Razgovor Svetlane Lukić sa Žarkom Koraćem o napadu Aleksandra Vučića na Ustavni sud…

 
Žarko Korać: Dovodite jednog mladića koga niko ne zna i sad vidite zašto je doveden: da ga u stvari iskoristite, što je on vrlo rado prihvatio, naravno. To je izazov za tako mladog čoveka, da bude ministar, da dođe u svoju sopstvenu zemlju iz koje je otišao. I vi kažete biće ove mere, pa će biti one mere, a pritom niste dobili društvenu podršku. Da biste dobili društvenu podršku za tako nešto vi morate da objasnite ljudima razne stvari. Jedna od njih je povećanje minimalnog PDV-a sa 8 na 10 odsto. Danas čujem da ga možda pekari neće povećavati – kakva je to izjava.

Prvo kažete: doći će milijarde iz Emirata, dolazi šeik i daće nam džabe milijarde, investicije samo što nisu stigle, a onda u sledećem trenutku kažete – zemlja je na ivici propasti. Šta od toga građani treba da veruju? Da dolaze milijarde i šeik i kapital ogroman ili da je propast. To je inače do sada bio manir Mlađana Dinkića, to su ta skijališta i Stara planina, svet će da dođe. Znači, imate Šamoni pa Staru planinu.

Vi ni na koji način niste pripremili ljude, a pre toga ste im dali masu konfuznih poruka. Postoji nešto što se zove prag izdržljivosti: šta ljudi zapravo tačno mogu. Podaci su šokantni. I vi sada kažete dobro, nećemo dirati penzije, diraćemo plate minimalno, ali ovo je tek početak – a niko vam ne govori šta je dalje. A znate zašto nije rekao? Zato što oni taj plan ni nemaju. I to je drugi elemenat cele te priče: nejna neozbiljnost, da oni nisu izašli s jednim gotovim planom i rekli – ovo je ono što mi moramo da uradimo, mi stojimo politički iza toga i mi ćemo ovo da sprovedemo da zemlja ne bi kao Grčka došla u još goru situaciju.

Ne, vi kažete – ja ću izgubiti sledeće izbore, ali ovo ću da uradim. Znači, ti već sad misliš na izbore. To je Frojd, znači to je tebi u glavi, kako će izgledati sledeći izbori. A kako će izgledati izbori vidite u Vrbasu. Danas predsednik svih građana Tomislav Nikolić dolazi u Vrbas. On je pohvaljen što nije više predsednik svoje stranke, konačno je, za razliku od Tadića, što je ispravna primedba bila, poštovao ustav. Ali dolazi danas u Vrbas na izbore, a što dolazi, da ohrabri građane Vrbasa da izađu ili da agituje za svoju stranku? Tamo je igrala Zvezda, tamo je bio koncert Ace Lukasa, tamo su autobusi iz Novog Sada javno prevozili zainteresovane građane na skup SNS-a. Znači, to su ovi što se žrtvuju za narod i u stvari im je svejedno kako će proći izbori.

Oni sada kao major Gavrilović kažu – vojnici, ovaj puk je izbrisan iz spiska živih, vrhovna komanda više ne računa na njega, vi ste već mrtvi, zato da prenesemo slavu i čast otadžbine. Znači, tako oni pričaju, a onda kad imate opštinske izbore u Vrbasu (uopšte ne potcenjujem Vrbas), onda sve što imaju na raspolaganju dovedu, autobuse, Acu Lukasa, fudbalski klub Crvenu zvezdu i predsednika Srbije.

Mene je jedna stvar kod nacionalista uvek čudila: oni najviše potcenjuju svoj sopstveni narod. Oni misle da ljudi to ne vide. I kada vi sve ovo radite a kažete – mi znamo da ćemo platiti cenu na izborima, vi se upravo trudite da ne platite tu cenu. Pa onda imate sumnju običnog čoveka: da li je onda sve što oni rade baš motivisano interesima građana.

