Ukoliko bi neki stranac jednog dana zalutao u Narodnu biblioteku Srbije i prošao pored portira neopaženo, mogao bi na jednom od zabačenih delova ovog lavirintskog zdanja da naleti na čudan prizor: vrata na kojima piše “Narodna i univerzitetska biblioteka Ivo Andrić – Priština”. Ukoliko bi taj isti stranac krenuo po Srbiji sa namerom da traži ovakve čudne stvari, mogao bi da pronađe mnogo takvih (ne)očekivanih tragova. Delove Univerziteta u Prištini mogao bi da otkrije u Kruševcu, Leposaviću, Blacu i Varvarinu. Ponešto bi se našlo i u Kuršumliji i Prokuplju. Kada je kosovski dramski pisac Jeton Neziraj pisao o svom odlasku po pasoš u Leskovac, jedno od najvećih otkrića bio mu je SUP Uroševac, privremeno izmešten sa Kosova. Ova sintagma “privremeno izmešten” odomaćila se u administrativnom jeziku i postala je sinonim za trajno nerešavanje srpskog sukoba s realnošću. Ovakva dislokacija Kosova dogodila se mnogim drugim institucijama, pa tako i Narodnom pozorištu iz Prištine, koje je nakon 1999. privremeno izmešteno u Kosovsku Mitrovicu. Ono se sada nalazi na brdu iznad (Severne) Mitrovice, u kući koja je nekada bila sedište Koordinacionog tela za KiM.

Ovakvo usložnjavanje kosovskog stanja na severu Kosova, ovih dana je dodatno podgrejano reprizom srpske balvan revolucije s početka devedesetih. I dok na barikadama sede ekstremisti i pobunjeni građani, uz bodrenje crkvenjaka i pripadnika Službe, privremeno izmešteno Prištinsko pozorište punom parom sprema premijeru komada “Žica” beogradske dramske spisateljice Milene Marković.

Od flaše do žice

(Zlo)upotreba kulture u rešavanju kosovskog problema dobro je poznat recept koji datira još od vrelih osamdesetih godina. Poznati “slučaj Martinović” poprimio je višestruke dimenzije u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti, a u srpskoj recentnoj umetničkoj produkciji dobio je milost uobličenja najpre na velikom platnu slikara Miće Popovića, čija je slika “1. maj 1985. (Raspeće Đorđa Martinovića)” odigrala važnu mobilizacijsku ulogu. Na toj slici je prikazano raspeće čoveka uz prisustvo nezainteresovanog policajca i delatnog Albanca koji jedini ima etničko obeležje, tradicionalnu belu kapu. Punktum slike je boca u donjem desnom uglu, koja se tu našla kao realija preuzeta iz “slučaja Martinović” i koja je nedvosmisleno posmatrača trebalo da uvede u diskurs o srpskom mučeništvu na Kosovu.

Semantička polja slike su jednoznačna, poruka takođe jasna. Odgovor na nju usledio je na Kosovu Polju 24. aprila 1987. kada je do tada anonimni partijski aparatčik Slobodan Milošević izgovorio pred kosovskim Srbima, tada još uvek samo radničkoj klasi, poznatu rečenicu: “Niko ne sme da vas bije!” Doduše, rečenica je izgovorena u drugačijem kontekstu, ali je ubrzo izmeštena iz osnovnog govornog konteksta i smeštena u simbolički kontekst između flaše, policajca, Albanca i raspetog mučenika.

Tokom ovih burnih dana na severu Kosova, Srpska drama Narodnog pozorišta iz Prištine, privremeno izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu, vršila je poslednje probe pred premijeru komada “Žica”. Politika i Večernje novosti prednjačili su u političkoj kontekstualizaciji ove drame. “Komad Žica drama je o propadanju”, objašnjavaju vodeći srpski mediji, “a nastao je prema motivima dela Nečista krv Bore Stankovića. To je poetična i bolna pripovest o porodici i kući opasanoj žicom, negde na ničijoj zemlji, negde na brdu koje još nije oteto, ali je zauvek zaboravljeno.” A onda dodaju: “Iako univerzalna, drama Žica gotovo dokumentarno slika ono što je krik ljudi zatočenih u komplikovanom političkom i društvenom trenutku koji lebdi nad sudbinama ljudi na Kosovu”.

