Tišina i buka jedne decenije

SVAKODNEVICA U PROCEPU IZMEĐU SEĆANJA I ISTORIJE DEVEDESETIH

Ovaj članak Eli Krasniqi prvobitno je nastao za potrebe K2.0, koji ga je prvi objavio. Ovde je ponovo objavljen uz dozvolu.

Često čujem kako se generacija koja je odrastala ili čiji pripadnici su bili tinejdžeri u devedesetima, posebno kada je reč o obrazovanju, naziva „izgubljenom generacijom“. Tada uvek zastanem i razmislim o tome. Izgubljeno je samo ono što se zaboravi. Ko zapravo odlučuje šta ćemo pamtiti, a šta zaboraviti?

Kada se govori ili piše o devedesetima, taj period se često svodi na velike priče o naciji, međunarodnoj afirmaciji kosovskog pitanja, društvenim pokretima i ratu, dok svakodnevni život ostaje po strani. A upravo tu dolazi do izražaja značaj mikroistorije i istorije svakodnevice (Alltagsgeschichte) – pokušaj da se razume kako su političke, društvene i ekonomske promene oblikovale živote ljudi. Na Kosovu devedesetih, zbog marginalizacije i sistemskih i sistematskih nepravdi koje su događaji koji su se odvijali tih godina izazvali, albansko društvo je stvorilo sistem vrednosti zasnovan na kolektivizmu, solidarnosti i otporu.

Neophodno je napomenuti da se složene realnosti, usled višestrukog nacionalnog, rodnog i klasnog potiskivanja na Kosovu, ne mogu obuhvatiti jednim člankom. Međutim, ovaj tekst, organizovan u formi naracija iz ličnih iskustava, detalja o događajima, povremeno potkrepljen referencama iz arhiva i teorije, ima za cilj da stvori opšti utisak o svakodnevici na Kosovu tokom devedesetih.

To su bile godine mirnog otpora, koji je na početku imao za cilj očuvanje života, jer su progoni, hapšenja i ubistva Albanaca bili svakodnevica. Paralelni sistem obrazovanja i zdravstva pokušavao je da očuva društvo gurnuto na marginu posle ukidanja autonomije Kosova 1989. godine. Istovremeno, borba je bila usmerena na to da se pitanje Kosova ne posmatra samo kao unutrašnje pitanje Jugoslavije, već da postane međunarodno pitanje koje će privući pažnju i izazvati pritisak spolja. Konačno, krajem devedesetih godina, došlo je i do oružanog otpora.

Svaki segment ovog perioda predstavljao je deo puta ka sanjanoj slobodi, dok su težnje ka njoj činile okosnicu opstanka Albanaca.

Crni luk spasava od suzavca

Mama je postavila tanjire s pasuljem na sto. Videla sam kako Mimoza, moja najbolja drugarica, nakon što je rekla „hvala“, sklanja sa strane sitne komadiće crnog luka koji nisu bili sasvim usitnjeni.

Majka joj se kroz osmeh obratila: „Šta je, Mimoza, ne jedeš luk?“

Mimoza se nasmejala: „Ne, ne, tetka Remzije, jedem, ali ovde ga skoro i nema, samo ovi sitni komadići.“

Ona i ja smo nastavile da ih sklanjamo, kao prave „separatistkinje“ kakve smo bile. I tako smo započele razgovor o crnom i belom luku – majka nam je pričala koliko su zdravi, a mi smo ponavljale kako su korisni, naročito crni luk, protiv suzavca. Smejale smo se.

Znale smo to i same, ali i od starije braće i sestara – još od 1989, kada je Srbija ukinula autonomiju Kosova, ljudi su nosili luk u džepovima zbog učestalih demonstracija. Počeli smo da preuveličavamo situacije: majke na vratima, ispraćaju decu uz reči: „Joooj čekaj, zaboravio si luk!“, „Eeeh, bolje je luk staviti ne pod jastuk, nego u džep.“

Iza tog smeha i šale, znale smo da suzavac nije ništa u poređenju sa ubistvom. Bile smo male kada je 1. februara 1990, tokom demonstracija u Donjem Ljupču kod Podujeva, ubijena šesnaestogodišnja Ylfete Humolli. U nju je pucao policajac, koji je izašao iz automobila i otvorio vatru na demonstrante. Iste večeri, u dvorištima kuća porodice Humolli, nedaleko od mesta gde je Ylfete ubijena, policija je bacala suzavac – dok je njeno telo još bilo u mrtvačnici.

Tada to nisam znala. Ili jesam, ali sam zaboravila. Ponovo sam to saznala kasnije, kada sam istraživala arhive u sklopu svog rada o devedesetima.

U znak protesta, Albanci širom Kosova ugasili su svetla na pet minuta i upalili sveće na prozorima, uz niz drugih akcija tokom dana. Radio televizija Priština (RTP) nije objavila tu vest.

Za vreme protesta 1990-1991, policija je ubila 75 demonstranata. Tokom devedesetih, naučili smo da nije potrebno biti na demonstracijama da bi bio ubijen.

U noći 21. aprila 1996. godine, dok se vraćao kući, studenta Armenda Dacija ubio je civil srpske nacionalnosti Zlatko Jovanović u naselju Aktaš u Prištini. Zlatko je izašao na balkon ili prozor i iz tog položaja pucao na Armenda, koji je imao samo 20 godina. Neki su tvrdili da je koristio snajper.

Dva dana kasnije, 23. aprila, Forum žena Demokratskog saveza Kosova (LDK), najveće političke stranke kosovskih Albanaca devedesetih godina, zajedno sa Centrom za zaštitu žena i dece i Savezom žena Albanki, pozvao je žene na tihe proteste sa svećama i cvećem, koje su postavljene na mestu gde je Armend ubijen, svega 500 metara od njegove kuće. Istovremeno, Unija nezavisnih studenata Prištinskog univerziteta (UPSUP) – paralelnog obrazovnog sistema Albanaca – pozvala je na protest 26. aprila u 21:00, koji je trajao 5 minuta, tokom kojeg je celo Kosovo utihnulo, gaseći svetla i paleći sveće, kao i 1990. godine.

Autonomija koja je ukinuta 1989. bila je ostvarena donošenjem izmenjenog Ustava 1974. godine, a albanska politička elita je pokušavala da je sačuva, zajedno sa rudarima, studentima, radnicima i građanima uopšte, kroz proteste, marševe i štrajkove. Razvoj statusa Kosova nakon Drugog svetskog rata odražava političke tenzije između principa jednakosti Jugoslavije, koji su postojali samo na papiru, i stvarnih ambicija Srbije u praksi.

Nakon ukidanja autonomije, Srbija je uvela tzv. „nasilne mere“, koje su podrazumevale centralizaciju svih institucija na Kosovu i njihovo utapanje u institucije Srbije, kao i „diferencijaciju“. Ovaj poslednji pojam podrazumevao je marginalizaciju Albanaca na radnim mestima, do njihovog otpuštanja, što je imalo višestruke posledice. Ovo je opisano kao „civilna smrt“, kako je to nazvao Antoine Garapon, pravnik i član Komiteta Međunarodne federacije za ljudska prava, nakon svoje posete Kosovu novembra 1989.