Ali možda se to ove nedelje moglo videti na jednom drugom primeru, koji je manje-više prošao nezapaženo u javnosti, a za mene je dramatično važan. To je odluka Ustavnog suda o tome koliko čovek može biti u pritvoru. Prvo smo imali izjave prvog potpredsednika da se on neće mešati u sudske presude, on kao pravnik zna da to nije u redu, sad imate odluku Ustavnog suda da su građaninu Miškoviću prava ustavom zagarantovana prekršena zato što je predugo bio u pritvoru.

Ja odavno mislim da je kod nas pritvor u stvari zatvor. Prvo se najavi da ćete biti hapšeni, oblate vas, sedite u pritvoru, a onda izađete iz pritvora, ne dignu nekad ni optužnicu, a i kad dignu posle vas oslobodi sud. Znači, u našem društvu je pritvor u stvari zatvor.

Ali na ovom primeru se vidi kako se shvata pravosuđe u Srbiji. Taj isti čovek koji je rekao da neće komentarisati, da je reforma sudstva bila katastrofalna, izjavljuje da mu je sada sve jasno, da Ustavnom sudu komanduje DS. Vi ste izneli optužbu koja je nečuvena, taj sud je centralna pravna institucija. Imali ste pre sedam dana autorski tekst u Danasu predsednika tog suda profesora Grubača, koji je rekao da se u Srbiji ne radi o pravnoj državi i borbi za pravnu državu, nego o progonu DS-a. Profesor Grubač je dosta ozbiljan čovek, ali se vlast pravila da to nije čula.

Sad se izjavljuje: čeka 12 hiljada predmeta, pa zašto je ovo išlo preko reda, znači Mišković vas je kupio. Vi sada direktno kažete da je u našem Ustavnom sudu korupcija, da je Mišković platio te sudije. Znači, ti sad uništavaš ugled tog Ustavnog suda, ti rušiš i tu instituciju ove države. A postoji još jedna mogućnost: da je Ustavni sud ovo uradio preko reda da bi upravo na ovom primeru pokazao šta ne valja u Srbiji. Ja ne znam da li je to tačno, to bi morao da kaže predsednik suda ili sudije. Svakako je išlo brže nego što idu drugi predmeti, ali da se mi ne zavaravamo, u ovoj zemlji se na slučaju Mišković ne lomi samo priča o privatizaciji, ovde se lomi i sistem pravosuđa, jer cela Srbija gleda šta će se dogoditi sa Miškovićem.

Setite se najave: biće uhapšen, možda ću ja da izgubim život, ali Miškovića ću strpati u zatvor. To je čovek koji se na krajnje nesimpatičan način obogatio, bio potpredsednik vlade još pod Miloševićem, najveće bogatstvo je stekao 2004-5, za vreme vlade Koštunice. Čovek za koga i ja mislim da verovatno ima dosta opravdanih razloga da se neka istraga vodi je držan tako dugo u pritvoru, a niko ne zna zašto. I Goran Knežević, bivši predsednik opštine Zrenjanin, bivši minister, takođe je držan 13 meseci. Meni je to isto izgledalo neverovatno: zašto čovek sedi 13 meseci, a uzgred, na kraju je oslobođen.

Ali vi sada imate izjavu čoveka koji hoće institucije da gradi, da je korumpiran Ustavni sud, da se više ne može verovati u pravosudne institucije. I to kaže čovek koji grubo krši pretpostavku nevinosti itd. Evo, napraviću jednu analogiju. U jednom emotivnom i politički visoko opterećenom sudskom procesu na Floridi jedan mladić hispanskog porekla, Amerikanac, dežurao je u jednom belom kvartu i video mladog crnca od 16-17 godina. Posle svađe, ostalo je nejasno šta se tu desilo, on ga je ubio. Predsednik Obama je rekao – da sam imao sina, ličio bi na njega. To je prilično krupna izjava za predsednika SAD, znači identifikovao se. Kad je porota oslobodila tog policajca smatrajući da je ubio u nužnoj odbrani, mnogo Amerikanaca je smatralo da je to greška porote, da je porota puna predrasuda prema crncima, da misli da su tinejdžeri crnci skloni nasilju itd.

