Radio emisija 12.05.2006, govore: Vesna Pešić, Vidan Hadži-Vidanović, Boris Buden, Beograđani na mitingu Srbiju u Evropu, Čedomir Jovanović.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Nisam pogledala u crkveni kalendar, pa ne znam o čemu je danas pristojno pričlati, a o čemu nije. Predsednik vlade je izmislio, ne samo savršenu verziju koalicione vlade koja može da traje koliko i dinosaurusi, nego je ove nedelje na stranačkoj slavi održao i ad hoc vaseljenski sabor i proglasio nepristojnim postavljanje pitanja na crveno slovo. Jedan moj prijatelj je predložio da ubuduće svako od nas uvek uz sebe ima crkveni kalendar, pa kad recimo zgaziš pešaka na prelazu ili napraviš neku drugu nepodopštinu, policajcu gurneš pod nos kalendar i kažeš – nemoj da si nepristojan da me isleđuješ, jel’ ti znaš da mi je danas slava, sveti Mrata na primer. Tako ubuduće kod nas crkveni kalendar može igrati ulogu Maove crvene ili Gadafijeve zelene knjižice.

Arabljani su u svoja slavna vremena imali pet stotina naziva za sablju. Sličan je i broj naših naziva za slanje Ratka Mladića u Hag. To su – saradnja sa Hagom, obaveze prema Hagu, međunarodna obaveza, poslednja prepreka na putu za evropske integracije. Gazda Velja je proširio ovaj asortiman rečima – nek’ se žrtvuje za svoj narod, neka ostane veličina, neka bude muško. Na muškost svog stranačkog kolege Paunovića apelovala je i Ivana Dulić-Marković. Povod je naravno ova gužva u G17 plus. Dinkić želi da se vladi da rok do septembra da pošalje Mladića u Hag. Na pitanje zašto baš do septembra, Dinkićev argument je – da će leto očas posla proći, da je to taman pred jesenje zasedanje skupštine, a i dani počinju da se skraćuju, sve se ranije smrkava, a i njemu treba toliko vremena da spremi, sada samo svoju G17 za izbore, da stavi pod svoju kontrolu još neka preduzeća. Sve u svemu, da završi poslove koji će mu omogućiti da dobije Nobelovu nagradu za ekonomiju.

I dok naši profesionalci predvođeni Bulatovićem i Jočićem budu jurili Ratka Mladića po pčelinjacima, ružičnjacima i mravinjacima, nikome neće biti važno to što je Zvezdan Jovanović rešio da progovori i kaže nam da on u stvari nije ubio Zorana Đinđića, nego da su mu iznudili priznanje pretnjom da će mu ubiti sina. I nikome nije važno to što se završilo 9 i po nedelja suđenja za genocid po tužbi Bosne i Hercegovine po kojoj ćemo, kako stvari stoje, zauvek ući u istorijske udžbenike kao prva zemlja u istoriji koja je osuđena za genocid. A tek nikome nije važno što je razbesneli vozač autobusa Lasta išamarao grupu romskih dečaka pred prepunim autobusom.

Jedan slavni Španac je napisao – Ako bi nas neko upitao zašto je Huan takav, mi bismo pre nego što mu odgovorimo morali da pitamo – ko je, bre, taj Huan. Pre rasprave o uzrocima koji su doveli do ovoga što se sada događa bilo bi dobro bar donekle odrediti šta je to što se zaista događa. Eto, zato smo razgovarali sa sociološkinjom Vesnom Pešić.

Vesna Pešić: Ja mislim da su ovog puta građani ipak prilično uznemireni prekidom ovih razgovora sa Evropskom unijom. I to što se dogodilo sa G17 plus, i to je negde znači ipak objektivno puklo. Kad ljudi pitaju – dobro, zašto, šta je motiv Labusov bio da da tu ostavku, pa ja mislim da je on imao čisto ljudski motiv. Nije važno uvek da li se nama sviđa neka stranka, ali ja uvek mislim da smo mi svi pravljeni od jednog istog materijala i mislim da je njemu prosto pukao film, da mu se to smučilo. To je konačno bilo i neko njegovo radno mesto, on se kao potpredsednik bavio pregovaranjima sa Evropom, a osećao se i prevarenim. I kad se to dogodilo, kad je to objavljeno u novinama, da se Oli Ren javio, ja sam prosto pomislila – da li je moguće da smo mi ponovo isključeni, mi koji smo preživeli ono vreme nastupa Miloševića, ratova, sankcije, isključivanja, prekidanja, bombardovanja… Meni je bila to prva pomisao, pa da li je moguće da se nama istorija baš stvarno tako ponavlja u bukvalnom smislu reči, da sada posle svega toga ponovo se sve s nama prekida i kad se pogleda, sa nama se prekida opet iz jednog istog razloga. Mene je to najviše pogodilo – evo, mi smo opet ponavljači. I to me je pogodilo zato što sam verovala da ipak nekako učinak postoji, pošto to nije bilo pre 200 godina, nije bilo kao kosovska bitka pre 600 godina, nego je sad to bilo. I kako to kad je sad bilo da smo mi opet to sve ponovili.

E sad, šta je moja nekakva teza zašto mi to ponavljamo. Kao i onda tu stoji jedna ista ideja, a to je viđenje nas samih kao jedne organske celine, gde se taj narod kao organska celina stavlja iznad svake države. Znači, ta organska vizija da kad neko tamo drugi odlazi i traži neku svoju samostalnu državu, a tu je deo našeg organizma, onda nas to strašno boli, pa ne damo da odu zato što odnose deo našega tela. E, ta opsesija tim telom i tim organizmom, a da nismo uspeli da napravimo civilzacijsku tvorevinu koja se zove država. Znači, mi nemamo državu i šta ćemo sad. Srbi su imali dve državotvorne ideje, jedna je bila Jugoslavija, dobro, to je jasno, to je propalo, a drugi državni program je velika Srbija. Šta ćemo sad da radimo, nemamo više državnu ideju, jer treća državna ideja ne postoji, imamo ove dve i stalno smo na nekakvoj granici gde se ipak mora doći do toga da se napravi ta civilizacijska tvorevina koja se zove država.

Kada se ovde ne pokazuje dovoljno saosećanja sa ljudima, sa žrtvama, sa stradanjima, ja uvek kažem – zar to nije prirodno. Ta humanost se postiže samo preko države, jer ako smo mi pleme, pa naravno da je dobro ubiti protivnika iz drugoga plemena. Mi i tog drugog definišemo kao krvnog neprijatelja i prirodno je da ne postoji nikakva sućut, tu smo preko te ideologije mi izgubili osećanje i za realnost i za tog drugog, pa na kraju krajeva, i za nas same. I pre neko veče, moram da kažem, da je briljantno Milo Đukanović održao lekciju Olji Bećković koja očigledno u toku cele te emisije aspolutno to nije mogla da shvati, pa je stalno nekako pokušavala – a naš narod, a naš narod… On kaže – ne, mi smo država koja ima državni interes, svi su nrodi tamo poštovani i mi se ne zasnivamo uopšte na tome. I sad, taj nesporazum u toj emisiji me je ponovo podsetio na to.

Ako gledate ove sastanke Matije Bećkovića, Ljube Tadića, ovog udruženja za opstanak zajednice, šta je njihova poenta? Oni ne pitaju uopšte u kojoj državi ti Srbi konačno žive, imaju li oni neku pristojnu državu, nego govore o toj tragediji da se Srbi u Crnoj Gori pretvaraju lažno u nekakav drugi narod, da nam od tog plemena odsecaju deo tela, da između tih delova tela žele da naprave nekakvu granicu. To se isto može videti u Bosni, tamo smo ogradili deo tog tela koji se zove Republika Srpska i gledamo da se te granice ipak dobro drže. Ko zna, tako kažu, možda će se promeniti jednog dana vremena, možda će Rusija da preuzme banku, pa ti delovi tela tamo i tamo i tamo, oni će jednog dana možda da se spoje opet u jedno telo, a za to vreme mi ćemo da trulimo bez države i da budemo isključivani i da nemamo elementarne civilizacijske institucije. I za to vreme mi nećemo graditi ni sudstvo zato što nam treba izvršna vlast da bi održavali to telo, treba nam u stvari vojno-policijska struktura koja je praktično i preuzela vlast i koja će da održava to telo tim pozadinskim radnjama.

