i u određenom obimu, zahteva državnu intervenciju. Epidemija je nedvosmisleno jedna takva okolnost, što prepoznaju i relevantni međunarodni izvori prava (na primer Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima), dozvoljavajući da država ograniči slobodu veroispovesti radi zaštite života i zdravlja ljudi.

Kontroverza je u ovom slučaju očigledna: crkva tvrdi da se pričešćem ne može širiti zaraza, dok nauka tvrdi da se načinom na koji se pričešće vrši zaraza (čak najbrže) širi; crkvena tvrdnja je čvrsto vezana za samu srž hrišćanskog verovanja i za suštinski značajne verske prakse, bez kojih zaista nema hrišćanske pobožnosti – liturgiju i pričešće; nauka ne raspolaže niti jednim razlogom da prihvati tvrdnju crkve; država, koja ima obavezu da štiti i slobodu veroispovesti i živote i zdravlje ljudi, na kraju mora da se ponaša na jedan od dva moguća načina: da interveniše u pogledu konkretne verske prakse ili da ne interveniše. Tokom vanrednog stanja, mogli su se čuti pozivi državi u oba pravca.

Da stvar bude komplikovanija, u vezi sa ovom materijom Ustav Republike Srbije sadrži dve naizgled kontradiktorne odredbe:

1. U članu 43. Ustav sadrži sledeću garanciju: Sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može se ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi.

2. Međutim, u članu 202. propisano je da u vanrednom stanju mere odstupanja ni u kom slučaju nisu dozvoljene od određenih Ustavom garantovanih prava, uključujući, pored ostalih, i pravo na slobodu veroispovesti.

Dakle, kontradikcija se sastoji u tome što se u vanrednom stanju, koje podrazumeva po definiciji mogućnost državnih organa da ograniče određena prava, zabranjuje ograničavanje jednog prava koje se može ograničiti u redovnom stanju. Međutim, pošto ustavni tekst, doktrinarno, ne može biti kontradiktoran, ove dve norme moraju biti tumačene na način da budu u međusobnom skladu, odnosno da sam ustavni tekst bude koherentan. Kako to postići?

Najpre, kakvo pravo garantuje Ustav u pogledu slobode veroispovedanja? Ustav garantuje pravo koje ima, slikovito govoreći, „ime“ i „prezime“. „Ime“ tog prava je sledeće: „Jemči se sloboda… veroispovesti“, a „prezime“ je: „Sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može se ograničiti radi zaštite života i zdravlja ljudi“. Celinu, identitet prava čine, dakle, i ta sloboda i mogućnost njenog ograničenja, iz tačno određenih razloga, koje Ustav navodi. Pravo je, dakle, snažno zaštićeno, ali podleže ograničenjima iz taksativno nabrojanih razloga, od kojih je jedan život i zdravlje ljudi. (Visoka zaštićenost prava ogleda se upravo u taksativnom navođenju razloga koji dopuštaju njegovo ograničenje – tzv. numerus clausus – što znači da se pravo može ograničiti samo iz navedenih, a ne iz nekih drugih razloga.)

Šta, u tom smislu, znači odredba da u vanrednom stanju u pogledu slobode veroispovesti „mere odstupanja ni u kom slučaju nisu dozvoljene“ od navedenih prava? To znači da mere odstupanja nisu dozvoljene od upravo definisane celine prava, od prava onakvog kakvo Ustav garantuje. Time se faktički podvlači da ni u vanrednom stanju ne može biti odstupljeno od garancije slobode veroispovesti, koja, u suštini, obuhvata i to da sloboda veroispovesti neće biti ograničena iz bilo kog drugog razloga, izvan kruga taksativno nabrojanih razloga, koji, kada postoje, dozvoljavaju, a može biti, čak i zahtevaju njeno ograničenje.