Obama, koji se u ovom slučaju prvi put govorio kao crnac – to je bilo vrlo interesantno, on je neka vrsta post-rasnog predsednika – sada je rekao i zapamtio sam tu rečenicu: ovo je odluka suda, mi smo narod zakona, ovo je odlučila porota i to je gotovo. E sad, zamislite da je kod nas naš Obama rekao – ovo je odlučio Ustavni sud, mi to moramo da poštujemo i da postavimo pitanje zašto je ovo Ustavni sud rekao, da odgovorimo na pitanje šta rade istražni organi, zašto se ljudi ovako dugo zadržavaju u pritvoru.

Imamo to čuveno Društvo sudija koje se svaki dan oglašavalo kad su njihove kože bile u pitanju i konačno ih je taj isti Ustavni sud sve vratio nazad na posao – jesu li se oni oglasili? Nisu. Je li se oglasio neko od naših poznatih pravnih stručnjaka? Nije. Ako je korupcija u Ustavnom sudu, onda ova zemlja ima ogromne probleme, ali onda tu mora nešto da se učini.

Veliki fotograf Anri Kartije-Breson je to zvao moment décisif, odlučujući trenutak, kada se u jednoj fotografiji stekne sve. E, meni se to desilo u ovom trenutku – koji je već prošao, sada se svi bave Vrbasom, pa će u nedelju biti opet da SNS uživa apsolutno poverenje građana. To je proletelo, a to je jedna slika pravosudnog sistema jedne zemlje. Demokratija počiva na postojanju pravosudnog sistema, inače je zemlja džungla. Za mene ovo pokazuje da ono malo institucija što smo napravili od 2000. godine počinju da se ubrzano rastaču.

U policiji je rat, to je svakome jasno, policajci ratuju. Naš Eliot Nes, glavni borac protiv korupcije je najuren iz te borbe protiv kriminala, čovek koji je nosio te čuvene 24 istrage. On je najuren bez ikakvog epiloga da li su tačne optužbe na njegov račun da ga plaćaju tajkuni, da mu žena radi za DS, da je primao pare u prošlosti od tajkuna. Je li to istina ili nije istina? Nikakav odgovor nismo dobili. Sve ovo stvara jednu atmosferu u društvu da građani ne veruju više ničemu i povlače se u sebe, ćute, plaše se.

I meni trenutno Srbija liči na ono kada dođu one čuvene pijavice, oni cikloni u Kanzas na primer, pa ljudi imaju ona skloništa. Pošto je tamo sve ravno kao naša Vojvodina, oni ih prave pod zemljom. I sad, najavi se ciklon i onda cela porodica siđe u to sklonište pod zemljom, zatvori vrata, ima tamo bateriju, hranu, vodu, tranzistorski radio, sluša vesti i čeka da ciklon prođe. E, meni Srbija na to liči.

Nešto sam uočio: za razliku od DOS-a gde su svi prešli 2001. godine, što je jedan od uzroka nemogućnosti pravih reformi – sada je mnogo manje ljudi prišlo SNS-u. Ljudi više uopšte nisu načisto koliko će se ko zadržati na vlasti, koliko to uopšte traje. I onda Jelko Kacin kaže tačnu stvar: ovde se sve vreme vrši jedna divljačka predizborna kampanja. Šta god kaže DS, optuži vlast kao opoziciona stranka, njoj je posao da kritikuje – ali odgovor koji dobija je nesrazmerno agresivan: vi ste zlikovci, vi ste divljaci, sreća vaša što ste još živi. Kakav je to način?