I sad oni kažu – ne, dok se taj organizam ponovo ne vrati mi nećemo razmišljati o tome da mi gradimo nekakave svoje institucije, pa da napravimo stvarno sudstvo, pa da napravimo zdravstvo, pa da napravimo obrazovanje kako treba. Ne, mi čekamo, mi čekamo taj organizam i te delove da se ponovo negde u istoriji spoje, jer će se promeniti te karte koje su podeljene u ovom svetu, sad tako nepravedno. Kao ono kad deca prave lego kockice, taj će organizam ponovo da se spoji i tad ćemo mi proglasiti tu našu državu i onda ćemo mi praviti te institucije, onda ćemo mi sudstvo i tako dalje, jer sve to sada nama ne treba, jer prirodno da nam je potrebna samo vojska i policija, potrebna nam je izvršna vlast koja prikriveno radi šta hoće i naravno, tu su i ovi svi drugi koji iza te divne slike sebi pune džepove. Eto Mišković, pa ja nisam ni primetila kad su prijavljene u Engleskoj te neviđene kupovine nekretnina, bilo je preneto da je on za 13,5 miliona evra kupio sinu kuću, pa za 12 miliona ćerki kuću, ali ne vidim da se neka poreska uprava zapitala za te silne nekretnine i kako su iznete tolike pare iz zemlje. Prosto, niko nije postavio ama baš nikakvo pitanje, uključujući i ovoga glavoseču strašnoga Dinkića koji nas plaši na svakom kiosku. Ali kad je u pitanju ovako veliki novac onda se tu iskazuje ogromno poštovanje prema tim ljudima. To su prenele novine, ali tu je zavladao totalni muk.

Znate, mi smo imali Tita, imali smo Miloševića, ali sad imamo neku garnituru, tako da kažem, koja mora da stoji, ne može da bude prazno sad, nema vlade, nema nikoga, ali iza toga očigledno da stoje oni koji prave nekakvu kadrovsku politiku, pa ja onako u šali kažem, mi imamo u stvari šefove kabineta. Šefovi kabineta su ti sada koji vladaju. Znači, u toj jednoj situaciji mi i ne znamo kada će ti ljudi da predaju tog Mladića. Iz vlade poručuju da je pitanje Mladića tehničko pitanje. Šta znači to tehničko pitanje? Da li to da sada imaju dovoljno jedinica, ali onda sam razumela da oni kažu – mi smo to mentalno prevalili, znači mi smo mentalno to prihvatili, konačno, to je rešeno – zato što ni to nije bilo rešeno. A zašto nije bilo rešeno? Pa, zato što smo mi ovu prošlu godinu preživeli da do ovog prekida sa Evropskom unijom ne dođe mnogo ranije, jer je jedan deo ovih optuženika, kao što su Jovica Stanišić i Frenki, oni su na insistiranje nekih drugih službi bili pušteni da se brane sa slobode i onda su oni organizovali i održali ovu vladu i njenu glavu iznad vode, održali su je tako što su isporučili onih petnaestoro ljudi. Taj časnik mora dobrovoljno da se preda, da se još jednom žrtvuje za narod, znači, pre toga se žrtvovao svojom borbom protiv onog strašnog plemenskog neprijatelja, a sada se po drugi put žrtvuje za sve nas, jer nas ova strana sila, koja je inače naš glavni neprijatelj uvek bila, koja nas pritiska toliko nepravedno da dajemo svoje junake da ih sudi neki tamo strani sud, ali nećemo hapsiti, nećemo delove tela hapsiti, jer kako Srbin Srbina da napada, kako Srbin Srbina da hapsi, ne. Uglavnom, taj metod dobrovoljnih predaja je opstao, a naravno samo zato da se ne bi poremetila ova vrsta ideologije. Međutim, već onda smo mi imali sumnju, pa neće vam to uspeti, ta dobrovoljna predaja.

Mnogi od nas su bili razočarani i ponašanjem nekih predstavnika međunarodne zajednice, koji kad sam ja probala da objasnim da ovaj sistem predaje u stvari za nas znači i dalje jednu unutrašnju okupaciju ideološku i da mi treba da ostanemo ti glupi Srbi koji tako sebe doživljavaju, koji državu nemaju, koji ništa civilizacijski ne stvaraju, nego im je najvažnije da žive u tom svom plemenu i da je Koštunici jako važno da tu ideologiju održi – oni su bili dosta cinični i onda su odgovarali – nama je važno da se to obavlja, da se predaju ti komadi optuženih, jer i nama je važno da taj sud mi ne finansiramo doveka i da jednog dana se završi cela ta priča. I na kraju krajeva, to je vaš problem. Ali to je interesantno, da i ta priča traje takođe već 15 godina, mi stalno pokušavamo i njima tamo da objasnimo da treba malo više da razumeju tu našu unutrašnju priču, ali ne. Milošević je bio faktor mira i stabilnosti na Balkanu, potpisao je Dejtonski sporazum i tako dalje. Tako da je naš taj nesporazum uvek bio dubok, ali on naravno nije uvek bio najvažniji.

Znači, oni ne predaju Mladića zato što se Koštunica kocka sa celom državom i poručuje Mladiću – predaj se, jer evo, vidiš dokle si nas doveo, dotle da ja moram da stavim na kocku celu ovu Srbiju i ceo ovaj narod koji tu živi, a i šire, ceo organizam, jer ćemo verovatno izgubiti i Crnu Goru, pa će se možda nešto desiti i tvojoj Republici Srpskoj, sve to ti stavljaš na kocku zato što nećeš da se dobrovoljno predaš. I kažu, on se sam krije, nema više organa nikakvih koji njemu tu pomažu, nego tako beži sam od sebe. Nešto slično Legiji, vrlo interesantno, i on se kao sam krio po nekakvim stanovima, sam je to sve radio, nikakva služba mu nije pomagala. I evo sad opet, nikakve službe ne pomažu nego se Mladić sam krije.

Međutim, za sada Mladić neće da se preda, a oni neće da ga hapse. Ja mislim da će verovatno ta priča da se završi tako što će ipak morati da ga uhapse i zato im je to hapšenje tako strašno bolno. Zato što mi tu raskidamo sa tom našom pričom, jer kad bude uhapšen Mladić, mi raskidamo veze sa priličnim delom te naše organske, plemenske priče. Jednako koliko je bilo dramatično i sa Miloševićem, vi znate da je DOS praktično pukao na toj priči. Tako, i sada je to jedno veliko pucanje, jer razara tu njihovu unutrašnju priču i zato oni nerado prihvataju da nju završe tako što će da se pojave kao državni organi jedne države koji će da idu da hapse, nego pokušavaju preko tih kanala da to ipak prikažu kao još jedno časno žrtvovanje Mladića za srpski narod.

Jer mi nemamo više gazdu, vi ne možete da smatrate da je Koštunica gazda. Možda on i jeste, ali nije važno, prosto nije važno, čak i ako kažu, eto, on odlučuje i za kafe kuvarice, ali nama se čini da on ne odlučuje. Možda ni Milošević nije baš o svemu odlučivao kako smo mi mislili, ali nije bilo važno, jer mi smo mislili da on o svemu odlučuje. Jednom sam Koštunicu koji nije taj, opisala preko slike one mafiozo bande, gde imate kelnera kao jedinog koji se vidi u sali. E onda dođe neki policijski inspektor, pa sa kelnerom nešto popriča, traži da ga ovaj spoji sa onim tamo u trećoj sobi. A ima i nekakva druga soba, gde stoje neki grozni ćelavci, orangutanski onako izgledaju, a u trećoj sobi, u nekoj velikoj fotelji sedi taj glavni i oko njega svi onako naoružani. I sad taj uspeva da stigne do tog glavnog gazde. E, ja imam utisak da naša država na tako nešto liči, meni Koštunica liči na tog što je kelner u prvoj sobi. On znači prima narudžbine, a mi ne znamo ko sedi u onoj fotelji u trećoj sobi.

Ja ovako kao mali Đokica zamišljam da u toj fotelji sedi možda Jovica Stanišić ili šta ja znam, Aca Tomić, nije važno da ređam nekakva imena. Znači, taj glavni sedi tu, a oko njega su Brana Crnčević i ta siva grupacija, koja od početka vuče konce. E sad, zbog tih u toj trećoj sobi nama se čini da ovi u restoranu nisu glavni i odgovorni za sve. I onda zašto bi nam se Koštunica obratio lično, ako je tačno da je on samo u toj kelnerskoj sobi. Ne, nego onaj tamo saopštava šta ima preko Koštunice, a Koštunica čita napisani tekst.

Ja prepoznajem da je ovo o čemu govorimo dosta verodostojno i zbog toga što vidite da postoji jedna konstrukcija politike. To možete vrlo dobro da vidite ako čitate NIN i ako čitate glavne dnevne novine, a to je Politika. Ta konstrukcija politike se vidi u tome što kažu – ko je to izmislio tu prvu i drugu Srbiju, nema prve, nema druge. Prva, to je ta miloševićko-radikalska, i druga Srbija teži ka stvaranju neke civilizacijske države, to je ova građanska. I to su te dve Srbije, ali ne, oni kažu ne, ne postoje dve Srbije, ima treća Srbija! Ako čitate Politiku i ako čitate NIN i onaj skaredni članak o Latinki Perović, kako kažu majci druge Srbije, vi prosto ostanete potpuno zgranuti – o čemu taj priča. To je jedan policijski način, to su neki glasovi koji njemu govore. Ja bih mogla da shvatim da neko neće da kaže svoje ime, ako želi da vam kaže neke važne činjenice, ali ovo što nas dve fantaziramo o tome šta se ovde dešava – zašto bi to neko radio anonimno.