U javnosti je, takođe, bila isticana garancija, sadržana u Ustavu (član 18), kojom je propisano da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. (Inače, ova odredba je svojevrsna pozajmica iz nemačkog Osnovnog zakona, odnosno ustava.) Dubiozno tumačenje ove odredbe, koje je ponuđeno u javnosti, bilo je sledeće: pošto je pričešće suština hrišćanskog veroispovedanja, to nikakvo ograničenje u smislu ove verske prakse nije moguće, jer Ustav to zabranjuje. Razume se, sasvim je pogrešno shvatanje da se „suština garantovanog prava“ iz člana 18. Ustava odnosi na versku suštinu jednog ili drugog verskog učenja: suštinu garantovanog prava, prema shvatanju nemačke ustavne jurisprudencije, iz koje ova garancija i potiče, određuje ustavotvorac, a ne beneficijar prava. Ova nesumnjivo plemenita odredba u suštini je samo dobar orijentir i podsetnik da se ograničavanje ljudskih prava sme kretati u vrlo strogim, ustavom omeđenim okvirima, ali i da suština nekog prava započinje tamo gde završavaju mogućnosti dozvoljenog ograničenja.

Konačno, život i zdravlje ljudi su, kao razlog ograničenja slobode veroispovesti, po samoj logici tako definisane ustavne odredbe nadređene vrednosti u odnosu na pomenutu slobodu i njih je država u obavezi da štiti. Između ostalog, to je njena obaveza po Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji predviđa da se država stara o zaštiti zdravlja ljudi, uključujući i „lečenja epidemičkih, endemičkih, profesionalnih i drugih oboljenja, kao i borbu protiv ovih bolesti“. Ovaj legitimni paternalizam države zapravo nameće pomenutu obavezu državi da, ako određena ponašanja, pa i određena verska praksa, ugrožavaju zdravlje ljudi, interveniše u pravcu ograničavanja takvog ponašanja.

Problem koji se javlja u konkretnoj situaciji sa pričešćem je sledeći: ako crkva kaže da se pričešćem ne prenosi zaraza, da li država, ne uvažavajući ovu tvrdnju kao istinitu i intervenišući na bilo koji način kojim se utiče na obred pričešćivanja, samim tim, narušava princip odvojenosti crkve od države, nedopušteno se mešajući u verska pitanja i otvoreno negirajući crkveno učenje? Mora li država, kako bi intervenisala u ovoj oblasti, da kaže crkvi da ova greši u svojoj tvrdnji o nemogućnosti prenošenja zaraze pričešćivanjem i da onda vršenje ove verske prakse na određeni način reguliše (da zahteva od crkve njeno modifikovanje ili da čak zabrani pričešće u toku epidemije)?

U suštini, država mora i može zadržati neutralnu poziciju u pogledu odnosa prema crkvenoj dogmi, pa ipak legitimno intervenisati u pomenutom pravcu. Jer država vrlo dobro zna (i u skladu sa tim znanjem i deluje) da se, u svim drugim slučajevima, postupanjem kakvo se praktikuje prilikom pričešća zaraza prenosi. A pošto u specifičnom slučaju pričešća to ne zna – niti treba da se tim pitanjem bavi – država, u uslovima epidemije zarazne bolesti, ipak mora intervenisati jer u pogledu zaštite života i zdravlja ljudi, kao Ustavom nadređene vrednosti u odnosu na slobodu veroispovesti, ne sme da dozvoli neizvesnost. Reč je o situaciji u kojoj se država, za razliku od redovnih prilika, može držati pasivno samo ukoliko pozitivno zna da do širenja zaraze putem određene prakse ne može doći, što ovde nije slučaj. Razume se, državi nije dozvoljeno da uvek i indiskriminativno upotrebljava ovo sredstvo, već samo u situaciji koja je do te mere ozbiljna da je zahtevala čak i uvođenje vanrednog stanja. I budući da je država rekla jasno da radi zaštite života i zdravlja ljudi može ograničiti slobodu veroispovesti, u uslovima vanrednog stanja proglašenog upravo radi zaštite života i zdravlja ljudi, ona treba i, štaviše – mora da ograniči svaku versku praksu u vezi sa kojom postoji neizvesnost u pogledu zaštićenosti tako značajne društvene vrednosti.

Opširniji tekst o ovoj temi, objavljen u časopisu Pravni zapisi, 1 (2020).

Peščanik.net, 25.07.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)