Svetlana Lukić: Ministarka Mihajlović je verovatno u poslednje vreme…

Žarko Korać: Ona ili je dobila taj zadatak ili je sama u nekom vakuumu preuzela na sebe da optužuje DS za sve. Očekujem da taj spisak optužbi dođe do tačke apsurda. U knjizi Solženjicina Arhipelag Gulag, jedan osuđenik kaže: kad su počeli da ga optužuju da je izdao Staljina i Sovjetski Savez da je on onda počeo da im daje imena ljudi koji su mu pomagali, s kim je bio u zaveri. I onda je on dao hiljade imena, on je naveo svakog čoveka koga je ikad upoznao, koga se setio. I nastavlja: ja sam mislio da će u jednom trenutku to da bude toliko apsurdno i blesavo da će oni prosto da me puste, shvatiće da je to nemoguće. Ali ne, kaže, oni su sve te ljude uhapsili. I on kaže: ja sam verovatno kriv za hapšenje hiljadu ljudi, svakog ko je išao u školu sa mnom, radio sa mnom, ja sam rekao taj je, i sa njim sam se dogovarao protiv Staljina.

Znači, ludilo može da bude mnogo veliko, vi ne možete da parirate ludilu. I meni se čini da vi možete da idete sa tim optužbama ad infinitum. Mora da postoji neka mera u svemu tome, jer opozicija je po definiciji slabija, ona nema toliko medija. Inače mi izgleda komično optužba da vlast nema svoje medije, a dovoljno je na kiosku da pogledate neke tabloide, pa da vam postane jasno da ne da rade za vlast, nego dobijaju informacije iz uprave kriminalističke policije, iz tužilaštva. To je rekao i Davenport, ambasador OEBS-a – znate šta, sud treba da se bavi optužbama, a ne tabloidi na sve strane.

Naše društvo je postalo društvo permanentnog vanrednog stanja. Građani su sišli u skloništa, gledaju da prežive. Sećate se, počelo je kad su izabrani, žalili su se na presecanja kolona službenih kola i prisluškivanja mobilnih telefona, je li tako, onda su bili pokušaji atentata, ubistava, onda izjave – pa dobro, mi ćemo da poginemo, ubiće nas, nema problema. Šta je to? Mi živimo u nekom permanentnom vanrednom stanju i ja ne vidim da se to smiruje, u tome je ceo problem.

S druge strane, vlast radi neke stvari tačne: oni vode te pregovore oko Kosova, oni kažu ekonomija je važna, to je tačno. Ali za sve ovo ostalo imam utisak da neko gradi kule na pesku. Znate ono kada deca na plaži uzmu mokar pesak, pa naprave onaj zamak. I onda mi je uvek bilo tužno: čim sunce malo ogreje, kula počne da se raspada. E tako meni to izgleda. Oni počnu pregovore, oni to krenu ozbiljno, ali čim se desi neki problem oni kažu – ma kakvi, ne može se sa Albancima. Pa ne možeš tako, ako si počeo jednim putem da ideš, onda idi stalno tim putem.

Ako se prvo poglavlje koje ćeš tiče ljudskih prava i sloboda, pa ne možeš da zabranjuješ Prajd. I da kažeš das u gej ljudi nenormalni. O tome šta je normalno i šta je nenormalno u ljudskom ponašanju mogli bismo da vodimo veliku raspravu. Većina ljudi koristi tzv. statističku definiciju: šta radi većina, ali većina je pre 300 godina verovala da bajanje leči bolest. Kakve su to izjave šta je normalno, a šta je nenormalno? To radi Putin, koji voli da se svlači i na svim slikama je go do pojasa i pokazuje mišiće, ali vidim da je on veliki protivnik homoseksualaca. Ali mnogo voli da nam se slika go do pojasa, u kimonu.

Ali to nije bitno, bitno je da li neka proganjana manjina ima pravo da mirno izađe na ulicu i da kaže – evo, mi postojimo, mi smo veseli, vidite, mi smo isti kao vi, ostavite nas na miru. I onda imamo situaciju da se moj poznanik vrati iz Istanbula gde se zatekao za vreme gej parade i u potpunom šoku mi kaže – Žarko, tamo su svi sedeli sa strane, pili kafu, nikakve zaštite nije bilo, neko je nešto dobacio, većina se samo smejala i oni su prošli. Čovek je došao u potpunom šoku iz Istanbula. Imate i Tel Aviv, gde 350.000 ljudi učestvuje u tome, a u Izraelu su vrlo jaki verski konzervativni krugovi.

