Sećam se da je nekom mom društvu na FDU bila glavna zanimacija da pred ondašnjim turbo-urbanica levičarima izigravamo desničare i nacoše – uglavnom samo da bismo isprovocirali reakciju, koja je najčešće bila duhovita, ako bi se neko primio. U mikrokosmosu FDU-a to je bilo egzotično i na prvi pogled zabavno. Problem je u tome što su stvari koje smo mi gledali kao „duhovite“, zapravo već uveliko postajale mainstream mišljenje većinskog dela populacije Srbije. Ono što je iz te, skučene, fakultetske perspektive izgledalo kao bunt i igranje sa političkom korektnošću, zapravo nije bilo nikakav pank, već tragična realnost Srbije sa početka dvehiljaditih. Posle ubistva Zorana Đinđića vrag je odneo šalu. Neki od nas su ovo razumeli, nekima je ta maska bila suviše prirasla za srce da bi je odbacili, a neki se zapravo nikad nisu ni šalili.
To je, pored svih ostalih faktora, bila posledica života u laboratorijskim uslovima, života u svemiru u kome ne postoji ništa dalje od našeg nosa, kao i neodgovornosti simptomatične za ljude od dvadesetak godina.
Kad rezon koji je prihvatljiv u nekom mikrokosmosu krene da se primenjuje na daleko šire i složenije sisteme, tad ulazimo u ozbiljan problem. Gledam leš e-novina koji više ni patolozi iz CSI ne bi mogli da identifikuju i povežu sa onim što su nekad bile. Čitam na Peščaniku tekstove pune nadobudnog trijumfalizma, i ne mogu da verujem – da li iko posle ovih izbora zaista misli da je u nečemu uspeo!?
Ovi izbori su postigli ono što sve Miloševićeve i Koštuničine udbe nisu mogle godinama – doveli su levicu u Srbiji na ivicu samouništenja. Izbori su, naravno, samo katalizator. Ostrašćenost, sujete, umor i rezigniranost svih aktera su odradili taj posao. U pitanju je proces koji traje dosta dugo, ali mislim da je egzistencija u vakuumu sopstvenih mikrosvetova bila presudna da sad dovede do implozije.
Da li je moguće da malo ko vidi sliku širu od busanja u grudi jalovim „rezultatima“ akcije sa belim listićima, ili LDP-ovog samosažaljivog prebacivanja krivice na sve osim njih samih? Da li je moguće da 4,5 % koje su osvojile Zdveri nikog ne zabrinjava? Ili je sad već kasno za reakciju, kad su izbori završeni i kad je ova banda već priznata kao legitimni sagovornik i učesnik u parlamentarnom životu Srbije? Je l’ vas ne plaši što je Ivica Dačić, sa svojom beskrupuloznom populističkom retorikom i nasleđem koje nosi iz devedesetih, postao jedan od najozbiljnijih igrača, što će nam krojiti kapu sledećih X godina? Da li ste se šalili kad ste predlagali da Toma koji vitla džakovima može da bude (i protiv svoje volje) „korektiv“ Tadićevoj apsolutnoj vlasti? Na kraju, na koji način je Tadićeva vlast ugrožena i okrnjena posle ovih izbora?
Mislim da je sad poslednji trenutak da se smire strasti, da se analiziraju brojevi, i što je najvažnije – da se sedne i da se razgovara. Možda će biti teško, i nekome malo neprijatno posle svega izrečenog, ali mislim da Srbija u kojoj Drugosrbijanci ne mogu da za istim stolom (umesto preko nišana) razmenjuju mišljenja, jednostavno nije zaslužila da se za nju borimo.
Peščanik.net, 16.05.2012.
BELI GLAS