Tiranijom protiv istine

Vrbe

Foto: Predrag Trokicić

Vrhovni cilj ove vlasti je borba protiv slobode građana da tragaju za istinom. Razlog je jednostavan – nema potrebe tražiti je jer ona već postoji i u rukama je vlasti. Naša vlast tačno zna šta je dobro, a šta je zlo. Za nju je dobro ono što je čini srećnom, dok je zlo sve ono što je čini nesrećnom i ljutom. Ova vlast traži od nas da kličemo njenoj istini neupitno i neprestano. Ali, na njihovu žalost, kao što upozorava Rob Rejmen (Rob Riemen) u Plemstvu duha, istina „oslobađa zato što ima moć nad nama: ona je nadređena nama, a ne obrnuto. No, ta apsolutna, nepristupačna istina, koju možemo spoznati našom savešću, ali je ne možemo posedovati, po definiciji se ne može ograničiti prolaznim oblikom. Stoga nijedan smrtnik nikada ne može ni pomišljati na to da bi mogao posedovati istinu.“

Sokratova misija je bila da otkrije neznanje. Smatrao je da je razum pojedinca nadmoćan u odnosu na konvencionalnu mudrost. Po njemu, nije bitno šta čovek zna, već je bitno da li to što zna uistinu zna. Do otkrića neznanja je dolazio kroz dijalog tako što je postavljao pitanja koja potom kroz odgovore vode mnoštvu drugih pitanja. On nije nudio odgovore zato što je znao da ih ne zna. On je nudio pitanja koja pokreću proces promišljanja i kontinuiranog samopropitivanja. Spoznao je to da što čovek ima više znanja, on postaje svesniji svog neznanja, što ga navodi da dalje traga za znanjem. Kada je proročište u Delfima na pitanje da li postoji neko mudriji od Sokrata odgovorilo da ne postoji, Sokrat je odgovorio da je to zbog toga što on zna da ne zna, za razliku od drugih, recimo zanatlija, koji su znali mnoge stručne stvari o kojima on ništa nije znao, ali je opet, kada je reč o najkrupnijim stvarima, svaki od njih smatrao da svojom mudrošću prevazilazi druge, pa je ta mana potirala njihovu stručnu mudrost. Dakle, kako Sokrat u svojoj odbrani zaključuje, on je po proročici Pitiji najmudriji jer je uvideo da njegova mudrost ništa ne vredi, zbog čega mu je pripao zadatak da odbrani proročanstvo tako što će kroz propitivanje raznih ljudi dokazati da oni u stvari nisu toliko mudri koliko misle da jesu. Rečju, možeš biti i vrlo učen, ali ipak biti potpuna neznalica.

Bezuslovna i stalna potraga za mudrošću i istinom je, po njemu, bio jedini život vredan življenja. Pošto smo ljudi, a ne bogovi, nismo u stanju da spoznamo u potpunosti istinu, zbog čega smo primorani da je iznova tražimo. Istina nas obavezuje da otkrijemo šta je dobro, a šta zlo. Prava mudrost je jedinstvo mišljenja i življenja.

Stalna sumnja je konzistentno vodila sumnji u konvencionalnu mudrost istaknutih građana Atine, koji su naglašavali vrednost svojih tradicija i svoje interese predstavljali kao interese društva. Pošto su ljudi spremniji da poveruju nego da promišljaju, jer se kroz promišljanje susreću sa svojim neznanjem, oni teže stalnom prilagođavanju pomodnostima, vladajućim stavovima, običajima, očekivanom ponašanju i ustaljenom poretku. Čežnja za lakšim životom koji podrazumeva nesvesnost sopstvenog neznanja i sveopštu prisutnost samorazumljivosti, svoju odbranu pronalazi u izopštavanju onih koji kritički promišljaju, sumnjaju i sve dovode u pitanje. Zbog toga su kritička pitanja ne samo neobična već i nepoželjna, jer ako ljudi kroz propitivanje shvate da sve ono do čega im je stalo nema opravdanja, počeće da dovode u pitanje društveni poredak i mudrost uspostavljenih autoriteta. Posledično, Sokrat je postao državni neprijatelj kojem je 399. g. pre n.e. upriličeno javno suđenje zbog, kako je glasila optužnica, uvođenja novih božanstava i kvarenja omladine. Tražena je smrtna kazna.