Kad god krenete ka Evropi, vi se spotaknete na prvom stepeniku. Kažu: neko preti, ko preti, nama stalno neko preti, preti Vučiću, preti Dačiću, preti Tomi Nikoliću, preseca kolonu, prisluškuje telefone. Neki, oni… Je l’ vi znate kako se u nauci zove taj govor? Zove se paranoidnim govorom, oni, ko – oni, a ko su oni, pusti sad to. Kako ćemo mi kao društvo ovako? Odem u inostranstvo i prva stvar koju osetim, kao devedesetih godina kad sednem negde da popijem kafu, ne to što je kafa bolja, nego to što je mir: ja sedim, niti očekujem da me neko napadne, niti očekujem da mi neko priđe, ništa ne očekujem, sedim, pijem kafu.

Mi smo trenutno pocepano društvo. Ispravno je što zatvarate najteži problem Srbije, kosovski. Nije bitno da li oni to rade zato što moraju, u politici je važno šta radiš. Isto tako, oni su svesni da Srbija mora da se ekonomski konsoliduje, ali je sve to istovremeno u kontekstu haosa potpunoga koji oni proizvode sami. Naše društvo ruši ono malkice institucija koje smo ikada imali. Što se tiče Miškovića, i on ima neka prava, svako ima neka prava. Znate, to je kao suđenje u Nirnbergu – ne pravim direktno poređenje, maravno, ali zašto se Zapad toliko mučio, zašto ih nije sve prosto obesio. Pa zato što da je to uradio, bio bi isti kao oni drugi.

Vi time što nešto drugo radite dokazujete razliku između vas i zločinca. To su dva puta kojima može da ide ljudsko društvo: zločinački put i neki drugi put. Vi možete da mislite da je kriv Mišković, može celo društvo to da misli, ali vi svejedno ne možete da mu uskraćujete njegova prava. Svako ima neka prava i to nas definiše, ne njega, nego nas.

Svetlana Lukić: Sad imamo pokretanje procesa za Agro banku, vidim da je Mlađan Dinkić otišao da odgovara kao građanin, kako je rekao, o Nacionalnoj štedionici.

Žarko Korać: Što se tiče privatizacija, sem Sartida koji je privatizovan u vreme vlade u kojoj sam ja bio – ostale 23 privatizacije su skoro sve urađene za vreme vlade Vojislava Koštunice.

Svetlana Lukić: Htela sam da kažem da ako je u prethodnoj vladi bilo korupcije, kako ljudi da razlikuju to što je politička odmazda, da se pravosuđe koristi za to – od realnog očekivanja da se vode procesi protiv ljudi koji su učestvovali u korupciji za vreme Tadićeve vladavine.

Žarko Korać: To je suštinsko pitanje. Ima ljudi koji brane ovu vlast, pa kažu – prirodno je da oni istražuju one koji su bili na vlasti, ne mogu da istražuju one koji nisu bili na vlasti. Tačno, ali upravo zato da ne bi bilo resantimana, ti treba ekstremno da paziš da pravna procedura bude poštovana. A ovde se ona ne poštuje ni u tragovima i u tome je cela stvar. Ti sam dezavuišeš sebe. I naravno, onda imate izjave, kao te dame koju ste citirali, koja trijumfalistički preti svima koji su bili na funkcijama. Slušajte, ako je bilo mnogo korupcije za vreme prošle vlasti, a bilo je, vi ne možete automatski pretiti svakome ko je bio u toj stranci. Možete dati političku primedbu, pa čak možda i neku moralnu: zašto si ćutao, zašto ti nisi na to obratio pažnju itd.

