Ako danas postoji jedno pitanje za koje predsednik republike ima punu podršku, to je pitanje hitnog rešavanja problema nege starijih.
Po svemu sudeći, i levičari i desničari veruju da ćemo, zbog produžavanja životnog veka, uskoro biti preplavljeni čitavom armijom zanemoćalih staraca, alchajmerovaca i parkinsonovaca, koji od svojih penzija neće moći da pokriju troškove sopstvene nege, i kojima će godinama biti potrebna dodatna novčana pomoć. Svi misle da ćemo, ukoliko ovaj rizik ne budemo mogli unapred da finansiramo, ponovo početi da otvaramo stare staračke domove, gde će milioni ljudi decenijama biti prepušteni žalosnoj sudbini.
Zapravo, duži život ne produžava trajanje nesamostalnosti, već samo odlaže poslednju godinu života, na koju odlazi najveći deo zdravstvenih troškova. Malo je ljudi koji jesu ili koji će biti nesamostalni: sada ih ima milion (3 miliona ako računate blaže oblike nesamostalnosti) i njihov broj će rasti od 1 do 1,5% godišnje do 2040. godine. Prosečno trajanje nesamostalnosti je 3,7 godina za muškarce. Za žene je godinu dana duže. Polovina onih koji dožive 65 godina živeće godinu dana uz tuđu negu. Samo 6% muškaraca i 15% žena će uz tuđu negu živeti više od 5 godina. Trošak za njih, koji danas iznosi oko 1% BDP-a, povećavaće se za 4% godišnje, od čega će 2,7% plaćati sama domaćinstva, a od toga će 1,1% biti pokriveno penzijama. Ostatak troškova koje treba finansirati rašće samo za 1,6% godišnje. Gde je tu finansijska katastrofa?
Uz to, tehnološki napredak će smanjiti ove troškove poboljšanjem zdravstvene i kućne nege za starije. Na kraju, veća potreba za kućnom negom stvoriće nova radna mesta.
Zato nesamostalnost danas nije glavni problem. Zapravo, glavni razlog zašto je ova tema tako zastrašujuća krije se u činjenici da živimo u društvu kojim sve više i više dominiraju sebičluk, samoživost i usamljenost. Svako intimno veruje da će ga deca ostaviti – iako je u stvari on ostavio njih – i da se može osloniti samo na sebe ili na društvo, ali ne više na svoju porodicu. Tako će rasprava biti svedena na pitanje da li će se ovo finansirati putem doprinosa za „peti rizik“ (društvo) ili putem osiguranja (vi sami). Uz to, upozoravanjem na navodne kataklizmičke posledice ovih troškova. Zagovornici smanjivanja potrošnje za zdravstvo nadaju se da će pronaći još jedan argument za opravdavanje svojih stavova.
Na kraju, mi postajemo društvo kojim dominiraju stari, te tako nije slučajno što je predsednik izabrao baš ovu temu kao veliki nacionalni izazov, a ne, recimo, obdaništa. Oni koji se boje staračkih domova glasaju, oni bez kvalitetnog formalnog obrazovanja ne glasaju. To i stvara problem: mladi ljudi, koji su zaboravljeni, svete se starijima, koji žive na grbači najmlađih.
Ako želimo da prekinemo ovaj začarani krug, moramo shvatiti da je pravi uzrok problema nesamostalnosti u nečem drugom – u brizi o bližnjima, u porodičnim vezama, u roditeljskoj brizi za decu, u empatiji, u bratstvu, u altruizmu.
Predsednik Sarkozi je u pravu kada pokreće raspravu o nesamostalnosti. Ona će uroditi plodom samo ako se svi činioci uzmu u obzir.
Žak Atali, L’Express Blog, 23.11.2010.
Preveo sa francuskog Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.11.2010.