Naravno, famozna žica iz drame, u njihovoj interpretaciji ubrzo postaje žica KFOR-a na prelazima Jarinje i Brnjak, a potom i svaka druga simbolička nesreća koja deli Srbe sa Kosova od matice. Međutim, u jednoj replici direktora Srpske drame Nenada Todorovića pominje se još jedna stvar koja može biti ključna za prekodiranje situacije. On kaže: “Naša zabrinutost je veća u pogledu Beograda nego Prištine, jer od Beograda zavisi hoćemo li postojati.” Zapravo, kada bismo pravilno čitali ovu njegovu izjavu, mogli bismo je pročitati i ovako: Od Beograda zavisi hoće li naše privremeno stanje moći trajno da se nastavi. Jer srpsko pozorište je kao i sve druge institucije upravo u tom stanju loše beskonačnosti i neprestano se upinje da kao i radnici iz Kosova Polja 1987. dopre do Beograda, nadležnih ministarstava, gde bi pokušali da osiguraju svoje privremeno stanje. Stoga na scenu rado postavljaju beogradske komade čiji imaginarij zapravo samo potvrđuje stanje potpune zakočenosti i samoviktimizacije.

Tetar izlaza

Kada bi ovo pozorište uspelo da se oslobodi glavne žice oko svoga vrata, tj. Beograda, verujem da bi moglo da napravi pravi korak. Kada bi direktor Nenad Todorović, a ne režiser Kokan Mladenović uspostavio kontakt sa kosovskim Nacionalnim teatrom iz Prištine, verujem da bi došlo do revolucionarne promene, koju ni Boris Tadić ni Hašim Tači ne bi mogli da razumeju, ali ne i da ne podrže. Onda bi zaista postali avangarda. Tokom proteklih nemira, iz snajpera je ubijen albanski policajac Enver Zimbeli na prelazu Jarinje (o čemu mediji u Srbiji gotovo da ne izveštavaju), a potom je, kako detaljno prenose srpski mediji, usledio niz incidenata čije mete su bili kosovski Srbi. Indikativno je da je mladić iz Štrpca, koji je krenuo da bere pečurke, rekao kako su ljudi koji su ga napali govorili “neki njemu nerazumljiv jezik” (tj. albanski).

Zid nerazumevanja može da premosti reformisani sistem obrazovanja tokom dužeg vremena, ali danas to mogu kultura i teatar. Zbog čega Todorovićevo pozorište nije postavilo neki komad mlađih albanskih autora poput Jetona Neziraja (inače art direktora Nacionalnog teatra Kosova), Doruntine Baša ili Mentora Haljitija? Ili još bolje, zbog čega zajedno ne bi radili na nekom komadu koji bi pre svih drugih, osobito onih pisanih u Beogradu, mogao da izrazi (dramsku) stvarnost Kosova.

U jednom intervjuu sam pronašao podatak kako Todorović sa svojom trupom često putuje i nastupa na raznoraznim scenama, pod drvećem, u portama, pred školama, u privatnim dvorištima. Izlazak iz nacionalnog ključa mogao bi ovo pozorište da pomakne od statusa privremeno izmeštene institucije ka teatru privremeno izmeštenih, od objekta ka subjektu koji bi time sam počeo da menja svoje bezizlazno stanje. Ukoliko to ne učine sami, problem im neće rešiti nikakav Vuk Jeremić, Borko Stefanović, pa ni Boris Tadić. A žica se u danima koji dolaze može samo još više zategnuti.

Novosti, 06.08.2011.

Peščanik.net, 06.08.2011.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)