Na primer, imate o Oliveru Duliću ogroman broj tekstova. Neka samo neko uzme medijsku arhivu šta je napisano. Čovek dobije optužnicu, ali tužilaštvo je vratilo optužnicu na dopunu. Pazite, tužilaštvo smatra da u optužnici koju je dobilo iz policije nema dovoljno elemenata za sudski proces. Znači, vi imate ponovo to osećanje da je pravda osveta. Ali očigledno je, oni će biti kratko na vlasti i oni to hoće da kapitalizuju. I da se mi ne zavaravamo, podrška SNS-u i Vučiću nema nikakve veze sa evropskim integracijama i zato je on tako reagovao na ovo što je rečeno o Miškoviću, jer u stvari slučaj Mišković je vezan za njegov politički rejting i to je jasno kao dan. E, ako je to tako onda smo mi u velikim nevoljama, jer onda i sud više ne presuđuje na osnovu činjenica i dokaza nego na osnovu toga kako će reagovati politički moćnici.

Mi smo imali ministra pravde koji je u skupštini rekao – to ne može biti omaška za nekog ko radi na Pravnom fakultetu u Beogradu – da se ne brinemo, da će biti podignuta optužnica. Izvinite, otkud on to zna? I znate šta će se dogoditi: advokati nekih od tih ljudi protiv kojih će biti podignuta optužnica, u sudu će tražiti stenograme iz skupštine. Oni će to izneti na suđenju, da je ministar pravde u skupštini rekao – biće optužnice podignute pre nego što su podignute. Pošto će sud verovatno neke od tih ljudi osuditi, onda će oni lepo otići u Strazbur i strašno me kopka kako će Sud za ljudska prava u Strazburu reagovati na to da je ministar pravde u Skupštini Srbije, znači ne u kafani, nego u skupštini rekao – ne brinite, biće optužnice podignute.

Na toj borbi protiv korupcije je ova vlast celu svoju popularnost stekla. Ako je cilj da se ovim tajkunima, lopovima, pljačkašima seku glave, pa neka kaže ovaj narod tako. Molim lepo, onda se vraćamo u kameno doba, pa ćemo da im odsečemo glave, pa će ta deca njihova da rastu kao ona deca što su rasla posle Drugog svetskog rata, kada su im streljali roditelje bez suda, pa će reći – evo, moj tata je osuđen na pravdi boga, pa će se vući to po Strazburu. Mi imamo onda vanredno stanje neprekidno u zemlji, mi imamo te najave stalno hapšenja, imamo tu batinu kojom se vitla iznad glave svim građanima Srbije da će svi završiti na sudu, da je cela jedna stranka kriminalna.

Vi sada kriminalizujete čitavu jednu stranku. A sad ja vas da pitam, pošto sam ja bio na vlasti 2001: a jesmo li mi imali više razloga da kriminalizujemo Socijalističku partiju Srbije za ono što se dešavalo, i Srpsku radikalnu stranku iz koje su mnogi od ovih ljudi koji sad nama rade ovo. Pa šta bi bilo da smo mi rekli – vi ste svi zločinci. Šta znači da je DS zločinačka, šta znači da je ona kriminalna, šta znači da se ona sastoji samo od lopova? Ti ljudi su uplašeni, pokolebani, oni se više ne usuđuju da govore. Jedna stvar je sigurna: vi se tom kampanjom ne borite protiv korupcije, nego gledate da budete bez opozicije u Srbiji.

Znači, vi imate istovremeno situaciju da kriminalizujete čitavu jednu stranku, a mi nismo kriminalizovali SPS i SRS, a sećate se, bilo je radikalnih zahteva, seća se Svetlana, da ih zabranimo. Tu je bilo, uzgred budi rečeno, osnova, i sada Dačić kaže – vi ste nama učinili uslugu. Čekaj, ali postojala je alternativa da se tebi zabrani stranka i ti završiš u zatvoru. A ovde se to neprekidno radi: neće biti DS-a, rasturićemo ih. Niko nije rekao zabranićemo je, ali faktički je rastura svakoga dana i govori – lider je lopov, vi ste lopovi, vi ste kriminalci. Znači, stvara se jedna atmosfera pogroma.