U jednom delu tog teksta trebalo je da se prepoznamo mi iz te druge Srbije i vidimo ko je taj špijun. Za autora teksta sam pomislila da uopšte ne postoji, ja sam mislila da je on jedno izmišljeno ime. Pa su mi onda rekli – ne, ne, taj postoji stvarno, radio je na B92. I onda je on to složio tako da pokaže da eto, imamo to građansko, to je nešto ekstremno, pazite, liberalna ideja je nešto ekstremno, a isto tako i neki radikali, i to je nešto ekstremno. A onda, u tom istom NIN-u vidite intervju sa Majom Gojković koja govori da je ona otvorila izložbu o Endi Vorholu, da je ona urbana nacionalistkinja, da će Zapad prihvatiti radikale. I vi vidite da tu postoji nekakva, ne prva i druga, nego nekakva treća Srbija, kao da su oni u stvari napravili jednu koncentracionu vladu, a da mi to ne znamo.

Ma, gotovo da slušaoce Peščanika ne treba da podsećam da je odmah posle ubistva Zorana Đinđića bila predložena koncentraciona vlada i da je to neka vrsta gotovo opsesije Koštunice. Bez obzira što se nekom čini da socijalisti nisu u vladi, vidite da su oni jednako kao bilo koji drugi koalicioni partner pozvani na onu partijsku slavu, kada nam je objašnjeno da se na slavi priča samo o slavi, a ne o hapšenju Ratka Maldića. Znači, privedeni su u tu koncentracionu vladu socijalisti, radikali su stalno tu negde. Koštunicina ideološka priča je takva da on jeste neka varijanta te iste priče, onoga što su radikali, a radikali su samo praktičnija varijanta te uzvišene crkvene ideologije. Znači, tu su oni, tu je privedena i Demokratska stranka, tako da ako pogledate, jeste, oni su nekako napravili dogovor. Nema nikog od njih koji kaže – pa da li smo mi u stanju da napravimo nekakvu srpsku državu, ne mislim sad naravno srpsku u nekom etničkom smislu. Nijedan od tih političara nema uopšte takvu viziju nas samih, ni Boris Tadić, on će verovatno da se pojavi u Sava centru 13-og, gde će da se bori protiv crnogorske države. Ali da vam kažem, to mi nešto i ne bi bilo tako strašno, ali mi je strašno što nema artikulacije bilo kakve države. Znači, ja se borim protiv hrvatske države, protiv crnogorske države, protiv bosanske države, ali ja kad bih imala i u minimumu tu artikulaciju neke svoje države, čini mi se da bi se odmah cela ta naša zagonetka pretvorila u prah i pepeo. Mi smo nabedili konačno i Miloševića, i ja spadam u te, da je plan bio velika Srbija. Ali oni kažu – bože nas sačuvaj, mi nikada nismo pravili nikakvu veliku Srbiju. I silno su dokazivali na tom Haškom tribunalu, pozivali svedoke, da oni nikad nisu imali ideju velike Srbije. Pa dobro, reci nam bar da si hteo veliku Srbiju da napraviš! Izgleda da oni nikad ništa od svega toga ne prave.

Ideologija nam je crkva, a država nam je Udba i to je ono što mi danas imamo. Pa onda piše u Politici – eto, neko bira kao svoju političku ličnost Miloševića, neko bira Zorana Đinđića, svako prema svom ukusu, sve su to naši. Ja mislim da ova blokada koju smo već doživeli, da ona neće tako lako da ode, mi ne znamo kada će Loža da odluči da isporuči Mladića, kad će se ona smilovati na nas. Ovi koji su političari su neodgovorni i zato kažem, bez obzira što to nije moja omiljena stranka, uvek pohvalim nekog ko uradi nešto dobro. I evo, kažem, Labus je dobro uradio. Naša nada je da uvek postoji neko ko će neki čvorić da krene da odvrće. Ako je to sada Labus i ako će zbog toga možda da padne vlada, neka bude Labus, nemam ništa protiv. Dobro je ako bi on zavrteo neki točak. On je to sad pokrenuo, e sad, ko će tu da uleti, ko će tu da pomaže, e pa, baš da vidimo.

Znate šta, Ceco, šta da radimo nego da čekamo? Prvo, mi ovde smo zaista jedan analitički studio gde izražavamo svoja osećanja, delimo određena gledišta, slušamo jedni druge. Eto, kad nisam u zemlji, ja preko ovih mojih kompjutera pustim onaj real stream, pa slušam Peščanik. Znači, mi se slušamo, tu se nekako preslišavamo, pokušavamo da nađemo nekakvo razumevanje onoga što se ovde dešava i ja mislim da to pa i nije tako mala stvar. Vi ste krenuli malo i među narod, okupljate malo ljude i slušaoce, mislim da je to dobro. Nekad smo mi imali sociologiju, pa smo imali filozofiju, gde su ti filozofi, gde su ti sociolozi, sve je to propalo. Znači, kad vi više nemate toga, kad je to odsečeno, ali nemate ni urbaniste, ni arhitekte, nikog više nemate, ni lekare, onda je ovo zaista jedna zamena za to neko samorazumevanje.

Evo, pre nego što ste vi došli morala sam da razmišljam – hajde da vidim šta mi se čini da se sad ovde dešava. Pa čujemo jedno gledište, čujemo drugo gledište i sad ljudi čekaju taj petak ili subotu popodne da čuju šta nam se dešava, pa sad, neko se slaže, neko se ne slaže, ali jedna interpretacija postoji. S one druge strane nikad nisu uspeli tako nešto da osnuju, oni nemaju neko svoje mesto gde se preslišavaju zato što njima ta samorefleksija uopšte i ne treba, jer bi onda vrlo brzo došli do veoma poraznog rezultata. Tako da, evo, mi radimo preko Peščanika i možda to nije dovoljno. Dobro, bio je juče taj miting, tu se okupio nekakav svet, i oni baloni su bili na istu temu. Juče se okupio neki svet, ja sam tamo otišla, nisam ničiji sledbenik. Sada sam postala stvarno evropski sledbenik, postala sam sledbenik ljudi koji hoće ovde da žive normalno i koji neće da odustanu od te ideje. To nije ni samo ta Evropa, nego sve te institucije, ceo taj život koji ovde treba organizovati – postala sam sledbenik toga. I sad ljudi dolaze i hoće da budu tamo viđeni, da se prepoznaju da su došli, to je bilo pristojno organizovano, svet se okupio, bilo je nekog mladog sveta i ja mislim da je to bilo dobro.

Mi smo već mnogo puta pričali o ubistvu Zorana Đinđića. Ja, eto, imam svoju teoriju o tome, o toj organskoj, plemenskoj viziji tog srpstva i tog bića koje se suprotstavlja ideji države. Zoran Đinđić je to veoma dobro razumeo i pisao je o tome i veoma dobro je znao šta je država, a šta su, on je to zvao filozofski, prirodne teleologije, znači prirodne svrhovitosti, u šta je ubrajao, znači, ne samo crkvenu, čistu ideologiju, nego i te prirodne teleologije koje se uvek stavljaju iznad zakona, o čemu je isto pisao. I kad je on postao premijer, i mi smo dobro razumeli da se prvi put pojavio neko ko hoće da zaista govori iz korpusa države, a ne iz korpusa plemena, što naravno ne znači da je takvim ljudima nevažno šta se sa Srbima dešava. Nije reč tu o čistunstvu, reč je tu o konstitucionalnosti, kako se mi konstituišemo, tako da je Zoran Đinđić to veoma dobro razumeo. Mi smo videli kako on menja naše obrasce samorazumevanja – ko smo mi i šta smo mi, da on počinje ubrzano da stvara tu državu. Jeste li videli kako se on brzo dogovarao sa Đukanovićem, on nije pričao šta će biti pretvaranjem Srba u Crnogorce, nije se on bavio tom pričom, on se bavio jednom funkcionalnom, operativnom pričom – mi moramo što pre da izađemo iz toga i da nekakav državni krov napravimo, ali ako Solana insistira, daj da se dogovorimo da to bude sada nekakva priča, pa da idemo dalje, da stignemo do toga.

On je otvorio i pitanje Kosova pred smrt, zato što je video da ne može u Evropu bez toga da zna koja smo mi država, tako da je ubrzano počeo da rešava i te probleme. Svi su graknuli, pa otkud sad to pitanje, ali on je video, on je to uzimao kao funkcionalno pitanje, ne kao ideološko. Ali sada su nas oplavili da ne možemo ni o čemu drugom da razgovaramo. Oni su nam sve to vratili u smislu tog organskog, nacionalističkog, ideološkog pitanja, pa kukaju kako nam je teško, užasno nam je teško, pa Crna Gora, Kosovo, eno Republika Srpska, eno tužba. Znači, oni sada idu u tu kuknjavu kako je organizam sa svih strana ponovo napadnut. Ne, Zoran je imao potpuno drugu politiku. E sad, pošto su njega ubili državni organi, to svi znamo, koji su uvek vođeni ovom ideologijom, to su srpska Udba i srpska tajna vojna služba, e, naravno da su oni na strani onih koji su ga ubili, zato što nije on ubijen zbog ne znam čega, nego zato što je menjao našu paradigmu, on je udario u srž onoga što neko drugi uporno hoće da mi budemo.

Znači, tu se glavna bitka vodila i moram da kažem – mi smo poražena strana u toj borbi, mi smo tu bitku ubistvom Zorana Đinđića izgubili. Oni koji su ga ubili, vratili su se na vlast i oni sada vladaju kako su i hteli da se vlada. Zoran Đinđić je tu stradao, on je drukčije definisao šta Srbi treba da rade i šta su njihovi primarni zadaci, a oni su nas vratili na taj isti obrazac i mi sad živimo jedan period post-Đinđićevog ubistva, u kojem nema novog lidera. I sad, tu je jedan deo našega očaja, gde je novi lider, nemamo mi nove lidere. I nemamo novog lidera, nego imamo službe koje su ga ubile, one su za to najzaslužnije i one su tu vlast preuzele. I postavile su nekakve garniture nekih šarenih ljudi, ovih, onih, šta znam, skupili s kolca i konopca. Naravno da je tu Koštunica centralna figura preko te ideološke orijentacije.

Ali ta služba, vidite, ona pamti nekakva svoja iskustva, ona neće baš sasvim radikale. Ja ću i to da vam objasnim zašto, zato što te službe koje su ubile Zorana Đinđića i koje su na strani njegovih ubica i zato imamo tolike probleme sa tim suđenjem, pa ne smemo ni da mislimo kako će to da se završi – oni neće da se Srbija potpuno zatvori, zato što oni hoće da Srbija što duže ostane nešto između Evrope i tog fantazma koji oni zovu Istokom, koji će se dići i stati na svoje noge, kada ćemo mi možda dobiti nekakvu novu šansu. Oni neće da zatvore vrata prema Evropi, evo zašto, zato što su oni sabrali jedno iskustvo – ako bismo mi potpuno zatvorili vrata prema Evropi, ako bi oni nas totalno blokirali, zato i verujem da će oni na kraju nekako da predaju tog Mladića, onda će ovde da se vrati 5. oktobar. Znate, ako se mi potpuno zatvorimo, ako oni odigraju Miloševićevu politiku do totalnog zatvaranja, pa čekajte, oni znaju da ni jedna donacija, ni jedan kredit onda ne stiže, ništa, samo dugovi, pa mi ćemo onda da budemo skrljani. Onda će ponovo da se jede ono korijenje, mi ćemo biti smoždeni.

E, oni neće da nas vrate u tu situaciju da mi budemo totalan kavez, nego ta vrata drže malo odškrinuta, pa ih onda zatvore, odškrinu i tako dalje, znači da budemo nešto između, da čekamo one bolje dane, da oni produže svoju vladavinu, da njihovi prijatelji bogataši obavljaju posao, da se ta raspodela, što kaže Gligorov, odvija do kraja pod njihovih okriljem. Nemaju oni više te rezerve koje je Milošević imao da lomi, jer oni znaju da te rezerve više ne postoje, sve smi mi to polomili u kafani, sve su čaše porazbijane. Tako da oni neće to prekinuti s Evropom, ali mi ćemo se jako natezati sa tim u jednoj kvazidržavnoj tvorevini, u kojoj postoji samo izvršna vlast, službe, gde nema suda, kakav sud. I ponovo šta radimo, rešavamo naše nacionalno pitanje! Kako ga rešavamo – preko tih delova, ruke, noge, ali ni u primisli nema toga da mi kažemo da hoćemo da stvorimo naš državni krov, a to se zaista pojavljuje kao uslov našega opstanka.

Svetlana Lukić: U prvom delu Peščanika govorila je Vesna Pešić, a sada slušate 25-ogodišnjeg Vidana Hadži-Vidanovića iz Beogradskog centra za ljudska prava. On je zadužen da analizira zakone koje predlaže vlada, odnosno usvaja skupština, zakone kao što je onaj već slavni usvojeni zakon o crkvama.

Vidan Hadži-Vidanović: Nije Mladić problem i nije problem to što je jedan penzionisani general negde u nekom budžaku u Srbiji, nego je problem što je država konačno definitivno stavila do znanja Evropskoj uniji da Evropska unija nema s kim da pregovara, nema državu da pregovara s njom. Aparat ne funkcioniše, pa s kim onda Evropska unija da pregovara. I to je ono što je meni jasno već duže vreme i samo sam čekao gde će da se zalomi, da li će se zalomiti ovde ili će se zalomiti kad bude trebalo da se skinu neke carine.

Meni su mnogo zanimljivije posledice svega ovoga i šta god ja mislio o bivšem potpredsedniku vlade, to je jedan častan čin posle dužeg vremena, da neko da ostavku zato što se osetio lično odgovornim i zato što je njegov projekat propao. A sa druge stane vidimo da taj ličan čin apsolutno nema nikakvog odjeka u vlasti i to opet pokazuje da mi nismo zreli za Evropu. Znači, u Francuskoj ne prođe zakon o radu i o zapošljavanju mladih, naprave se demonstracije, pa ljudi krenu da daju ostavke, a kod nas eto, prekine se proces koji je od suštinske važnosti i kao nikom ništa, nema veze. A onaj ko je dao ostavku, on je budala.

Juče su cela Evropa i ceo svet slavili 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, a kod nas da nije bilo ovog skupa na Trgu republike, ne bi ni znali da je neki fašizam pobeđen. I to neopredeljivanje o tako važnim pitanjima u vezi sa kojima su svi već odavno opredelili, nas samo gura dalje. Jedina ruka koja može da nas povuče nazad ka tom svetu je upravo taj proces pridruživanja i stabilizacije sa Evropom, to je jedino što može da nas pogura, međutim, kada toga nema mi i dalje srljamo. Ni sledeće godine nećemo slaviti 9. maj kao Dan pobede nad fašizmom, a plašim se da ćemo za jedno dve-tri godine da ga slavimo kao dan žalosti. I to je osnovna posledica, dakle, srljamo ka tome da nam 9. maj bude dan žalosti, a ne Dan pobede.

Čak i juče na skupu kada je Čeda Jovanović pričao – dole vlada, lepo smo čuli urlike, kao svaka čast, super. Međutim, kad Čeda Jovanović kaže – nismo se oprali od devedesetih – muk, a to je suština jučerašnjeg skupa. Nije suština – dole vlada, dole vlada, vlada ide dole za par meseci, to je nebitno, to svi znaju. Suština je upravo to što je Jovanović rekao odevedesetima, to je ostalo bez ikakve reakcije.

Očigledno je na delu jedan proces konzervisanja Srbije, ne mogu tačno da odredim još uvek eru u kojoj žele da nas konzerviraju, ali očigledno da svi napori vlade idu ka tome da Srbija bude jedna rupa u vremenu u koju će da se sjati sve ono što je odavno prošlo, svuda osim kod nas i u još nekim čudnim zemljama sa kojima valjda ne želimo da se družimo. I onda kad vidimo da je onog nesrećnog Miloševića oplakalo ne znam ni ja koliko hiljada ljudi, da smo slavili maltene pobedu Lukašenka u Belorusiji, da smo se divili fenomenalnoj beloruskoj ekonomiji, pa onda preko usvajanja zakona o crkvi i verskim zajednicama gde smo definitivno ponovo vraćeni u stanje pre 45-e. Mislim, ovo ne kažem ja, ovo kaže vlada koja je predložila taj isti zakon, i to smatra vrlo dobrom stranom celog zakona. Pa ne znam sad, povraćaj imovine crkvama i neki nadrealni stav da će se povraćajem imovine crkvama u Metohiji doprineti pregovorima o Kosovu. I onda sve to kad pogleda čovek, pita se – gde živim ja, u kom sam ja veku.

Očigledno da mi imamo osećaj da smo nešto strašno propustili u onih 50 godina komunizma, pa 15 godina kvazisocijalizma, umesto da kao ostale zemlje preskočimo ono što smo propustili i naučimo od drugih ono što su oni proživeli, pa da se na njihovo znanje prosto nadomestimo. Očigledno mi sad imamo jednu potrebu da prođemo kroz sve epohe u ljudskoj istoriji i ono što su nažalost iz svega ovoga verovatno shvatili ti ljudi koji žele da prođu kroz te različite epohe, to je da nismo propustili nešto samo u eri komunizma, nego smo malo propustili i u eri kraljevine SHS-a, pa smo malo propustili dok smo bili 500 godina pod Turcima, pa smo verovatno malo propustili i one zadnje godine Nemanjića, tako da smo sad trenutno negde u periodu 1100 i neke, tu se negde tražim.