Otpuštanje sa posla zapravo je značilo proterivanje iz svih javnih institucija, najčešće uz primenu brutalne policijske sile prema albanskim radnicima, koji su zamenjivani srpskim radnicima. Kao posledica toga, smatra se da je 700.000 članova porodica ostalo bez prava na zdravstveno osiguranje, penzije i dečije dodatke. Bez plata, bez socijalne zaštite, bez zdravstva i obrazovanja, Albanci su postali ekstremno siromašni, ali su se organizovali kolektivno.

Tako je nastao tzv. paralelni sistem života Albanaca na Kosovu. Formirana je Vlada Kosova u egzilu, a ceo sistem se oslanjao na finansijsku pomoć 3% poreza od prihoda albanske dijaspore širom sveta. Obrazovanje i zdravstvo funkcionisali su u privatnim objektima. Pošto su Albanci bili proterani i iz Radio televizije Prištine (RTP) u julu 1990. godine, Radio Televizija Albanije (RTSH) pružila je ovom kolektivu dva sata emitovanja, koji su se pratili putem satelita. Istovremeno, dnevni list Rilindja (Preporod), koji je takođe bio ukinut, nastavio je da izlazi preko lista „Bujku“ (Zemljoradnik), koji se do tada bavio poljoprivrednim pitanjima.

Kada je režim zatvorio škole i univerzitete za Albance, građani su otvorili vrata svojih domova i praznih prostorija u svojim objektima kako bi omogućili održavanje nastave. Srednja muzička škola „Prenk Jakova“, koju sam pohađala, održavala je nastavu u kući nacionalnog aktiviste Ibrahima Gashija. On je i sam bio deo Ilegale, a upravo su u toj kući održana prva okupljanja za organizaciju demonstracija 1968. godine. To tada nismo znali, ali sam to saznala kasnije istražujući aktivnosti žena iz Ilegale. Ilegala se sastojala od grupa i organizacija koje su tajno delovale od Drugog svetskog rata, u različitim periodima. Iako je bilo razlike u političkim programima u različitim fazama delovanja, osnovni zajednički cilj bio je borba protiv diskriminacije i ugnjetavanja Albanaca od strane Jugoslavije, a posebno Srbije.

U kući porodice Gashi, naše učionice tokom dana postajale su sobe Arbërije, Mirdite, Milota i Mrike noću. Nastava je održavana i u kućama drugih porodica. U dvorištu porodice Gashi bila je još jedna kuća u kojoj je živela porodica Vehapi, bračni par sa dvoje male dece, Segjom i Burakom. I u ovoj kući smo imali nastavu, u dve sobe, od kojih je jedna, dnevna, imala akvarijum sa zlatnim ribicama. Druge dve sobe su postale učionice za muzičko u kojima su se nalazili klaviri i notna tabla. Umesto stolica, sedeli smo na daskama položenim preko dva panja ili na nekoj vrsti mindera. Nismo imali klupe. Zimi nije bilo grejanja. Grejali smo se pomoću električne grejalice sa tri žice, od kojih je jedna služila kao zamena za upaljač kada bismo „ilegalno“ pušili cigarete u „školi“. Nismo se bunili zbog loših uslova, jer je odlazak u školu i biti dobra učenica postalo gotovo patriotska dužnost.

Nakon što smo oprale tanjire od pasulja i detaljno razgovarale o korisnim svojstvima crnog luka, sa Mimozom sam izašla na „šetnju“ koju je tada, 1997. godine, organizovao UPSUP na šetalištima gradova. Korzo u Prištini često je bio prostor podela, a retko okupljanja albanske i srpske omladine. Tokom socijalizma, Albanci su šetali sa jedne strane u jednom pravcu, dok su Srbi i Crnogorci šetali sa druge strane, u suprotnom pravcu. Albanci su šetali sve ređe od 1988. godine, a još manje nakon 1989. godine. Posle velikih demonstracija početkom 90-ih, postali su samo prolaznici.

„Šetnje“ na korzou 1997. godine bile su politički čin – način da pokažemo svoje prisustvo u javnom prostoru i priprema za demonstracije 1. oktobra, prvi masovni protest nakon višegodišnje „pauze“ za koju se, kao vid mirnog otpora, zalagala LDK, koja je strategiju strpljenja i uzdržanosti smatrala ključnom, između ostalog, i za očuvanje ljudskih života.

Za mene, Mimozu, Tinu, Beneta i druge vršnjakinje i vršnjake, to je bio i prvi dan na fakultetu – 1. oktobar 1997. godine.

Bile su to mirne demonstracije. Rečeno nam je da sve studentkinje i studenti dođu u belim košuljama. Više od 30.000 studentkinja i studenata okupilo se u naselju Velanija, preplavivši sve ulice i uličice. Naoružani policajci, sa pancirima i pendrecima, postrojili su se u centru okupljanja, ali i u drugim delovima naselja i širom grada. Raspoređeni horizontalno ispred svake kolone protesta, širili su noge i demonstrativno udarali pendrecima o svoje dlanove.

Bili smo tihi. U demonstracijama tišina nikada nije obična, posebno u trenucima pre nego što krene suzavac ili odjeknu pucnji. Osećaj je drugačiji – nešto u vazduhu se promeni pre nego što nastupi potpuna tišina. Oseti se na ramenima, ali nije teška. Prolazi kroz tela poput tankih iglica, povezujući sve nevidljivim nitima. A te niti postaju pokret, jedinstvo, solidarnost. Drže se čvrsto i ne pucaju. Ko padne, drugi ga podižu, pridržavaju, vuku do mesta gde može da dođe sebi. Tako su sigurno pokušavali da podignu i Ylfetu, nadajući se da će se osvestiti. Tako su sigurno pokušali da podignu i one ubijene u demonstracijama 1989. i ranih 90-ih, verujući da će još jednom udahnuti.

Helikopter je kružio nisko iznad naših glava. Policajci su krenuli na nas. Organizatori su nam rekli da sednemo na zemlju, kao znak da se ne opiremo. Mi, u belim košuljama, sedeli smo i iznosili svoje zahteve za pravo na obrazovanje u školama i na univerzitetima. A policajci su nas udarali pendrecima i bacali suzavac na nas.

Kakav maler, zaboravili smo da napunimo džepove lukom. Nije mi jasno kako to da toga dana nismo poneli luk. Borili smo se sa efektima suzavca u očima i grlu, što je dovelo do kašljanja, suza, gušenja, bežanja i stampeda. Stigli smo do jedne kuće, gde nam je vrata otvorila nepoznata žena. Rekli smo joj: „Luk, daj nam luka!“ Drhtavim glasom, tresući se cela, rekla nam je da ima luka u podrumu kuće.

Uzeli smo drvenu gajbu punu crnog luka i podelili ga među sobom. Kao prave „separatistkinje“, Mimoza i ja skidale smo slojeve luka i stavljale ih na oči i nos, ali smo u jednom trenutku počele da ih jedemo. Kao jabuke. Mi, kojima su smetali samleveni komadići luka u pasulju.

Beli papiri

Godina 1989, kada nam je oduzeta autonomija, obeležila je živote svih nas. Ali promene koje su se dešavale, kojih sam bila svesna u tom periodu, bile su uglavnom male, baš kao i ja – imala sam samo 10 godina. U martu je Kosovu oduzeta autonomija, u julu sam dobila prvu menstruaciju, u septembru smo se oprostili od učitelja i prešli u peti razred sa predmetnim nastavnicima, a u oktobru sam napunila 11 godina.