Meni ovo liči na Francusku revoluciju, na onoga Robespjera: seći ćemo glave. Imate taj Savet za bezbednost koji se bavi pljačkom. Zašto bi se vojna bezbednost bavila pljačkom, kakve veze vojna bezbednost ima sa time, sem ako nije pljačka u vojsci. Kao mač revolucija, znate ono Điržinski, Čeka, mač revolucija… Mi imamo jedno telo na kome se stalno raspravlja o pljački i mi ćemo biti ljudi koji ćemo konačno ognjem i mačem očistiti Srbiju od korupcije. U toj poslaničkoj grupi u Skupštini Srbije sede ljudi koji imaju krivične prijave za krađe i pljačke. Šta ćemo s tim, sede pored tebe. Ti vrlo selektivno o tome govoriš, preskačeš da govoriš o ljudima koji su ti politički bliski i onda kako očekuješ drugu reakciju od ljudi nego tu da sagnu glavu, da uđu u to sklonište ispod zemlje, da čekaju da sve ovo prođe.

Ono čega se ja užasno plašim je da možemo da imamo finale kao u Bugarskoj, da se rastoči ceo politički sistem. Oni su sve probali, i da car bude premijer, i stigli su do entropije na političkoj sceni – a oni su unutar EU. Politički sistem može da se rasturi, primer je Grčka. Mislim da bi Srbija morala vrlo pažljivo da pogleda Grčku, mi već imamo neke elemente toga.

U Grčkoj haos traje kroz ceo 20. vek: imali su pre Drugog svetskog rata diktaturu Metaksasa, pa su imali posle rata pukovnike, pa su pukovnici pali tek kad su napravili taj sumanuti puč na Kipru i u stvari dali Turcima povod da okupiraju 40% ostrva. Tad su pali, jer su Grci videli da imaju ludake na vlasti. Grčka politička scena se stabilizovala, dobili su veliku stranku levog centra i veliku stranku desnog centra, Pasok i Nea demokratia. Sada kada su urušene obe te stranke – javlja se Zlatna zora, to je ekstremna profašistička desnica i javlja se ekstremna levica Siriza. I ja bih ove grupice koje trenutno diktiraju kod nas, ove Naše, da li ima Parade ili nema Parade – ne bih ih baš potcenjivao.

Ja bih se duboko zamislio da posle ove velike borbe protiv korupcije koja će se završiti jednim treskom, ne rasturimo političku scenu i ostavimo prostor za ekstremnu desnicu, jer ekstremnu levicu trenutno ne vidim kod nas. Posledica ovoga može da bude ne još jedna epizoda u našem tumaranju ka Evropi, nego može da bude urušavanje političkog sistema. Ne treba se radovati raspadu DS-a, jer ona zauzima vrlo važno mesto na kojem niko nije uspeo da je zameni. Ona je sad u teškoćama, na 15%, 14%, 16% podrške, bila je na 40%. Čemu se u stvari tu ljudi raduju? Umesto da imaju normalan politički spektar, oni uživaju u eliminisanju konkurencije, a u stvari uništavaju jedan deo političkog spektra. I kada vi nemate taj deo političkog spektra, naravno da se pojavljuju te desničarske grupice. Ali oni će se ujediniti, tu su državna bezbednost, neki krugovi u crkvi, u Rusiji: jedna je direktno vezana za te ruske neofašiste – glavni neonacista ruski se krio u Srbiji. Znači, urušiće se politički sistem i Srbija će imati mnogo, mnogo veće probleme.

Koliko javnih ličnosti uopšte govori poslednjih meseci? Ljudi su se sklonili, misle da to postaje opasno, da postaje nezgodno. Znači, stvara se jedan brisani prostor, tu duvaju vetrovi. Ljudi su u protekle dve-tri decenije zaključili da ne treba da se mešaju. I ti imaš još nešto na tom brisanom prostoru, neku vrstu ponovne varvarizacije javnog života. Imaš ubistva, pazi, policajac se igrao sa pištoljem. Pogledaj recimo slučaj Jovanke Broz, njoj prave grob, žena živa. Direktor Kliničkog centra daje njenu potpunu dijagnozu novinarima. Pa gde to ima? Čekaj, ima li ta žena pravo na neku privatnost. Mislim, žena se bori za život, niko na nju nije obraćao pažnju 25 godina, pravili se svi ludi iako je njen muž bio predsednik države.