U svojoj odbrani od optužbe da kvari omladinu, Sokrat nije ustuknuo ni pedalj: „Ja vas građani atinski pozdravljam i veoma cenim, ali ću se više pokoravati bogu nego li vama, i dokle god bude daha u meni i dokle god budem snage imao neću prestati da se bavim ispitivanjem istine i da vas savetujem i poučavam, kad se s nekim od vas već budem sastao govoreći po svom običaju: ‘Čestiti moj čoveče, Atinjanin si, građanin najveće i po mudrosti i snazi najuglednije države, a nije te stid što se staraš za blago kako ćeš ga više nagomilati, i za slavu, i za čast, a za pamet i za istinu i za dušu, da bude što bolje, za to se ne staraš i nimalo ne haješ?’ A ako bi ko od vas to osporio i ustvrdio da se stara za to, neću ga pustiti da odmah ode, niti ću se ja s njim rastati, nego ću ga pitati, i ispitivati, i prorešetavati, pa ako dobijem utisak da on nema vrline, a tvrdi da je ima, koriću ga što najvažnije stvari najmanje ceni, a ništavnije više… Dakle, ako ja ovakvim učenjem kvarim omladinu, to bi bilo ono štetno, a tvrdi li ko za me da drugo učim nego li ovo, ništa ne tvrdi. Prema tome, izjavio bih, građani atinski, ovo: poslušali vi Anita ili ne, i pustili vi mene ispod suđenja ili ne, ja neću nikako drukčije da radim, ni ako bih imao po nekoliko puta glavom da platim.“

Pod pretnjom smrću, nije se odrekao svoje sumnje zbog čega je, na kraju, uputio čovečanstvu neprolaznu poruku: „Ali, molim vas još ovoliko: kad moji sinovi odrastu, osvetite im se ljudi, dodijavajući im onako isto kao i ja vama što sam dodijavao, ako vam se čini da se više staraju za blago ili za što drugo nego li za vrlinu. I ako budu smatrali da su nešto, a nisu ništa, korite ih kao što sam ja vas korio što se ne brinu za ono za što treba, i što misle da su nešto, a ne valjaju ništa. I ako budete tako radili, onda sam od vas doživeo punu pravdu, i ja sam i moji sinovi.“

Glavom je platio, iako je mogao da se izvuče – prethodno je odbio da traži blažu kaznu kao i ponudu svog prijatelja Kritona da mu organizuje bekstvo jer je ono bilo protivno atinskim zakonima.

Političar i novinar Filip Džajgentes (Philippe Deane Gigantès) je s pravom istakao da su jedini i pravi pokretači istorije moć i pohlepa Velikih Zgrtača. Menjaju se države, granice, religije i dinastije, ali su moć i pohlepa večni. U takvom svetu su, u vremenima koja su dolazila, Sokratova načela ostala na margini – nekada više, nekada manje, sve do pojave fašizma, ideologije globalnog sistematskog zatiranja ljudske slobode i potrage za istinom.

Rob Rajman nas podseća kako je, u veoma opasnim vremenima, kada su 1930. nacisti postigli svoj prvi veliki uspeh na izborima, Tomas Man (Thomas Mann), u borbi za istinu, podigao glas protiv narastajućeg jednoumlja u svom govoru u Betovenovoj dvorani u Berlinu. Primetio je da je kreirana atmosfera veličanja tehnoloških dostignuća domaće privrede, sporta, filmskih zvezda i dopadljivih brojki koja je pogodna za „politiku u grotesknom stilu, s pretenzijama Vojske spasa, masovnom histerijom, cirkuskom galamom, alelujama i poput nekog primitivnog plemena monotonim ponavljanjem poklika, tako dugo dok svima ne počinje izbijati pena na usta. Fanatizam postaje načelo izbavljenja, entuzijazam epileptička ekstaza, politika opijum za mase Trećeg Rajha ili proleterska eshatologija, dok razum skriva svoje lice.“

Umberto Eko (Umberto Eco) je definisao fašizam u nekoliko ključnih teza:

– Fašizam se bori protiv modernosti, prosvećenosti i umnosti. Nepoverenje prema intelektu je osnovna karakteristika fašizma. Intelektualci u službi fašizma imaju zadatak da sve one koji se protive kultu tradicije i zalažu za modernost proglase izdajnicima.

– Fašizam ne trpi kulturu čiji je osnovni izraz kritično mišljenje. U modernoj kulturi naučna zajednica stimuliše raznolikost mišljenja jer se na taj način obogaćuje znanje. Suština fašizma je jednoumlje, nekritično prihvatanje fašističke istine kao jedine istine. U tu svrhu, fašizam do krajnjih granica seje i rasplamsava prirodni strah od različitosti.

– Fašizam stvara identitet nacije preko svojih neprijatelja, najčešće opsesivnim pozivanjem na skrivene agende i zavereničke planove domaćih i inostranih neprijatelja naroda.

– Neupitna odanost i jedinstvo sledbenika se gradi kroz uverenje da se daleko nadmoćniji i bogatiji neprijatelj može pobediti.

– Podanici fašizma se moraju neprekidno boriti za svoje mesto u svetu, mesto posebnog i najboljeg naroda koje im pripada po rođenju, a koje im je, nepravedno, oduzeto od strane neprijatelja.

– Individua nema prava, dok je masa shvaćena kao kvalitet. Masa nema zajedničku volju zbog čega se javlja Vođa, kao njen predstavnik i tumač. Posledično, svi oni koji se protive Vođi su neprijatelji naroda.

U fašizmu se obrazovanje u smislu duhovne i moralne izgradnje čoveka mora desetkovati jer je, kako Tomas Man ističe, njegov krajnji cilj da uništi istinu koja je apsolutno merilo ljudskog dostojanstva, a ne subjektivan pojam koji se koristi po nahođenju u cilju ispunjenja partikularnih interesa. „Uništiti istinu nije ništa drugo nego čoveku oduzeti njegovo dostojanstvo“. Važno oruđe u borbi protiv potrage za istinom, obrazovanja i kulture je, kako Eko ističe, smišljanje svojevrsnog orvelovskog novogovora koji se svodi na osiromašeni vokabular, kako u medijima, tako i u knjigama, sa ciljem da se zatru instrumenti kompleksnog promišljanja.

Podsetimo se Kaliklovog razgovora sa Sokratom u kome je pokušao da ga poduči tome šta je po prirodi lepo i pravedno: „Onaj ko želi živeti pravim životom mora svojim najjačim strastima odmogućiti da jačaju, bez obuzdavanja. Jer šta bi za moćnike bilo sramnije i žalosnije od umerenosti i pravednosti? Kad mogu uživati sve blagodeti, a da im niko u tome ne smeta, zar da sami sebi nameću kao gospodara zakon, gunđanja i osude mnoštva? I zar takvi ljudi ne bi bili duboko nesretni kraj takve pravednosti i umerenosti, kada svojim prijateljima ne bi smeli pogodovati? Istina, dragi moj Sokrate, za koju tvrdiš da je tražiš, jeste u ovome: neumerenost, razuzdanost i sloboda da činiš šta ti je po volji, ako samo raspolažeš sa dovoljno sredstava, jesu vrlina i sreća; a sve drugo je izmotavanje, dogovori ljudi koji su protivni prirodi – sve je to glupost i bez ikakve vrednosti.“

Da bi u jednom društvu praksa moćnika da udovoljavaju svojim niskim strastima i požudama bila legitimizovana, ona mora postati bliska i prihvatljiva građanima. Tome služi propaganda koju su fašisti doveli do perfekcije. Novogovorom i suzbijanjem kritički nastrojenog obrazovanja i kulture koja se po definiciji svodi na potragu za istinom, ljudi postaju zatupljeni. Zatupljenim ljudima nije potrebna sloboda, jer im ona život čini teškim i komplikovanim. Nije lako živeti sa bezbroj pitanja koja traže odgovore. Zatupljenost se hrani trivijalnostima i prostaklucima ili, ako hoćete, niskim strastima i požudom. Zatupljeni ne postavljaju pitanja, oni slede i zauzvrat traže još ove hrane. U tom procesu pojedinci gube vlastiti socijalni identitet, ali ne i privid da ga poseduju. Ovaj privid se manifestuje kroz proces identifikacije sa Vođom, hraniocem njihove zatupljenosti. Na taj način im postaje prihvatljivo da za sebe žele ono što sebi žele moćnici. A ako ljudima nešto smeta, to je što bi oni voleli da budu moćnici, a to nisu, ili što Vođa nije oštriji prema izdajnicima (lopovima, pljačkašima, tajkunima, ološima). Istovremeno, u većini slučajeva intelektualci su korumpirani, a one među njima koji to nisu zatupljene mase smatraju za čudake kojima nikada ne bi poverile vlast.

Čuveni italijanski reditelj Federiko Felini (Federico Fellini) smatrao je da je izvor fašizma „nedostatak znanja o pravim problemima i odbijanje ljudi – kroz lenjost, predrasude, pohlepu ili aroganciju – da pruže svom životu dublje značenje. Još gore, oni se razmeću svojim neznanjem i ganjaju uspeh za sebe ili svoju grupu kroz hvalisanje, nepotkrepljene tvrdnje i lažno predstavljanje svojih osobina kao dobrih, a da pritom nisu zasnovane na stvarnim sposobnostima, iskustvu ili kulturnom promišljanju. Protiv fašizma je nemoguće boriti se ukoliko ne prepoznamo da on nije ništa drugo do glupa, patetična i frustrirana strana naše ličnosti koje se moramo stideti.“

Sve nam je ovo tako poznato jer se fašizam, kao što ističe Eko, može uvek vratiti „i pod najnevinijom maskom“. Zar ga ne primećujemo pod maskom demokratije? Plasira se danas teza da je dokaz demokratije to što u javnosti svako može da kaže šta mu padne na pamet. To, naravno, nije dokaz demokratije već je posledica procesa identifikacije zatupljenih masa sa vrednosnim sistemom tiranije i predstavlja ključni kanal kroz koji Vođa kontroliše mase.

Takođe, zar nije deo naše svakodnevice Ekovo upozorenje da je zakonodavna vlast za vreme fašističke Italije „bila poprilično fikcionalna, pri čemu je izvršna vlast, koja je na sebe preuzela i ovlašćenja pravosuđa, sama donosila nove zakone“. Suprotno tome, stabilna demokratija podrazumeva snažne institucije čiji je zadatak da kroz političku podelu moći i odgovornosti (checks and balances) na kompromisan način uskladi različite interese i zaštiti manjinu od većine. Upravo zbog ovih kameleonskih moći fašizma, Eko upozorava da je naša dužnost da budemo stalno na oprezu, da se borimo uvek i svugde protiv fašizma u njegovim različitim formama i „pokažemo prstom na svaki njegov primer, svakoga dana, na svakom mestu na svetu. Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja.“

Ovogodišnji dobitnik nagrade „Verica Barać“ koju dodeljuje Savet za borbu protiv korupcije, Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a i beskompromisni borac za ljudske slobode, istakao je da bi bio srećniji da je ovu nagradu dobio neko iz tužilaštva, policije ili sudstva jer bi to bio dokaz da se država bori protiv korupcije. Ipak, ulog je mnogo veći od toga. To bi zapravo bio dokaz da ne živimo u tiraniji. Nažalost, živimo. Tomas Man i Umberto Eko su nam pokazali kako da je prepoznamo, dok nas je Sokrat učio kako da se protiv nje borimo.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 28.12.2018.