Nisam tada potpuno razumela šta znači ukidanje autonomije, ali se ni o čemu drugom nije govorilo, ni kod kuće, ni napolju. Te godine, i one koja je usledila, gledajući vesti o masovnim protestima i ubistvima, otpuštanjima s posla, a zatim i podeli škola po etničkoj osnovi i trovanjima albanskih učenika, i nama deci je postalo jasno šta ukidanje autonomije zapravo znači. Postali smo duboko svesni da nemamo ama baš nikakva prava samo zato što smo Albanci. Opasnost je bila poput smrti – kako kažu, bliža od košulje na telu. Škole su bile podeljene tako da je 80% albanskih đaka bilo nagurano u 20% školskog prostora, dok je preostalih 80% pripalo srpskim đacima, kojih je bilo daleko manje, možda manje i od 20%. Naravno, situacija se razlikovala od mesta do mesta.

Protestovali smo ispred škole, sasvim spontano, ali mi je sećanje na to zamagljeno. Sećam se da su naše demonstracije bile jednostavne – s podignuta dva prsta kao simbolom mira i demokratije. Podizanje prstiju postalo je skoro kao pozdrav za nas, a za njih – policiju i većinu srpskih civila – „provokacija“. Dovoljan izgovor za brutalno prebijanje i hapšenje. U tom periodu, svaki postupak Albanaca predstavljao je „provokaciju“.

Kad su se nakon etničke podele dogodila masovna trovanja u školama, bili su pogođeni isključivo albanski učenici – preko 3.000 njih, prema izveštaju međunarodne komisije na čelu sa lekarom iz organizacije Lekari sveta, Bernardom Benedettijem. Srpska strana tvrdila je da je reč o kolektivnoj histeriji, dok je za otrovane mlade govorila da bi im na glumi pozavideli i glumci filmskog festivala u Kanu.

Jedan od protesta kojeg se većina nas seća bio je onaj kada smo izašli na balkone i udarali u lonce i tiganje kašikama ili nečim što je pravilo buku. Ovaj oblik protesta, poznat kao cacerolazo (Marš praznih lonaca), koji se koristio u mnogim zemljama Latinske Amerike tokom 70-ih i 80-ih godina, organizovala je u junu 1991. godine Parlamentarna stranka Kosova, jedna od partija nastalih nakon marta 1989.

Tačno u podne, izlazili smo na balkone i pravili buku pet minuta, koristeći lonce i tave, kao simbol gladi, koja je bila posledica masovnog otpuštanja Albanaca sa posla – do 1991. godine 146.025 Albanaca je izgubilo posao. Zatim su usledili protesti sa zveckanjem ključeva, a mnogo godina kasnije, 1997. ili 1998 (ne sećam se tačno), protesti sa budilnicima koji su bili navijeni da zvone u isto vreme. Sećam se da su tog dana srpski studenti izašli na demonstracije, protiveći se zahtevima albanskih studenata za pravo na obrazovanje u školama i na univerzitetima. Na njihovim transparentima pisalo je: „Ne dajte im olovke.“

Demonstracije žena bile su podjednako važne, ili možda čak i važnije, jer nisu uvek u potpunosti pratile „pauzu“ mirnog otpora LDK-a. Protest u tišini, u znak osude ubistva Armenda Dacija, bio je prvi skup nakon šest godina pasivnog otpora. Otpor žena bio je višestruk jer je pritisak bio kako nacionalni, tako i rodni, a simbolika protesta bila je veoma različita. Ono što se posebno pamti među mnogim protestima koje su žene organizovale, naročito u martu 1998. godine, bio je marš poznat kao „Hleb za Drenicu“.

Krajem februara i početkom marta 1998. godine, rat je započeo u Drenici, u centralnom delu Kosova. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) izašla je iz senke. Gledajući priloge na televiziji, shvatili smo da su ti vojnici uglavnom bili mladi momci i devojke, naših godina, iscrpljeni od političkog i ekonomskog nasilja. Njihovo strpljenje je bilo pri kraju. Srbija ih je nazivala teroristima. Za nas, oni su bili oslobodioci. U tri napada, za pet dana, srpske snage ubile su 84 osobe, od kojih su najmanje 24 bili žene i deca.

Civilno stanovništvo, koje se sklonilo u planine i suočavalo sa hladnoćom i nestašicom hrane, bilo je potpuno izolovano. Srpske snage nisu dozvoljavale ulazak humanitarne pomoći, čak ni preko humanitarnih organizacija, pod izgovorom da one navodno krijumčare oružje.

Feminističke aktivistkinje su se organizovale, a pridružile su im se žene iz svih krajeva Kosova. Ujutro 16. marta, u tišini i svečano, oko 10.000 žena, svaka sa veknom hleba u rukama, marširale su od Centra za informisanje Sjedinjenih Država, ili Američke kancelarije, kako smo je zvali, koja se nalazila u naselju Arbëria (nekadašnji Dragodan) u Prištini, do Kosova Polja, gde ih je policija zaustavila i nije dozvoljavala da nastave. Cilj marša bio je da se ublaži humanitarna kriza u Drenici davanjem hleba, ali i da se međunarodnoj zajednici pokaže šta se dešava. Ovaj marš je imao veliki međunarodni odjek, kao i protest 8. marta koji se desio pre ovog, poznat kao Protest belih papira.

Feminističke aktivistkinje su odlučile da protest bude miran, držeći u rukama bele papire kao simbol nepostojećih ljudskih i nacionalnih prava Albanaca. Glavni slogan protesta bio je: „Ostajemo snažne pred našim vratima“, što je bilo povezano sa idejom da čak i žene koje nisu mogle da učestvuju u protestu ispred Američke kancelarije, mogu protestovati stojeći na pragovima svojih kuća sa belim papirima u rukama. Aktivistkinje su rekle da ovaj 8. mart nije praznik za nas i da, van kućnih pragova, nemamo gde da odemo.

Sa hiljadama žena, u prisustvu velikog broja policajaca, stajale smo držeći bele papire u rukama. U tišini. Čula se samo buka radio veze policije. Meni se činilo da se čuje i naše disanje.

Žene su šefu Američke kancelarije predale „Izjavu o tihom protestu“. Izjava je bila potpisana od strane Centra za zaštitu žena i dece, Foruma žena LDK-a, Saveza žena Albanki i Medija projekta, a u njoj je stajalo: „Zalažemo se za mir i zbog toga, sa belim papirom, svetu pokazujemo da nemamo prava i da želimo da ispišemo naša prava u miru, a ne u ratu.“

Ponekad sa belim košuljama, ponekad sa belim papirom, na sve načine smo pokušavale da pošaljemo poruku mira i pokažemo svetu da smo miroljubivi. Danas nije baš lako dati pravi smisao toj simbolici jer je kontekst drugačiji. Ono što ipak ostaje je sećanje, koje se ponekad briše kao prašina, a ponekad otvara tamne rupe u kojima nestaju događaji.