Ta varvarizacija je na tom brisanom prostoru i onda naravno može da se preti gej prajdu. Šta znači to kad Branko Ružić i Tanja Miščević kažu da će biti u toj koloni, a predsednik te iste stranke i premijer kaže Ružiću da je ozračen malo u Briselu. Ozračen čime, ljudskim pravima? Znači, to je jedna demagogija opasna, da postoje prava koja se mogu uskratiti nekim ljudima. To je onda arbitrarno. Ne bih ni voleo da se vratimo na period kada sam morao da razmišljam da li se Tadić rukovao s Tačijem na skopskom aerodromu, bila je magla pa niko nije video, ili je bio u Dubrovniku, ali mu je samo pružio ruku, nije razgovarao. Ja ne bih voleo da se vratim u taj period. Ali s druge strane, ovaj period je opet otvorio neke nove opasnosti. Ono je bio opijumski period: sve je divno, sve je lepo, svi smo lepi, svi smo zavodljivi, svi smo mirišljavi i svi znamo da peremo ruke pre svakog obroka, svi znamo da koristimo nož i viljušku. A sada je došao period Conan the Barbarian, sad će da dođu ovi varvari koji će da vam pokažu da je elita srpska go ološ i razbojnik i prevarant, rasturićemo sve što postoji i mi ćemo na pepelu…

Ako smo imali tu nultu tačku 5. oktobar, sad ljudi kažu nije bilo 6. oktobra. Pa jeste, ovo je sve 6. oktobar, o čemu oni pričaju, ovo je ono što Srbija može da uradi. Ali ti hoćeš prah i pepeo, sve što je urađeno ne valja, sve je katastrofa, vi ste lopovi. Evo, sad je rečeno da je Đilas srušio sve u Beogradu. Pa svima je jasno da Velja Ilić ne da upotrebnu dozvolu namerno, da bi se dodvorio današnjoj vlasti. Nezamislivo je da kaže – pa dobro, ali most nećemo rušiti, a možda je pričao o nekom drugom mostu. Nije nam obrazložio zašto kasni most kod Ostružnice, koji Kinezi kasne – a Kinezi kad grade ne smeš da pisneš. Tako da, mi se vrtimo kao onaj pas koji juri svoj rep.

Sad je Vučić zaigrao na to. Opasno je da ti toliko nastojiš da uništiš jednu stranku i na tome radiš aktivno, jer ne smete njima Đilasova kosa i frizura. To je bitka protiv njega kao predsednika te stranke. Na slučaju Grčke se pokazuje da kada se te osnovne građanske stranke rasture, ostaje taj prazni prostor na koji može da uđe svako. Tamo je ušla Zlatna zora. Oni sada očajnički vode bitku protiv nje, pokušavaju da pridobiju građane, ali to je vrlo neizvesna bitka. Građani Grčke mogu da zaključe da je to politički obračun. Znači, sada će građani Grčke presuditi, kakav sud, oni moraju da odluče da li je ubistvo onog nesrećnog pesnika modus operandi Zlatne zore ili je samo jedan incident, što oni tvrde. Ja iskreno mislim da se sada odlučuje budućnost grčke demokratije, ali ovde to ljudi ne vide.

Ovi na vlasti su opijeni vlašću i trijumfom zbog raspada onoga što se u Francuskoj revoluciji zvalo starim režimom. Pogledaj to sladostrašće, posle godinu dana ljudi uživaju zbog raspada DS-a. E, sad ćemo se obračunati sa neprijateljima naroda. U stvari, Demokratska stranka je proglašena za neprijatelja naroda. Istovremeno, u ovoj vladi sedi trećina stranaka i ministara koji su bili u toj istoj vladi, potpuno isti ljudi su sedeli onda i sada. Ivica Dačić je bio ministar unutrašnjih poslova i u prethodnoj vladi, pa šta je on uradio za borbu protiv kriminala. To su tako apsurdne stvar, samo malo zagrebeš tu priču i ona postaje tragikomična. 

 
Peščanik.net, 12.10.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija