Foto: Erwan Hesry/Wikimedia Commons
Foto: Erwan Hesry/Wikimedia Commons

Hajde da se nadamo da je ova višednevna priča s pevanjem i pucanjem – dobro, nije bilo pucanja, nego samo suzavca – konačno stigla do svog srećnog kraja. Ako je tako, na Novaku Đokoviću je sad da, kako sam pametno kaže, pokuša da igra i ponovo osvoji turnir u Melburnu. I pošto se glavna priča raspetljala, pogledajmo neke njene sporedne rukavce i aktere bez izgleda da i oni uskoro stignu do kraja, pogotovo ne srećnog.

Mislim, pre svega, na izbeglice. Ne samo u Australiji. Koliko je samo suza u domaćim medijima proliveno nad lošim uslovima (i bubama) u navodnom „zatvoru“ u kome se Novak našao. A reč je zapravo o hotelu. Ko je želeo, mogao je na internetu da pronađe snimke soba u hotelu. Pošto to pogleda, neka čitalac pokuša da pronađe snimke mesta gde se ovde kod nas smeštaju izbeglice. Pitanje je jednostavno: zašto i to nije razlog za suze?

Pored toga što je jednostavno, pitanje je naivno, jer – koga briga za izbeglice? Ponadale su se izbeglice iz hotela u Melburnu da će se Novak založiti za njih, učiniti da se i njihov status reši (neki od njih u tom su hotelu devet godina). Ali, za sada, Novak ćuti o svojim privremenim sustanarima. Koliko god da su se nemilosrdno tukli Novak i australijske savezne vlasti na čelu s notornim Morrisonom (samo pre par meseci Emmanuel Macron ga je bez ustezanja nazvao lažovom), neka su se kvazipravila poštovala.

Na primer to da ni Novak, ni članovi njegove porodice, ni njegovi lojalni i vrlo strasni navijači nisu nijednom pozvali da se – pošto se reši pitanje Novakove vize – učini nešto i za izbeglice iz istog hotela. (Koliko god hotel izgledao pristojno, biti devet godina u njemu bez mogućnosti da se izađe…) Što će reći da se sve vreme kalkulisalo i gledalo da se australijske vlasti ne isprovociraju preko podnošljive mere. (Slično su kalkulantski ćutali o Novaku organizatori turnira, te Udruženje profesionalnih igrača tenisa.)

S druge strane, australijske vlasti uzvratile su ljubaznost ne posumnjavši u kredibilnost Novakovih dokumenata, to jest u kredibilnost ustanova što su ih izdale, to jest same države iz koje je Novak doputovao na turnir, a to je, priznajmo, ipak izrazito velikodušan gest. Kratko rečeno, svi su se pravili ludi. Što je na kraju i otvorilo vrata za kakvo-takvo rešenje (za sada barem tako izgleda: da zaista jesmo dobili rešenje).

Ako sad pogledamo širu sliku, a Novaka nekako potisnemo u stranu (iako je on sve vreme u njenom središtu), videćemo da su se u sukobu našli – recimo to tako – isti s istima. Recimo, dok se članovi porodice Đoković iz Beograda poslovičnim drvljem i kamenjem bacaju na australijske vlasti, a ovdašnji mediji razapinju tamošnjeg premijera Scotta Morrisona, notorni Nigel Farage doliva ulje na vatru, kao porodični prijatelj u gostima kod Đokovića.

Nije stvar samo u tome da je Farage isti, trampovski tip političara kao i Morrison, još je luđe od toga. Farage sada kao njihov gost zajedno s Đokovićima kritikuje ponašanje australijskih vlasti i mogućnost tamošnjeg ministra za imigraciju da uprkos odluke suda izbaci Novaka iz zemlje, a pre par godina je pozivao da istu moć dobiju i britanski ministri. Dok gleda Đokovića, Farage očito ne vidi u njemu istočne Evropljane za čije se proterivanje iz Britanije vatreno zalagao.

Ali, Đoković jeste baš to: žitelj nekadašnje Istočne Evrope, zbog čega ga u Australiji i tretiraju – recimo to tako – kao ljudsko biće drugog reda. Da se Farage u ovoj situaciji našao na Morrisonovom mestu, kinjio bi Novaka baš kao i Morrison. Kinjio bi ga i kao premijer Britanije i verovatno učinio sve da osujeti Novakovo učešće na Wimbledonu, ne bi li tako otvorio put da neki Britanac konačno osvoji turnir. Istina, nisu se Britanci usrećili ni sa Johnsonom – još jedan trampovski tip – ali je taj ipak manje zlo od Faragea.

Naravno, zadržavanje Novaka u limbu na granici velika je svinjarija. Ali, i ovde bi moglo da važi ono novozavetno – ko je bez greha, neka prvi baci kamen. Stajati u Beogradu s Farageom i kritikovati australijsku imigracionu politiku, veliko je licemerje. Istina je da se Morrisonova administracija namestila za takvu kritiku, te da se Australija ovih nekoliko dana brukala iz sve snage, ali, ko god da poželi iz Beograda da baci kamen treba samo da se zapita – gde je nama sudija Anthony Kelly?

Ta opuštenost s kojom je Kelly razgovarao s predstavnicima vlasti na sudu ovde je praktično nezamisliva. Nas su pritisli i Ustav da menjamo jer je u njega upisan mehanizam kontrole sudija od strane izvršne i zakonodavne vlasti. Tako je, stvar nije samo u Ustavu, ima mnogo i do Vučića, još jednog trampovca u ovom nizu. Ako bi zajedno s Novakom u Srbiju iz Australije došao i sudija Kelly, možda bi nam to više značilo od mogućeg desetog Novakovog trofeja u Melburnu.

Neće se dogoditi. Ipak, Kelly je ovde već ušao u legendu rečitim pitanjem: pa šta je čovek još mogao da učini? Jeste, mislio je na Novaka i njegove dokumente i potvrde za australijske carinike. A to mu je u stvari bilo najslabije mesto u celom postupku. Jer je odgovor na ovo prividno ubedljivo pitanje jednostavan i zaista efektan – da se vakciniše.

Peščanik.net, 11.01.2022.

Srodni linkovi:

Mladina – Đoker out

Dejan Ilić – Buka, zvuk u modi

Aleksandar Pavlović – Dogodine u Melburnu

Dejan Ilić – Zbogom Rio Tinto

Dejan Ilić – Korona i ideologija

Nikola Kovačević – Đoković, X. i Y.

Aleksandar Pavlović – Pravda za Novaka ili da li je svaki Srbin Đoković

Ljubodrag Stojadinović – Let u Melburn

Dejan Ilić – Jevanđelje po Novak(s)u


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)