Kada prelistavam arhive iz tog perioda i gledam fotografije koje mi uvek bude sećanja, na protestima često vidim žene u mantilima i sa maramama na glavi. To je zanimljiv detalj, s obzirom na to da ih je socijalistički modernizam, naročito sedamdesetih godina, zamišljao isključivo u privatnoj sferi. Stvoren je utisak da žene mogu učestvovati u javnom životu kao građanke samo ako nemaju maramu na glavi. Ideja da je skidanje marame povezano sa emancipacijom uspostavljena je još posle Drugog svetskog rata, kroz Antifašistički front žena – ne samo u Jugoslaviji, već i u drugim komunističkim zemljama sa muslimanskim manjinama. Na Kosovu, od kraja osamdesetih žene, sa i bez marame, sve više su bile prisutne u javnosti – ponekad kao majke, ponekad kao građanke. Time su dodatno narušavale granicu između privatnog i javnog prostora, dodajući još jedan vid otpora u nizu prelomnih trenutaka.

Sećanje na ovaj period, uključujući i borbu za rodno oslobođenje, ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer ono ne isplivava lako na površinu. Carol Gilligan i David A. J. Richards u knjizi „The Deepening Darkness: Patriarchy, Resistance, and Democracy’s Future“ (Produbljivanje tame: patrijarhat, otpor i budućnost demokratije) kažu da trauma često dovodi do gubitka sećanja i glasa. Oni se fokusiraju na dinamiku intimnih odnosa i patrijarhata, ali ovaj gubitak pre povezujem sa onim o čemu piše francuski filozof i sociolog Maurice Halbwachs u svom delu „On Collective Memory“ (O kolektivnom pamćenju), a to je da pamtimo kao deo određene grupe. Štaviše, ekonomski i politički odnosi moći često nameću amneziju ili oblikuju sećanje na određene istorijske periode.

To nije teško razumeti, jer ljudi uglavnom mere napredak i razvoj kroz trajanje sopstvenog života, pa se ovde nameće važnost sećanja – ono mora biti preneto kroz generacije. Ne da bi se stvorila jedna verzija prošlosti, već da bi se otvorio prostor za nijansirane narative – priče marginalizovanih ljudi i grupa – i kako bi se sprečilo brisanje sećanja od strane režima i vladajućih struktura.

Jer, kako kaže Halbwachs, kolektivno pamćenje je konstrukt koji se oblikuje prema potrebama sadašnjosti. Dakle, ni pamćenje ni zaborav, a još manje istorija i istoričari, nisu neutralni – sve dok ih vlast ne iskoristi za projektovanje političke i ekonomske budućnosti. U tim odnosima moći, ne samo na Kosovu, žene često bivaju gurnute u zaborav.

Osim feministkinja retko ko, ako iko uopšte, izričito i naglas kaže da su žene na Kosovu, uprkos stereotipu koji je postojao o njima kao potčinjenim ženama zatvorenim unutar visokih zidova svojih dvorišta, što je samo deo stereotipa koji su godinama hranjeni i propagirani u Jugoslaviji i šire – u stvarnosti bile inicijatorke i snaga koja je pokrenula velike društvene, političke i ekonomske promene.

Iskra koja je zapalila studentske demonstracije u martu 1981. godine bila je pobuna studentkinje Bahrije Kastrati, koja je u znak protesta bacila poslužavnik sa hranom u studentskoj menzi u Prištini. Frustracija studenata i studentkinja bila je povezana s teškim uslovima u domovima i menzama, ali je istovremeno bila i odraz lošeg ekonomskog i političkog stanja. Kosovo je oduvek bilo najsiromašniji deo Jugoslavije. Ono što je počelo kao studentski protest preraslo je u masovne demonstracije. Glavni zahtev bio je da Kosovo postane republika, kao rešenje političke i društvene nejednakosti koju su Albanci doživljavali. Demonstracije iz 1981. godine danas se smatraju prvim nagoveštajem početka raspada Jugoslavije.

Godine 1989, grupa intelektualki koje su se okupljale u Narodnoj biblioteci, predvođena poznatom feministkinjom Sevdije Ahmeti, osnovala je prvo žensko udruženje pod nazivom Nezavisno žensko udruženje. Ovo udruženje nije dugo postojalo, jer je ubrzo apsorbovano od strane Demokratskog saveza Kosova. Ipak, tokom devedesetih, žene su osnovale druge nezavisne organizacije koje su pokrivale ključne oblasti poput obrazovanja, zdravstva i kulture. Posebno u obrazovanju, žene su dale ključni doprinos – kroz formalne organizacije, neformalne inicijative, ali i kao nastavnice koje su primale učenike u svoje domove kako bi nastava mogla da se odvija nakon zatvaranja škola. Na primer, organizacija „Sestre Qiriazi“, koju su osnovale i vodile Safete i Igbale Rogova, 1990. godine pokrenula je kurseve za suzbijanje nepismenosti pod sloganom „S olovkom u Evropu – stop nepismenosti“ i osnovala 33 ogranka širom Kosova. Kasnije, 1993. godine, Grupa stvarateljki i veteranki obrazovanja, koju je osnovala Naxhije Buçinca, pomogla je upis 94 devojčice u osnovne i srednje škole, a bilo je još nekih sličnih manjih organizacija i grupa.

Žene iz organizacija koje su pripadale Ilegali, kao što su Have Shala, Myrvete Dreshaj, zatim Akile Dedinca i Zoge Shala, inicirale su pomirenje porodica zavađenih krvnom osvetom, a zatim su to pretvorile u masovni narodni pokret. Sve ove inicijative i pokreti vodili su nacionalnom i rodnom oslobođenju. Ovaj poslednji proces još uvek je u toku.

Proizvodnja i socijalna reprodukcija žena u javnoj i privatnoj sferi bila je ključna za opstanak, otpor i obnovu Kosova. Rodna sloboda u ovom periodu često je bila potisnuta zarad nacionalne borbe, uz „obećanje“ da će jednakost doći s oslobođenjem. Kao i u mnogim drugim kontekstima, i na Kosovu posle rata 1998-1999. to obećanje se nije ispunilo samo od sebe, pa su feministkinje nastavile borbu za ravnopravnost na različitim nivoima i frontovima.

Međunarodna zajednica nas je stalno podsećala na rat i NATO intervenciju u humanitarne svrhe i to podsećanje se često doživljavalo kao oblik disciplinovanja. Implicitno, a možda i eksplicitno, govorilo nam se da treba da zaboravimo i krenemo od početka, pišući priču o Kosovu kao na praznom listu papira. Takav „zaborav“ je, na neki način, podrazumevao i brisanje ženskog aktivizma.

Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, feministički pokret kao da se oslobodio tereta nacionalnog pitanja. Oblikovan nasleđem društvenih pokreta tokom socijalizma, a posebno pokretima žena iz devedesetih, kao i opštom borbom za slobodu, feministički pokret danas na Kosovu spada među najvitalnije u regionu Balkana.

Feministkinje, iz generacije u generaciju, pamte.

Tegla

Koliko god se mama trudila da mi spremi raznovrsnu hranu, nisam volela da jedem. Toliko da sam do 1994. godine dobila anemiju. Malo toga mi se sviđalo – na primer smoki sa jogurtom, kombinacija koju me je naučio moj drug iz razreda, Benet, i gurabije sa orasima. One koje je pravila Benetova mama, tetka Naza, jela sam sa uživanjem na njihovoj terasi na 14. spratu u naselju Lakrishte (Kupusište). Sa te visine, odakle se najbolje video purpurni suton, svet je delovao kao mekše mesto .

Na kraju sam morala da primam terapiju. Paralelno s tim, moji roditelji su me stavili na strogi režim ishrane. Između molbi i pretnji da moram da jedem, deo tih „represalija“ bio je i veliki tanjir sa šargarepom i cveklom. Cvekla je mirisala na zemlju. Mrzela sam je.

Pretnje embargom i ekonomskim sankcijama trajale su sve dok mi se krvna slika nije popravila, gotovo do samog rata. Kada su srpske snage počele sa proterivanjem Albanaca iz njihovih domova, odmah nakon početka NATO bombardovanja 24. marta 1999, i moja porodica se, zajedno sa stotinama hiljada drugih, našla u jednoj od dve kolone koje su vodile ka Albaniji i Makedoniji. Nas nekoliko porodica, u automobilima, bilo je u dugoj koloni proteranih, otprilike šest kilometara od Elez Hana, u pravcu granice. U brzini i haosu, poneli smo malo hrane, a nakon tri dana ostali smo bez hrane i trudili se da sačuvamo nešto za moju baku. Bila je tiha i povučena. Znala je šta je rat. Preživela je Drugi svetski rat a pre toga, kao beba, zajedno sa svojim bratom bila je jedina preživela iz uže porodice u masakru u selima Goljaka u januaru 1921, koji je izvršila žandarmerija Kraljevine SHS.

Duž cele kolone proteranih kretale su se paravojne jedinice. U raznim delovima Kosova, mnoga ubistva i silovanja događala su se kada su pripadnici tih jedinica izvlačili muškarce, mladiće, žene i devojke iz kolone. I u toj atmosferi straha, srpska vojska nam je donela hranu. Negde drugde po Kosovu granatirali su i ubijali, a ovde su nam davali da jedemo. Nakon dvoumljenja da li uopšte prihvatiti hranu od njih, odlučili smo da odemo po nju, ali u gužvi i metežu, gde su moje dve sestre pale i prestravile se, u rukama mi je ostala samo tegla sa nečim unutra, koju mi je dao jedan vojnik. Držala sam je ne kao trofej preživljavanja, već kao tragičan artefakt. Čak i kasnije, kad bih se prisećala tog trenutka, videla bih sebe – mršavu i bledunjavu, s teglom u ruci.

Mnogo godina kasnije, kada sam ponovo čitala svoj dnevnik iz tog perioda, između straha i strašne hladnoće, centralna tema bila je glad. Videli smo druge kako kuvaju koprivu. U tom trenutku, ugledala sam vojnika kako nešto govori mom bratu Metiju. Nisam sigurna da li je to bio onaj isti koji mi je dao teglu. Bili smo preplašeni zbog svega što se dešavalo, a Meti nam je rekao da mu je onaj vojnik ispričao da je rezervista iz Niša, tek diplomirani lekar kojeg je srpska vojska mobilisala. Nekoliko minuta kasnije, videli smo ga kako plače. Bila sam potpuno zbunjena. U tom trenutku nisam mogla da shvatim kako je mogao biti tamo, a istovremeno plakati. Zašto jednostavno nije pobegao? Na njegovom mestu mogao je biti i Meti, početkom devedesetih, negde u ratu u Hrvatskoj ili Bosni, kada je Jugoslovenska narodna armija (JNA) mobilisala mlade ljude sa Kosova.

Godine 1991, kada je Metiju drugi put stigao poziv za JNA, kao i mnogi mladi ljudi, pobegao je iz zemlje. Oni koji su bili mobilisani vraćali su se u metalnim sanducima, hermetički zatvorenim, uz naređenje da se kovčeg ne sme otvarati, uz objašnjenje da je vojnik izvršio samoubistvo. Ipak, porodice poginulih, kada su mogle da izbegnu strogi nadzor policije, otvarale su te sanduke. Ti mladi Albanci, koji su bili poslati u vojsku, mora da su posedovali izuzetne akrobatske sposobnosti – jer su mnogi od njih „izvršili samoubistvo“ tako što su upucani u leđa.

Godine 2014, dok sam prelistavala časopis za žene Kosovarja (Kosovarka), u člancima koji su govorili o tim ubistvima, vratila mi se slika tih vojnika, njihovih tela, seciranih tokom obdukcije, sa vertikalnim šavovima preko grudnog koša. Istražujući arhivske materijale, osvetljavala sam mračne kutke svog sećanja, rupe koje su progutale delove i slike prošlosti. Istraživanje po arhivama je kao dodirivanje vremena. Ili, možda, nekoliko njegovih dimenzija.

Na ove zločine reagovalo se pismom upućenim ministru odbrane Jugoslavije, generalu Veljku Kadijeviću, i predsedniku Predsedništva Jugoslavije, Janezu Drnovšeku. To pismo bilo je jedna od prvih zajedničkih inicijativa žena, a potpisalo ga je 15 žena poznatih kao „Žene Albanke intelektualke“. Nedugo nakon ovog pisma, Forum žena, koji je okupljao mnoge žene i koji je predvodila Luljeta Pula, profesorka univerziteta i jedna od najhrabrijih političarki devedesetih, među mnogim protestnim pismima u to vreme, uputio je apel majkama Jugoslavije da reaguju i osude ubistva vojnika. Slične inicijative postojale su i u drugim delovima Jugoslavije, gde su majke pisale peticije ili demonstrirale protiv slanja sinova u rat. Međutim, ove inicijative nisu imale uspeha jer je velika većina žena stavila nacionalne interese ispred ženskih pitanja.

Kada se 1991. godine Meti vratio iz emigracije u Prištinu, policija ga je uhapsila, i to po drugi put. Zaustavili su ga u centru Prištine, odveli ga u ulaz jedne zgrade i tokom pretresa – obično s rukama na zidu i nogama široko razmaknutim – pronašli mu jednu „opasnu“ knjigu. Ne seća se da li je to bio časopis Alternativa ili knjiga Kosovo, krv i suze Blerima Shale, tada novinara i publiciste, koja je bila objavljena 1990. godine. Tukli su ga u ulazu i u policiji, sve dok nije izgubio svest. Ove detalje sam saznala mnogo kasnije, tokom rata. Ali se sećam ožiljaka na njegovoj kičmi koje sam krišom gledala. Naš stan je bio premali da bi se sakrio bol. Različite vrste bola, svih nas. Prvo hapšenje je doživeo kada je bio srednjoškolac, tokom protesta 1988. godine, sa još desetinom drugih. Tog trenutka se sećam samo maglovito. Ali se sećam bake koja je tiho šaputala: „Nadam se da ga nisu ubili“, i tek kasnije sam shvatila zašto nije došao sa protesta. Sutradan smo saznali da je bio u pritvoru. Zatvor sam na neki način razumela jer je moja tetka, Shukrije Gashi (Shuki), bila politička zatvorenica 80-ih, kao i dva moja ujaka. Iako se o tome nije mnogo pričalo početkom 80-ih, ja sam to razumela. Deci nisu uvek potrebne reči da bi nešto razumela.

Ali to su bile najmanje opasne stvari koje su mogle da se dogode. Tokom čitave represije u Jugoslaviji, naročito nakon velikih nemira, najugroženiji su bili Albanci iz drugih opština. Na primer, za studente koji nisu imali stalno prebivalište u Prištini, Priština nije bila samo grad studija, već i grad u kojem se nisu osećali bezbedno. U Prištini se rat najmanje osetio u odnosu na delove Kosova gde je bilo oružanog otpora, kao što su Drenica, Lab, Dukađinska ravnica i ostala područja. Zbog toga, neki od nas, svesni toga, o devedesetima govore sa tom ogradom.

Iseljavanje mladih Albanaca bilo je motivisano i političkim i ekonomskim razlozima. Kosovo, kao najsiromašniji deo Jugoslavije, dodatno je pogodila ekonomska kriza, a izbacivanja s posla učinila su gotovo sve ljude još siromašnijima – i majstorima improvizacije. Nismo mogli da priuštimo sve što nam je bilo potrebno iz prodavnice. Majka nam je pravila sok od zove i koprive. Delovalo mi je kao da se sve može sačuvati u kacama i teglama, od paprika do krušaka.

Mnogo smo vremena provodili kod kuće. Neki su sate gubili na telefonu, čekajući vezu. Signal je bio analogni, pa bi se na istoj liniji našlo više ljudi, i tako bi vreme prolazilo u prepirkama: „Pusti to više, bre“, „Ne, ti pusti.“ Popodne bi neko od nas mleo kafu ručnim mlinom. Svi smo se na neki način snalazili. Bilo je sasvim normalno od komšije pozajmiti kafu, čaj, poneko jaje ili prašak za pecivo. Solidarnost je bila obeležje tog vremena. Porodica mi je pričala da nam je, na samom početku, stric doneo brašno i ulje. Kasnije smo izašli iz krize tako što smo otvorili mini market u kojem smo svi mi, deca, radili u smenama. Moglo bi se reći da je to bio moj prvi posao.

U periodu između vesti na TV-u ili radiju, puštali bismo video kasete sa filmovima iz Albanije, koje smo nabavljali od naših ujaka ili komšije preko puta, čika Syle, čije sam knjige često pozajmljivala kada bih pročitala one iz naše kućne biblioteke. On je svaku pozajmljenu knjigu zapisivao u svoju svesku sa debelim koricama. Ili bih prepodne gledala filmove kao što je mjuzikl Kosa, a popodne „Dy krisma në Paris“ (Dve pucnjave u Parizu), koji je prikazivao suđenje nacionalnom heroju Avniju Rrustemiju za atentat na Esad-pašu Toptanija. Oba sam znala napamet. Sada se smejem ovom kontrastu, ali ipak, oba filma imaju nešto zajedničko – borbu za slobodu. Jedan za ličnu, drugi za nacionalnu. Gledali smo i koncerte, kao što je „Live at Pompeii“ (Uživo u Pompeji) Pink Floyda i mnoge druge koncerte koje je Meti na VHS kasetama fanatično sakupljao. U tom periodu, naročito u drugoj polovini devedesetih, MTV je postao konkurencija kanalima koji su emitovali vesti. Setila sam se tih dana, naročito tokom pandemije u martu 2020. godine, kada sam tražila pesme koje smo slušali devedesetih. Verovatno i zato što me je karantin podsetio na tadašnje vanredno stanje, policijski čas i rat.

Kao da sama izolacija od društva nije bila dovoljna, kopala sam po prošlosti kroz pesme, smatrajući to vrstom opuštanja, dok sam nesvesno pokušavala da pronađem smisao tadašnje sadašnjosti kroz prošlost, jer sam nju poznavala, dok je budućnost bila neizvesna.

Jednog od tih prvih dana izolacije zbog korone otišla sam da kupim namirnice. Dok sam gledala kojih proizvoda ima i ljude kako kupuju previše hrane, setila sam se početka i kraja devedesetih. Na jednoj od mnogih praznih polica ugledala sam teglu. Prvo sam pomislila da je neko u poslednjem trenutku odustao od kupovine i nije vratio teglu na mesto. Čim sam dodirnula hladnu staklenu teglu, kao u sceni iz filma, pred očima mi se pojavila slika sebe iz tog perioda – suva, bleda, sa teglom u ruci, stojim blizu našeg auta u koloni, marta 1999. Samo što sam ovoga puta bila u Gracu. Osetila sam strah, ali nisam bila sigurna da li zbog virusa ili zbog pomisli da možda duže vreme neću moći da se vratim u Prištinu. Taj isti strah sam imala i 31. marta 1999. godine, kada sam u dnevniku zapisala: „Možda više nikada neću videti Kosovo.“ Kupovala sam tegle i konzerviranu hranu, kao što smo to radili devedesetih, ali se strah nije mogao konzervirati.

Moja drugarica Merita, koja takođe živi u Gracu, pozvala me je. „Eli, ne brini za hranu, imamo dovoljno“ – „mi“, u značenju ona i njena porodica. Solidarnost, kao u devedesetima. Ovaj element preživljavanja pružao je vrstu socijalne sigurnosti, naročito kroz socijalnu reprodukciju žena. A sećanje? Ono se, opet selektivno, probijalo kroz hermetičke poklopce.

Shvatila sam šta je bilo u tegli, i tada i sada: cvekla.

Hodanje u „L“

Mora da je bilo negde sredinom 2000-ih kada sam po drugi put otišla u Beograd. Prvi put sam bila u februaru 1999. godine, kada sam putovala u Norvešku da učestvujem na Međunarodnom studentskom festivalu u Trondhajmu (ISFIT). Let je bio iz Beograda, što je značilo da sam morala da noćim u Beogradu i u odlasku i u povratku. U to vreme je na Kosovu bio rat, i nisam imala pojma da li će biti bezbedno boraviti u Beogradu. Shuki mi je predložila: „Možeš da ostaneš kod Lepe Mlađenović.“

Shuki, feministička aktivistkinja, tada novinarka i radnica Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda (KMLDNj), poznavala je Lepu Mlađenović – poznatu feministkinju, antiratnu aktivistkinju, psihološkinju – zbog aktivnosti u feminističkoj mreži „Žene u crnom“ i saradnje između feministkinja u Prištini i Beogradu. Mlađenović je, između ostalog, pisala o nepravdi koja je naneta Shuki kojoj, kao i mnogim bivšim političkim zatvorenicima, pasoš nije bio vraćen gotovo dve decenije. Kada sam otišla u njenu kancelariju, videla sam velike postere na kojima ona i njene prijateljice, kao što je Staša Zajović i druge, stoje na trgovima u Beogradu, protestujući protiv rata na Kosovu. Bio je to trenutak koji je ostavio dubok utisak na mene. Relativizovao je i srušio neke granice postavljene vremenom i okolnostima, ali i ravnodušnošću, blago rečeno, nekih intelektualki iz Beograda.

Negde u drugoj polovini 90-ih, Shuki i Nazlie Bala, takođe feministkinja, radnica u KMLDNj u to vreme i kasnije osnivačica organizacije Elena, učestvovale su u jednoj feminističkoj manifestaciji u Beogradu. Jedna „feministkinja“ iz Srbije, koja nije bila kao Lepa i njene prijateljice, rekla je Shuki i Nazliji: „Šta vama Albancima fali, imate univerzitet, studirate na srpskom.“

Taj „nedostatak informacija“ i kolonijalni pristup doživela sam i ja, sredinom devedesetih, takođe na jednom feminističkom događaju u Mađarskoj. Jedna od tih „feministkinja“ čudila se kako je moguće da se ja, „Šiptarka“, bolje izražavam na engleskom nego na srpskom, a uz to sviram saksofon. Za njih, kao i generalno u Jugoslaviji, „Šiptarka“ je smatrana primitivnom, nepismenom, sa maramom na glavi i mnogo dece, a u Srbiji se smatralo da ovaj rast nataliteta ima političku motivaciju. Zapravo, demografske analize su pokazivale da je natalitet bio povezan sa ekonomskim statusom žena, njihovim socijalnim i klasnim položajem. U porodicama gde su žene bile zaposlene, broj dece bio je manji nego u onim porodicama koje su se bavile poljoprivredom i to nije bio slučaj samo na Kosovu već i, na primer, u Vojvodini kao drugoj autonomnoj pokrajini.

Rasistički izraz „Šiptar“, koji se i danas koristi u Srbiji, nosio je mnoge slojeve prezira i mržnje: prema etničkoj pripadnosti, islamu, zaostalosti, kao i prema „belokapcima“, izrazu koji se odnosio na keče, tradicionalne bele kape koje su uglavnom nosili stariji Albanci iz ruralnih krajeva. Zapravo, koreni ovog termina sežu mnogo dublje, verovatno čak i pre 1913. godine, kada je političar, pisac i premijer Srbije od 1897. do 1900. godine, Vladan Đorđević, izjavio da Albanci imaju repove. Tokom kolonizacije između dva svetska rata, kolonisti su Albance nazivali „turé“ (pogrdan izraz za Turke), „žuganima“ (što na albanskom znači šugav, prljav) i „divljacima“. Krajem 80-ih i tokom narednih godina, svi ovi rasistički izrazi objedinjeni su u termin „Šiptar“. Posle Drugog svetskog rata, naročito tokom 60-ih, „Šiptar“ se koristio kako bi se napravila razlika između Albanaca iz Albanije – nazivanih Albancima – i Albanaca sa Kosova – nazivanih „Šiptarima“, jer su mnogi mislili da mi, Albanci sa Kosova, nismo pravi Albanci. Zbog toga je standardizacija albanskog jezika na Kongresu u Tirani 1972. godine bila smatrana velikom pobedom jer je, između ostalog, oborila ovu neistinu.

Rasizam prema Albancima počeo je da se prepoznaje kao takav od strane nekih jugoslovenskih intelektualaca, iako u malom broju. Iztok Tory, slovenački pozorišni režiser, nakon povratka sa Kosova 1989. godine, napisao je u članku za časopis Alternativa da je „otkriće“ otvorenog rasizma prema Albancima za njegovu generaciju bilo šokantno, jer su oni znali za takve fenomene u Africi i Americi, dok su bili potpuno nesvesni tog fenomena u Jugoslaviji. On se prisećao i pitao, sa blagim zgražavanjem, kakav je bio stav njegove generacije prema terminu „Šiptar“? Sumnja u propagandnu zamku u koju su upali, govorio je Tory, nastala je zbog toga što su o Albancima „tamo dole“ razmišljali kao o „primitivnim i nesposobnim ljudima… koji ne rade ništa osim što uništavaju sve oko sebe“, a onda su neki Albanci došli u Sloveniju i počeli da razgovaraju sa Slovencima na njihovom, slovenačkom jeziku.

Kao što to obično biva, stvaranje „drugog“ kroz rasizam i naglašavanje razlika, umesto sličnosti, ima za cilj izazivanje straha, što potom opravdava potčinjavanje i nasilje u ime odbrane od tog drugog.

Tako sam, sredinom 2000-ih, dok sam poslednjeg dana boravka po drugi put u Beogradu peške išla u hotel, naišla na policijsku patrolu. Oni su obavljali svoj posao i, naravno, nisu znali da sam Albanka, ali u meni su se, kao Albanki, automatski probudili određeni instinkti kada bih videla policiju – recimo, da skrenem u drugu ulicu. Iako je prošlo dosta vremena otkako nisam videla srpsku policiju, tog dana, čim sam ih ugledala, u glavi mi se odmah pojavila gotovo nesvesna „naredba“ da hodam u „L“. Taj način kretanja podseća na potez konja u šahu, koji me je tata naučio još početkom ili sredinom 90-ih. U to vreme, zbog političke i ekonomske situacije, često bi se budio noću i zaticao me budnu. Nije me kritikovao što ne spavam. Počeli smo da igramo šah ili da se pravimo da ga igramo. Od tada strategiju kretanja po gradu, bilo da se vraćam s demonstracija ili obavljam svakodnevne stvari, koristeći sporedne ulice ili skretanje kako bih izbegla policijske patrole ili kontrolne punktove – takav način navigacije kroz grad nazivam hodanjem u „L“.

Ovo nije bila karakteristika samo moje generacije. Članovi pokreta Ilegala, kada su ih pratile policija i tajna služba (Uprava državne bezbednosti – Udba), morali su da deluju u potpunoj tajnosti. Njihovo kretanje nije bilo samo u „L“. Šunjali su se kroz kapidžike dvorišta, ulaze kuća i preko ograda da bi izbegli hapšenje. I mi smo naučili određene prolaze kroz mahale, sporedne ulice, ulaze i dvorišta zgrada.

U situacijama kada bih hodala u „L“, zamišljala bih sebe kao viteškinju u oklopu, kako se provlačim kroz skrovite delove grada u kojem sam rođena i odrasla. Tako sam u svojoj glavi zamišljala mapu onoga što je ostalo od grada, koji je bio izmenjen segregacijom i etničkim obeležavanjem.

Segregacija je započela još 80-ih godina, kada je Srbija smatrala da Kosovo treba da bude „dealbanizovano“, a kulminacija tog procesa desila se nakon ukidanja autonomije. Počelo je preimenovanjem ulica, trgova i institucija, pa čak i izgradnjom pravoslavnih crkava, poput one podignute usred kampusa Univerziteta u Prištini. Samo u Prištini, u kratkom vremenskom periodu, srpski režim je preimenovao 7.000 ulica, škola i institucija. Postojeći spomenici i biste zamenjeni su onima posvećenim srpskim istorijskim ličnostima, a podignuti su i novi. Ova rekonfiguracija gradova neminovno je dovela do etničke segregacije, osim u nekoliko stambenih zona gde su živeli i Albanci i Srbi, uglavnom u kolektivnim zgradama iz doba socijalizma.

Prostorna segregacija bila je jaka i zbog toga što nijedan od objekata javnih institucija i ugostiteljstva, od kojih se većina nalazila u centru grada, nije imao albanske radnike. Kulturni i društveni život za nas odvijao se u prostorima koji su nam preostali, kao što su delovi naselja nazvani Kurrizi (Kičma), Qafa (Vrat), kao i prostor u Dardaniji, gde je čitav hodnik između i iza zgrada dobio ime po kafiću Santé – Santeja. Na tim lokacijama, u nedostatku sala, organizovale su se izložbe, književne večeri, koncerti, a u nekim slučajevima i predstave, kada nije bilo moguće igrati u Dodoni, lutkarskom pozorištu koje je opstalo uprkos svim pokušajima preuzimanja. Voleli smo te albanske nazive delova grada, poput Vrata i Kičme i govorili da je grad ipak naš, jer nijedno telo ne može da se kreće bez vrata i kičme.

Čak je i grad izgledao drugačije, zbog političkih postera i nacionalističkih grafita, koji su predstavljali još jedan vizuelni „podsetnik“ na srpsku represiju i hegemoniju. Sećam se tih grafita: „Srbija do Tokija“, pa na engleskom „I am not just perfect I am Serb too“ (Nisam samo savršen, ja sam i Srbin), ili „Ovo je Srbija“. Na ovom poslednjem, ispod njega, kasnije se pojavio još jedan grafit koji je glasio: „Ovo je zid, budalo.“

Bilo je i drugih, poput „Delije“, za koje sam kasnije shvatila da su navijačka grupa jednog fudbalskog kluba. Svaki put kada bi Srbija pobedila u fudbalu ili košarci bili su neizbežni rafali metaka. Bilo je pametno u to vreme se ne kretati gradom ni u obliku slova „L“.

Naši grafiti bili su drugačiji. Bilo je proleće 1998. godine, sigurno druga polovina marta, kada je Burim pozvao nas, prijatelje – mene, Vloru, Kushtrima i još nekoliko drugih kojih se ne sećam – kod sebe kući. Ne sećam se da li smo te večeri razgovarali o ideji da pišemo grafite ne samo u „našim“ delovima grada, već i u centru, ili je to bila ideja Burima i Kushtrima. Kushtrima sam tada poznavala samo površno, ali ubrzo je postao moj momak.

Kasnije smo shvatili da su nam obe porodice s majčine strane bile deo Ilegale, bivši politički zatvorenici, i kroz šalu smo govorili da smo, za razliku od te generacije koja je parole ispisivala četkama i bojom, obično crvenom, mi „napredovali“ – koristili smo sprej, takođe crvene boje. I mi smo, kao i oni, pisali „Kosova Republikë“ (Kosovo republika) – oni kao zahtev, a mi kao potvrdu, budući da su albanski delegati Skupštine Autonomne pokrajine Kosovo proglasili Kosovo republikom 2. jula 1990. godine. Kasnije je volja Albanaca da imaju republiku potvrđena referendumom koji je održan 1991. godine.

Strategija naše „ilegalne aktivnosti“ bila je jasna – jedan piše, dok ostali čuvaju stražu, pa se zatim menjamo. Znak da se policija pojavila i da treba da se raziđemo bio je kao da nekoga dozivamo. Odlučili smo se za ime Fis.

Jedne od tih večeri, nakon što smo ispisali grafite na nekoliko mesta, odlučili smo da na zidu škole Xhevdet Doda, koja se nalazila u samom centru grada, napišemo „Give peace a chance“ (Dajte šansu miru). Te večeri, na redu je bio da piše Kushtrim, dok smo Burim i ja stražarili. Kad je počeo da ispisuje rečenicu koja mi se te večeri činila najdužom na svetu, niotkuda se pojavila policijska „marica“, jedan od onih kombija sa rešetkama, spuštajući se niz ulicu od studentske menze.

Ne znam da li je to bio strah ili adrenalin, ali kada sam počela da vičem „Fis“, glas mi je zadrhtao na način na kojem bi mi svaki pevač narodne muzike pozavideo. Kushtrim je okrenuo glavu i, nastavljajući da piše, nasmejao se: „Šta je“, imitirajući moj glas. Završio je rečenicu, „marica“ je nastavila prema pošti, a mi smo se zaputili nazad ka Santeji, smejući se mom „refrenu“ „F-i-i-i-s“.

Nakon oslobođenja, u junu 1999, moji imaginarni obrisi segregiranog grada su se spojili. Po prvi put, sa Kushtrimom, zakoračila sam u mnogo objekata javnih institucija. Po prvi put, kao dvadesetogodišnjakinja, ponovo sam otkrivala grad. Ali ovaj put, bez potrebe za hodanjem u „L“.

Tišina i buka jedne decenije otpora, u raznim oblicima, koje je grad, zajedno s našim telima, upijao, bližile su se kraju, a sa njima i jedan vek.

Bili smo slobodni. Ili delimično takvi.

Literatura:

Clark, H. (2000). Civil Resistance in Kosovo. London: Pluto Press.

Duhaček, D. (1993). Women’s Time in the Former Yugoslavia. Në Nanette, F., & Mueller, M., (redaktore), Gender Politics and Post-Communism: Reflections from Eastern Europe and the Former Soviet Union. New York and London: Routledge.

Farnsworth, N. (2009). History is Herstory Too: The History of Women in Civil Society, 1980-2004. Prishtinë: Kosovar Gender Studies Centre.

Garapon, A. (1989, nëntor). Sulme ndaj të drejtave të njeriut në Jugosllavi. Le Monde Diplomatique (Paris). Përkthyer dhe e ribotuar si: <<Të diferencuar>> shqiptarët e Kosovës në “Alternativa”, nr. 6 (Ljubljanë: Shoqata Kulturore Shqiptare “Migjeni,” nëntor 1989).

Gilligan, C., & Richards A.J. D. (2009). The Deepening Darkness: Patriarchy, Resistance, and Democracy’s Future. Cambridge, MA: Harvard University Press.

Halbwachs, M. (1992). The Collective Memory. (Coser L.A. përkthim). La Mémoire collective, Chicago: University of Chicago Press. (Vepra origjinale, botuar në vitin 1950).

Human Rights Watch. (2001). Under Orders: War Crimes in Kosovo. New York: Human Rights Watch.

Islami, H. (1990). Popullsia e Kosovës; studim demografik. Prishtinë: Enti i teksteve dhe mjeteve mësimore i Krahinës Socialiste Autonome të Kosovës.

Luci, N., & Gusia, L. (2015). Our Men Will Not Have Amnesia. Civic Engagement, Emancipation, and Transformation of the Gendered Public in Kosovo. In Ramet S. & Listhaug, O., & Simkus A. (redaktorë/e). Civic and Uncivic Values in Kosovo: History, Politics and Value Transformation. Budapest: CEU Press.

Matoshi, H. (1990, janar-shkurt). Eskadronët e vdekjes shkelin mbi gjakun e shqiptarëve. Alternativa, Lubjanë: Shoqata Kulturore Shqiptare “Migjeni”.

Me laps në Evropë – Analfabetizmit Stop. (1990, korrik). Kosovarja, nr. 19.

Mertus, J. (1999). Kosovo: How Myths and Truths Started a War. Berkley: University of California Press.

Nushi, P., (2000). Krimet kundër njerzisë dhe gjenocidi ndaj shqipëtarëve. Në Stavileci E. & Nushi, P. (redaktorë), Të vërtetat për Kosovën. Prishtinë, Kosovë: Lidhja Shqiptare në Botë.

Porosia: duam bukë. (1991, 25 qershor). Bujku (E përkohshme për çështje shoqërore të fshatit).

Rozhaja, D. (1990, 15 prill). Parullat dhe sintagmat për shqiptarët. Bota e Re: Gazetë e Studentëve të Universitetit të Prishtinës.

Serbët viktima të terrorit të vet. (1996, 13 maj). Bujku.

Shkelje flagrante e të drejtave të shqiptarëve në Kosovë. (1991, 16 shkurt). Bujku.

Tory, I. (1989, tetor). Zogjtë në Kosovë. Alternativa, no 5, Lubjanë: Shoqata Kulturore Shqiptare “Migjeni”.

Vuković, Č. (1967). Rustemi. (Shita, V. përkthim). Botim i dytë. Prishtina: Rilindja.

Eli Krasniqi, Kosovo 2.0, 18.03.2025.

Prevod sa albanskog K2.0

Peščanik.net, 31.05.2025.

KOSOVO