Imamo neku potrebu očigledno da sami tražimo svoj put iako su ga drugi odavno našli, a da pritom to što su ga oni našli uopšte nije u koliziji sa vrednostima koje bi i mi mogli da prihvatimo bez većih potresa ili problema, ali dobro, mislim, svako ima svoj put. Meni je žao što ne može da se osnuje neka nacionalna manjina, hajde, pretenciozno bi bilo, normalnih Srba, ali nacionalna manjina ne znam ni ja kakvih Srba, pa da se lepo svi sjatimo na jednu teritoriju, znaš, i onda kad nam dođe dovde, onda lepo tražimo pravo na samopredeljenje i otcepimo se u državu normalnih Srba. Naravno, od toga nema ništa, ali ako ovo nastavi da bude neka vrsta tiranije većine, ne znam.

Taj zakon o crkvama je toliko nestručan, toliko anahron. Suština cele priče je da je crkva odjednom sada postala ono što nikad nije bila, a to je deo državne vlasti. Ako imate odredbu koja ustanovljava obavezu državnih vlasti da izvršavaju sudske i upravne odluke crkvenih organa, ako crkva i verske zajednice imaju pravo da same samostalno ustanovljavaju neke ogranke koji će imati svojstvo pravnih ličnosti, što je u isključivoj nadležnosti države, onda ne može niko da me ubedi da crkva ne postaje deo državne vlasti. Pritom, niko se nije protiv toga pobunio osim civilnog društva i mislim da će od toga najviše štete imati same verske zajednice i crkve, jer će početi dobro da se pitaju ljudi koji recimo žele da se venčaju u crkvi kako će da se razvedu ako se izvršavaju te crkvene odluke, jer vrlo je teško razvesti se po crkvenom pravu bilo koje crkve, osim u islamu. Da ne nabrajam dalje, u vezi sa ugovorima koje mogu da sklapaju kako oni hoće, po svojim unutrašnjim normama. I ko će da sklopi ugovor sa crkvom, a ne zna da li može da ga izvrši ikada. Ako crkva odbije da ga izvrši, šta će da radi? Tako da mislim da će vremenom ovaj zakon više da ubije crkve nego što će da im donese neku korist. Pokazalo se već da je u Nemačkoj uvođenje crkvenih poreza smanjilo prihode crkve, jer znate, mnogo je lepše da vi uđete u crkvu i date koliko imate u jednom trenutku i koliko imate potrebu da date, nego da vam neko ubira porez.

Svetlana Lukić: Svi smo čekali šta će da odluči predsednik Tadić, da li će da potpiše taj zakon ili ne.

Vidan Hadži-Vidanović: Vlada je perfidna, to mora da se prizna, sve svoje korake je vrlo pažljivo smišljala i uvek je dovodila svoje oponente u mat poziciju. Koliko ja znam, vlada je ceo taj zakon o crkvama povezala sa donošenjem zakona o povraćaju imovine crkvama i povezala sa pregovorima o Kosovu. I sad, kako bi Tadić izgledao, ne opravdavam što je on to potpisao, daleko od toga, ali kako bi Tadić izgledao kod 70 odsto blesavih Srba koji i dalje misle da nešto sa Kosovom može da se uradi, da je odbio da potpiše taj zakon, i onda Koštunica, veliki klerikalni mag, izašao na televiziju i kao veliki zaštitnik Kosova rekao – Tadić nije potpisao ovaj zakon, to nas onemogućava da donesemo zakon o povraćaju imovine crkvama – što je potpuna glupost – jer, rekao bi Koštunica, to će da nam uruši poziciju u pregovorima sa Kosovom i Kosovo će da ode zato što Tadić nije potpisao. Ja garantujem da bi on to uradio, on je spreman na sve. Nismo svi pravnici u ovoj zemlji, ljudi ne znaju kako to funkcioniše i znate, za 70 odsto Srba koji misle da je Kosovo odbranjivo, Tadić bi vrlo loše izgledao.

Ono što se iz svega toga vidi kao šira slika, to je da predsednik države na ovim prostorima apsolutno ne sme da bude ni član partije. Dakle, onog trenutka kada postane predsednik on definitivno zbog svoje nezavisnosti i da ne bi triput merio svoj rejting, pa pet puta merio stranački rejting pre nego što nešto uradi, mora da bude nezavisna ličnost. Meni je strašno žao kada gledam Hrvatsku i Mesića koji je zaista odigrao jednu ogromnu ulogu u kanalisanju tih evropskih snaga u Hrvatskoj, upravo zato što je bio nezavistan i nije morao da misli ni o čijem drugom rejtingu osim o svom. Znači, čovek koji je izabran na pet godina, kao što je to recimo u Srbiji, trebalo bi da nema razloga da brine ni o čemu, on je prosto tu da spreči ovakve stvari.

Parlament ne funkcioniše zato što je nakaradno postavljen, ali to ne znači da to nije demokratija. Juče na skupu policija nije pravila kordone, nego je probijala put i sklanjala automobile da bi šetnja mogla da prođe. To je jeste demokratija. Ono što je greška u svemu tome je činjenica da demokratija nije dostignuće u XXI veku, demokratija je fakat, a mi se stalno postavljamo prema demokratiji kao da smo mi sad nešto postigli. Mi ništa nismo postigli, mi smo na početku. Mi smo napravili osovinu, ali kad imate snage kao što su radikali, koje su vrlo jake, onda ne možete da kažete da vam je osovina zaista osovina i to daje mogućnost našim demokratama da se stalno vraćaju u prošlost, da upozoravaju, a da ne gledaju u budućnost i da ne idu dalje. Ono čega konačno moramo da se oslobodimo to je strah od radikala. Bilo je mnogo načina da se toga oslobodimo, i ustavnih i drugih, nisu iskorišćeni, e, sad konačno moramo da pokažemo kako ih se ne bojimo, nego kako želimo napred.

Treba da pokažemo da više ne smatramo demokratiju ne znam ni ja kakvim dostignućem, ali da ne smatramo ni radikale nekom ozbiljnom opasnošću. Kada bi se prema radikalima odnosili kao prema jednoj vrlo neozbiljnoj stranci, jer jeste vrlo neozbiljna, znači stranke njenog profila su svuda u Evropi vrlo neozbiljne i postižu neke izborne rezultate, ali ih niko ne uzima za ozbiljno. Umesto toga, mi se ovde postavljamo vrlo ozbiljno prema šarlatanima, klovnovima i prema prostacima se ponašamo vrlo ozbiljno i tako im ozbiljno raste rejting i oni postaju ovo što jesu. Odnos se menja tako što se ne bavite time čime se oni bave. Ne treba da se bavimo pričom da li će nezavisnost Kosova biti okupacija Kosova, to su nadrealne stvari. Ne treba da se bavimo time da li su adventisti produžena ruka američkog imperijalizma i nastavak duhovnog rat protiv srpskog naroda. To su iracionalne priče kojima ozbiljan političar ne treba da se bavi, ne treba uopšte da se obazire na njih, a mi se svi obaziremo. Prosto treba učiniti njihove priče irelevantnim, kao što i jesu.

Ovi što su kopali srca, kako beše, kašikama ustašama i ne znam ni ja šta, oni diktiraju priču i uvek su je diktirali i diktiraće je i dalje, ali koliko je ta priča s kašikama bila glupa, toliko su glupe i ove sadašnje priče, neljudske i iracionalne, idiotske i u krajnjem slučaju, to su ljudi koji treba da imaju dijagnozu, a ne poslaničke kartice. A nazivaju ih političkim neistomišljenicima i političkim protivnicima i time im daju legitimitet. Oni meni nisu politički protivnici, jer oni nemaju političke ideje, oni su neljudi i jedna grupacija koja bi svuda u svetu bila kriminalna grupa. Nazovimo stvari pravim imenom, jer mi imamo kontroverzne biznismene, a nemamo kriminalce, mi imamo političke protivnike, a ne imbecile. Znači, mi imamo neke pomerene aršine i naša je greška što ih ne imenujemo pravim imenom, pa su ljudi zbunjeni.

I ja sam nekad zbunjen. Ja sam stvarno mislio da je Andrija Drašković kontraverzni biznismen, majke mi, mislio sam da je čovek biznismen, samo je kontraverzan, zato što potpiše neki ugovor, pa ga raskine i to znači kontraverzan biznismen. Znači, traži rupe u zakonu, pa ako prođe – prođe, to je kontraverzni biznismen. Ali nije kontraverzni biznismen ako pobije pola ljudi da bi došao do ugovora ili prodaje drogu, pa mu je to jedini predmet kupoprodajnog ugovora. Prerano smo uveli političku korektnost i to na jedan nakaradan način i onda je posledica ovo što sada imamo, a to je da je Toma Nikolić ozbiljan političar.

Ja sam prvi put šetao tom istom rutom, bila je kiša, zima, novembar, katastrofa, 96-e. Sad je 2006, ja sam tada imao 16 godina. Samo sam pomislio – čoveče, 10 godina, sad ću 26, ne mogu da verujem da se ovo ponovo dešava, a druga pomisao je bila – super, jel’ mogu – mogu, sve dok budem mogao da šetam zato što nemam kilu ili nisam operisan od nečega pa ne mogu da hodam, uopšte mi nije problem da šetam. Šta sam ja bolji od bilo koga? Šta je Francuska gora od Srbije, pa se tamo naprave onakvi haosi, ono sa milion ljudi? Šta, oni kao nisu rešili svoje osnovne probleme? Pa nisu, očigledno nisu.

Moramo da shvatimo da izlazak na ulicu nije ni podrška nekom, ni usmereno protiv nekoga, nego da je pokazivanje šta želiš i šta ti smeta. Ljudi kažu – umoran sam, ja sam svoje odšetao – šta si odšetao, odšetao tri meseca, pa mnogo si šetao, šta, kao upao si u skupštinu pa si mnogo uradio, šta si uradio. Znači, za slobodu se boriš, bre, ej, Jan Palah se spalio za neke svoje ideje. I neko ima obraza da kaže – ja sam svoje odšetao. Mogu da šetam i uvek ću moći da šetam za ono za šta ja mislim da treba da se šeta, ali šetam za ideju, ne šetam za čoveka. Možda sam sa 16 godina šetao za čoveka jer sam bio mlad, ali čovek raste i valjda postaje slovestan, ja se bar nadam da smo za ovih 10 godina postali slovesniji i sad je vreme da šetamo za ideju, pa ko god vodio. Sloboda pre 300 godina bila kolektivna sloboda, da smo slobodni od nekog neprijatelja, tuđeg nekog tamo, pa je postala individualna sloboda, pa šta je sve ušlo u tu individualnu slobodu, da mogu slobodno da se venčam, da mogu da kupim svoju imovinu, da mogu da budem, bre, homoseksualac ako hoću.

To je sloboda i svaki put kad prepoznam da nešto želim da bude moja sloboda i ako neko neće da mi je prizna, ja treba da pokažem šta želim. A što bi mi dao kad ni ne zna da mi treba, prvo moram da pokažem da mi treba, pa onda moram da pokažem da ima još mnogo ljudi koji misle isto kao ja, pa onda moram da pokažem da ništa to nekom drugom neće da škodi zato što to meni treba. Pa, kad sve to pokažem možda ću i da je dobijem, ali samo ako budem uporan, a ako budem sedeo kod kuće i gledao druge kako se bore za mene, ništa od toga. Mi nikad realno nismo sami odlučivali u svoje ime, uvek je neko drugi odlučivao, taj neki vladar. Šta je šest godina, to je ništa, mora ta lenjost duha, da ti je sve servirano, da se probudi. Mislim, mišići atrofiraju posle godinu dana kome, a zamislite koliko atrofiraju posle vekova kome.

Svetlana Lukić: Slušate razgovor koji je Ivan Kuzminović vodio sa Borisom Budenom, piscem iz Zagreba. Kod nas su izašle njegove knjige eseja, Kaptolski kolodvor i Barikade, u kojima se Boris Buden bavio ratovima devedsetih. Priredio je i novo izdanje Komunističkog manifesta, živi u Beču, Stokholmu i Berlinu i nema nameru da se vraća u Hrvatsku.

Boris Buden: Otišao sam neposredno prije rata, dobio sam slučajno jednu stipendiju u Beču zato što sam prije prevodio Frojda, bavio sam se psihoanalizom i to je bio taj conection, pa se onda sve to pretvorilo u klasičnu priču – trbuhom za kruhom. E, onda sam našao posao, u međuvremenu se zaratilo, u međuvremenu je motivacija za povratak bila sve manja. Inače, nisam ja mislio naravno ostati tamo, tako da taj prvi dio moje emigracije prilično vezan uz rat. Kasnije, kako se stišava ta situacija, ja se prešaltavam sve više na druga dva jezika, to je dakle njemački i engleski, i počinjem živjeti i preživljavati na jednom potpuno drugom intelektualnom, kulturnom, umjetničkom, medijskom tržištu, koje više nije niti nacionalno definirano, čak nije niti evropsko, nego jedna vrsta globalnog tržišta na kojem ja još uvjek preživljavam. Međutim, zašto se neću vratiti u Hrvatsku – zato što, prvo, niko me ne zove, drugo, nemam šta raditi tamo, treće, nemam motivacije da nešto radim. Mislim da sam previše svjestan novih hegemonija u kojima živimo. I to nema veze sa mnom, ljudi koji su ostali su na jednaki način dislocirani. Ukoliko žele recipirati o čemu se govori i šta se danas radi u teoriji, u umjetnosti, u kulturi, oni će sav taj input dobiti na stranim jezicima, gotovo ništa se više ne proizvodi na našem jeziku, srpskom, hrvatskom, bosanskom i tako dalje. Također, ukoliko imaju nešto za reći, to će također morati raditi, taj output, na nekom drugom jeziku, u prvom redu na engleskom jeziku, zato da ih uopće netko čuje, zato da uopće taj njihov glas bude relevantan.

Dakle, rekao bih da stvar nije toliko u staroj onoj priči o pečalbi, o ljudima koji odlaze, pa onda domovina ostaje negdje iza nas, pa hoće li se, neće li se vratiti. Nema više domovine u onom smislu u kojem je ona nekad postojala. Nema više te iluzije da se čovek može intelektualno izreproducirati i realizirati u takvim malim jezicima kao što su naši, malim, zatvorenim kulturama. Ja bih to jednostavno tako rekao, nisam se samo ja pokrenuo, zemlja na kojoj svi mi skupa stojimo se tako brzo kreće. To se tako brzo kreće, ako ja danas dođem u Zagreb, onda u tom Zagrebu ako se želim obući kupujem iste svari koje su u Štokholmu, u Berlinu i bilo gdje drugdje, sve te stvari rade se negde na Dalekom Istoku, uglavnom jefina radna snaga to proizvodi. Dakle, to su slične okolnosti u kojima mi živimo, tako da to nije toliko dramatično kao što je to nekad bilo, pa – sunce tuđeg neba neće te grijati k’o što te grije tvoje vlastito sunce. Ja mislim da su te priče zastarjele, ali se još nešto u ideološkom smislu u meni prelomilo.

Ja više ne vjerujem u postojanje nacije, da budem sasvim, sasvim otvoren, ja mislim da je ta iluzija također skončala. Ona je za mene skončavala u nekoj vrsti agonije devedesetih koju sam ja, ne samo promatrao nego i zapisivao, različite fenomene te po mom sudu agonije. Onda kad svi misle da se nacija upravo sad iz pepela ponovo podiže, oslobađa se lažnih internacionalizama, ideologije i ponovo dolazi do svoje biti, do svog identiteta – ja sam promatrao upravo suprotan proces, ja sam vidio rasulo onoga što ljudi misle da je nacija, da je identitet, da je budućnost, da je suverena nacionalna država, što je također jedna činjenica globalne realnosti, da takozvana suverena nacionalna država kakva je bila prija 25-30 godina, takozvana država blagostanja, danas više nigdje ne postoji nego se raspada.

Kod nas je to na neki način tragikomično u tome da se lingvistički jedan jezik koji govore, djele Srbi i Hrvati, Bosanci, Crnogorci, da se od tog jednog jezika grade više jezika. To je jedan nacionalni projekt, on će uspjeti, u smislu da za 15, 20, 30 godina mi ćemo vjerojatno govoriti različite jezike. Već je danas moj hrvatski iz 70-ih i 80-ih za današnju generaciju u Zagrebu vjerojatno arhaičan. S tim jezikom više ništa nećete moći napraviti, doslovno, nećete moći ništa pametno pročitati. Ta banalnost da sam ja Hrvat, prije sam jako banalno to upisivao gdje god se tražila nacionalnost – jednostavno je za mene danas svedena na to što ona zapravo i jeste – banalnost i ništa više. U vezi sa mojim hrvatstvom gotovo da ne osjećam više ništa, to je otprilike jednako kao što osjećam u vezi sa mojim austrijanstvom, jer ja više nemam hrvatsko državljanstvo, uzeo sam austrijsko državljanstvo, pa sam ja sad Austrijanac na privremenom radu u Njemačkoj, odnosno u Švedskoj, odnosno bilo gdje drugdje. Priča o korjenima, o tome da postoji negdje neka domovina koje se ja sjećam. Postoji djetinjstvo, postoje reminiscencije, postoji sreća i raj ljepog djetinjstva, što je to slučajno na hrvatskom jeziku i u Hrvatskoj uglavnom, manje-više, ili uglavnom na moru, to je jedan drugi, intimni dio priče koja nije danas u tom smislu relevantna. Ja sam potpuno zadovoljan s time da sam Austrijanac, tko si, što si, otkuda dolaziš, to ima sve manju relevantnost.

O Srbiji na svu sreću znam sve manje, da sam Srbin nekim slučajem bio bih puno manje Srbin nego što sam Hrvat. Zašto – zato što mislim da je Srbima uspjelo nešto fantastično u zadnjih 20 godina, a to je da pogaze do kraja svaki svoj nacionalni interes koji su imali, da ga unište i zatru za sljedećih 5, 10 ili ne znam koliko više generacija. Upravo kažem, to je tragično, ali ima tu i jednu smješnu crtu – oni koji su krenuli u ratove s parolom – Svi Srbi u jednoj državi, u trenutku kad su već bili u jednoj državi, da bi taj rat završili tako da više nisu u toj jednoj državi. Uzmite Kosovo u kojem se ne može upravo ta suverenost ni na vlastitom teritoriju potvrditi, koja je potpuno apstraktna, potpuno irlevantna. Ono što ja vidim je ta golema diskrepancija između realnosti, rasula, svega onoga što se kondenziralo oko takozvanog nacionalnog interesa srpskog, tako da s jedne strane imamo realitet tog rasula i s druge strane imamo taj fantastični svjet koji je svjet nekakve potpuno irealne kompenzacije za stvarnost koju živimo.

To sam ja doživeo na hrvatskom primjeru. Nije rječ o zločincima koje treba ili ne treba isporučiti Hagu. U Hrvatskoj se pokazalo zapravo da nacija kao takva to ne želi, nacija kao takva vjeruje da ona može bez poblema živjeti sa vlastitim zločincima, da ti vlastiti zločini nisu za tu naciju nikakav problem. Dobro, ali onda je nacija problem, to je moj odgovor otpriike. Slično nešto je sa Srbima, vi možete živjeti sa Ratkom Mladićem, vi ne date Ratka Mladića, ali problem ste vi, nije Ratko Mladić. U normativnom smislu ta nacija gubi svoje oporavdanje, jer me koči. I s kojim me pravom prisiljavati da ja živim u miroljubivoj koegzistenciji sa zločincima, tko ima to pravo, u ime čega. Onog trenutka kad ja kažem – nitko nema to pravo, ja dovodim u pitanje tu fantaziju od nacionalne samobitnosti, suverenosti i svega ostaloga. Ako nacija želi živjeti sa svojim zločincima, ja ne želim živjeti s nacijom i to je otprilike moj odgovor na to pitanje.

A kažem, za srpsku naciju danas ja ne vidim kakva bi se budućnost trebala ili mogla predstaviti ili predočiti na temelju ovoga što danas postoji, na temelju tih ostataka nekadašnjeg racionalnog, nacionalnog prostora, prostora ne u geografskom smislu nego i u političkom smislu. Jugoslavija je bila vitalni interes srpske nacije, Jugoslavija je propala, neću sad ulaziti u to ko je više doprineo svemu tome, po mome sudu Srbi nisu srušili Jugoslaviju, ali su je mogli spasiti. Ali ostavimo sad to, rječ je o tome da ponovno rođenje te nacije iz svog pepela po mome sudu nije moguće, ne zbog toga što su Srbi nesposobni, nego suverenost nema više onu vrijednost koju je imala prije 50 godina. Mi imamo identitetsku zajednicu, to je identitetska zajednica, to nije nacija, i ta nacija više ne kontrolira temeljne uvjete svoje vlastite materijalne reprodukcije.

Ne postoje materijalni preduvjeti da srpska nacija ponovo ustane na vlastite noge, materijalni, politički, u globalnom smislu uvjeti više ne postoje, po mome sudu. E, a ono što nacionalna elita, koja više nije nacionalna elita nego je kompradorska elita – to je elita koja je na raspolaganju pravim izvorima moći na našim prostorima, koji uopće nisu kod nas locirani. To nije niti Amerika, niti bilo koja zemlja na svjetu, to je ta mreža, taj network ne samo u ekonomskom smislu velikih kompanija, nego velikih medija. Pa svi mi znamo da Wac, jedna kompanija, raspolaže sa 50 najvažnijih medija na Balkanu, to su monopoli kakve ne pamtimo iz komunističkih vremena. Našoj, kako se to ljepo kaže, kompradorskoj eliti, njena funkcija je transmisija interesa tih centara moći koji nisu kod nas.

Hrvatska je sticajem okolnosti, zato što je zapadnije, što nije imala to bombardiranje i taj kasnije rat, jednostavno prije progutana, tako da su hrvatski političari manje suvereni nego srpski. To nije toliko bitno šta Sanader želi, bitno je šta Sanader mora učiniti, jer njegova legitimacijska baza više nije njegov vlastiti narod, on je to samo u prenesenom smislu. U osnovi on mora Hrvatsku dovjesti u Evropu, jer ne vidi, niti on ima neku drugu ideju, niti je druga ideja uopće realna, niti on ima sredstava da neku drugu viziju realizira. On ne kontrolira osnovne parametre života u Hrvatskoj.

Sanader je manje važan nego Tadić u političkom smislu Hrvatske, odnosno Srbije, pa je zato bolji, a ne zato što on ima nekakve posebne karakterne sposobnosti, što je vjerniji nekakvim principima i slično. U Srbiji još traje ta tromost raspada i rasula, još ta vjera u nešto drugo što se uopće ne može artikulirati, a što ne bi bilo ovo potpuno predavanje hegemonijalnim političkim konceptima, što je Evropska unija i NATO. Naravno da je drugačiji svjet moguć, ali vjerojati da je to moguće napraviti, ne znam, kao Srbin u Srbiji i u ime srpske nacije, odnosno u ime hrvatske nacije, to je zadnja glupost danas.

A što se tiče te promjene mišljenja, mene je to doslovno fasciniralo 89-e, kada sam radio intervju sa Ljubomirom Tadićem u Beogradu. Ja sam studirao filozofiju u Zagrebu i zapravo sam prema tim praksisovcima imao neku vrstu u najmanju ruku intelektualnog poštovanja. Mi smo u tadašnjem Startu koji me je poslao da napravim intervju, sve to radili veoma profesionalno, ja sam tri mjeseca prije iščitao sve knjige Ljubomira Tadića i sa mojom urednicom Vesnom Kesić svako pitanje provjerio. I ja sam onda došao sa svim tim pitanjima i preda mnom je bio jedan potpuno poludjeli Srbin, koji je vjerovao u Slobodana Miloševića, koji je vjerovao da su oni vojvođanski četnici koji su imali naravno brade, jedna hipi kategorija, da su oni zapravo posthipici ili tako nešto. Ja sam rekao – ali oni se pozivaju na četništvo. Ne, vi kolega to ne razumjete. Danas mi je to sve skupa jako smješno, međutim, uopće nije smješno jer podrška tih intelektualaca, imate i u Hrvatskoj takvih primjera koliko volite, to je u tolikoj mjeri omogućilo nacionalističku hegemoniju, pridonjelo toj hegemoniji u kojoj je onda sve postalo normalno – i etničko čišćenje i ratovi i onda te divlje privatizacije.

Ono što je fantastično i srpski specijalitet, to je poistovjećenje Slobodana Miloševića sa ljevičarskim socijalističkim projektima. To su stvarno fantastični rariteti. S druge strane, ima nešto, ja bih rekao neki catch 22 srpske postsocijalističke liberalne elite koja zapravo vjeruje u pragmatizam. To je bio Đinđić, Đinđić je iz svoje filozofske pozadine taj pragmatical turn doslovno shvatio, to što je pobrao od Habermasa, koji je isto napravio taj jedan pragmatski obrat od tih starih klasičnih, dogmatskih, marksističkih principa. Tako da je Đinđić zapravo bio vjernik pragmatizma, on je mislio da on može to sve shendlati, da će uspjeti proizvesti socijalno dobro, politički demokratski napredak, ekonomski prosperitet i tako dalje. On je žrtva tog pragmatizma, jer upravo oni s kojima je to radio su ga došli glave.

Nitko nije tako radikalno upropastio nacionalne interese kao nacionalizmi, i to ne jedanput u XX stoljeću. Klasični primjer je ustaštvo u Hrvatskoj koje je naravno potpuno upropastilo sve temeljne hrvatske interese, da bi se ponovo 91-e taj kompleks pojavio i kako bi se to završilo – pa, tako što u Hrvatskoj više ništa nije hrvatsko. Hrvati nemaju kontrole nad vlastitom domovinom, oni da bi radili karijere u turizmu na svojoj vlastitoj obali moraju govoriti ili francuski ili španjolski veoma često, zato što su španjolski turistički lanci pokupovali hotele, pa ako hoćeš radit karijeru moraš znati jezik svoga gazde, a ne jezik ljudi oko tebe koji te ne plaćaju, koji ti ne daju posao.

Meni se od samog početka devedesete do kraja gadio taj pragmatički odnos prema nacionalizmu, kao – ja nisam nacionalist, ali danas je objektivna situacija takva, pa zato što je ona takva ja ću se sad tome prilagoditi, pa ću ja to onda iznutra promjeniti. I tako su iznutra promjenili dok naravno svi ti nacionalizmi nisu dovršili svoje projekte u katastrofama. Ja se sjećam jednog hrvatskog političara koji je inače bio moj prijatelj iz tog nekakvog kvazidisidentskog miljea bivše Jugoslavije, koji je postao član parlamenta, političar, mi smo tad radili intervju s njim 95-e, nakon Oluje. Imali smo informacije da su se događali zločini. To se čak anegdotalno prepričavalo u smislu – ha, ha, ha, naši su likvidirali babu snajpera od 85 godina i tako dalje. Dakle, svima je bilo jasno šta se zbiva i mi smo ga konkretno pitali hoće li on kao političar reagirati na ta kršenja ljudskih prava, na ratne zločine koji se zbivaju. On je rekao – ne, jer time bih onemogućio uspjeh na izborima. Dakle, prvo uspjeh na izborima, a onda ćemo pokrenuti to pitanje. On ni do dan-danas nije pokrenuo to pitanje, ali nije niti uspio na izborima. Onda se pitam koji je to koncept, koji je to projekt.

Što se tiče Kosova ja imam jedan veoma jasan stav, a to je – nezavisno Kosovo su zaslužili Srbi, nisu zaslužili Albanci ni po čemu. Ja sam još 90-e napisao da je srpska politika bazirana na tom nasilju u odnosu prema kosovskoj realnosti. A da li će jedna, dve ili pet nacionalnih država usrećiti Albance, u kom smislu će to uopće biti nezavisno i suvereno. Pa, to je jednako tako smješno, pa mislim, koliko je, 70-80 odsto nezaposlenih na Kosovu. Srbi se sad ne moraju time baviti, možda je to i velika sreća u Srbiji, danas ta moneta suverenost, nezavisnost, nacionalna država, sloboda, prosperitet, nacionalna ekonomija, nacionalni interes, ta moneta skovana od tih vrijednosti danas ne vredi više ništa. Za nju ne možete kupiti 5 eura. Ne gube Srbi Kosovo, jer da im je i ostalo ionako ga ne bi imali. Ne dobivaju Albanci Kosovo, jer ga oni uopće neće imati, oni će morati, naravno da bi preživljavali, ionako otići nekamo drugdje gdje će raditi. Ako uopće postoji neka vrsta savjeta ili nečega što bih ja imao poručiti na temelju vlastitog reflektiva mog iskustva, onda je – pomakni se. To je kao kad kažu da kad čovjek dođe u bezizlaznu situaciju i pada sa 25 kata, da se događa jedna psihička disolucija, da se ta psihička svijest takoreći odvaja od tjela tako da može promatrati to tjelo – a vidi, vidi šta se sad sa mnom događa, vjerojatno neću sad više preživjeti. Pa, mislim da bi vjerojatno bilo dobro za te naše elite, za ljude koji misle o tim našim nacijama, da se jednostavno na sličan način odvoje i pogledaju te svoje nacije u fazi njihove agonije, njihovog umiranja, da mogu tu sliku vidjeti, jer ako su isuviše iznutra, kao što se sa Borisom Tadićem očigledno zbiva, onda vjeruju da još ima neke šanse.

To je kao iz onog vica kada čovek skoči sa 25. kata, pa se sad nalazi na razini negdje oko desetog, pa kaže – pa dosad je sve u redu, ništa strašno se dosad nije dogodilo. Tako isto ljudi misle – pa imamo naciju, ništa se još nije dogodilo. Sve je se dogodio već, sve je već odlučeno.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Boris Buden, a 9. maja u Beogradu je u organizaciji Liberalno demokratske partije, Građanskog saveza Srbije, Socijaldemokratske unije i osam nevladinih organizacija, održan protest, Srbiju u Evropu.

Beograđani i Ivan Kuzminović:

– Moje mesto je ovde od 9. marta 91-e, nisam ga menjala.

– Znači, bili ste i 91-e?

– Jesam, bogami, skroz, sve do kraja, ali ovo što se sad događa to nisam očekivala uopšte.

– Jel’ ima neko ko vas je posebno iznervirao u svih pet godina?

– Iju, nemojte, dugačak je spisak, počev od Jočića, ministra Stojkovića, pa Vuksanovića, da ne kažem onu drugu reč za njega, pa sve redom… Mihajlov… Da, da, nema niko ko me nije iznervirao, počev od glavnog šefa, od Koštunice.

– Dobro, jeste li vi danas ovde više zbog LDP-a ili zbog nečeg drugog?

– Ja nisam od onih čuvara vatre, ne vezujem se za ličnosti više, ali za Čedu se mnogo bojim, pa sam nešto došla da mu čuvam leđa…

– Labus i Dinkić, ko pobeđuje?

– Onaj mali opasnik sigurno, mada je i ovaj prefrigan.

– Kad biste uporedili kako ste se osećali 5, 6. oktobra i danas kakva je razlika?

– Jako razočarana, ali ne u ono što ljudi kažu – jao, pa sve je isto. Ja sam samo očekivala da mi skinu Miloševića s vrata, da ga odvedu i ovu pištaljku sam onog dana, tužno je reći, kad je umo, ispištala na balkonu u centru grada.

– 90 mi je godina, teško mi je da pričam, a malo slabo i čujem…

– Zar niste vi barem u 90-oj godini zaslužili da ne morate da izađete ovde danas?

– Kako, pa morala sam da izađem, pa baš zato.

– Znači, vi imate 90 godina?

– Da, 1917-o godište sam.

– Vi ste stari kao Oktobarske revolucija…

– Apsolutno, ja poznajem sve još od kralja Aleksandra, pa sam sve rešetala i sad znam šta je najbolje.

– Volim Čedu, uporan je, ambiciozan i hoću da ga podržim.

– Jer nekako u njemu vidimo nastavak Zorana, samo vidim da nema mnogo sveta.

– Pitanje za kraj – Dinkić protiv Labusa, ko pobeđuje?

– Ja se nadam Labus, to se iz sveg srca nadam.

– Je li Labusu oprošteno?

– Pa, oprostićemo mu.

– Otkud ja? Dovela me žena, pa ništa, došao sam da vidim šta to ima novo Čeda da nam kaže, da li ima šanse konačno za ovu Srbiju ili nema šanse. To je suština, ni naroda nema baš onoliko koliko sam mislio, dobro, nije to prvo razočarenje. 90-e, 91-e, tad sam počeo.

– Da vam je neko rekao 5.oktobra da ćete ovako ponovo na ulicu, da li bi verovali?

– Da, kad su izabrali Koštunicu za protivkandidata, tog trenutka sam znao da to ne može da opstane, jednostavno on nije taj čovek.

– Otkud vi danas ovde?

– Iz Pančeva. Pa, došla sam, evo piše – dole vlada.

– Došao sam da pružim podršku ovim ljudima ovde zato što mislim da je ovo ovde jedino pravo što se dešava trenutno u zemlji. Iako smo malobrojni mislim da ćemo pobediti sigurno.

– Sećate se – ko sme da pogleda u oči Al Paćina. Oduvek sam tu, pa tako i danas.

– Je li dosadno više biti tu?

– Ne, nikako nije dosadno, postaje sve zabavnije.

– Ovu neslobodu nisam mogla da sanjam, nisam mogla da sanjam da ću policiju videti ni na ulici ni u BK, uopšte, nisam mogla da sanjam stvarno, posle 5. oktobra da ćemo doživljavati to i dalje.

– Ko vas je sve izneverio onako žestoko?

– Žestoko? Pa, ja sam u malo koga i verovala, prema tome ne mogu da kažem da su me mnogi izneverili. Nikad nisam verovala ni u Koštunicu, Dinkića još manje, prema tome…

– Za kraj jedno pitanje, Dinkić protiv Labusa, ko pobeđuje?

– Nažalost, i na moju najveću, duboku žalost Dinkić.

– Ja bih obojicu oterala sa govnjivom metlom, mi smo ovde od 91-e, prema tome, mi znamo šta hoćemo.

– Je li to normalno, svi su ovde od 91-e?

– Ja nisam bila za Koštunicu od prvog dana, otkad znam za čoveka, zato što je on maskiran, zato što je on Šešelj u smokingu, u lepom odelu.

– Srela sam dosta ljudi sa kojima sam i ranije šetala.

– Je li to normalno da budu uvek iste face?

– Pa, nisu baš svi, neki su odustali. Baš smo se sa Koštunicom prešli šta smo uradili.

– Od početka sam sa Vukom, Đinđićem, Čedom.

– Jeste li se umorili malo?

– Pa ne.

– Da vam je neko naprimer 5. oktobra rekao da ćete ponovo na ulicu?

– Da mi je 9. marta neko rekao da ću ponovo… Prema tome…

– Otkud vi danas ovde?

– Pa, zato što je Dan pobede nad fašizmom, to je prvo, slavi se u celom svetu, ja mislim da je to praznik svih Srba, svi treba da izađemo, imali smo svi mnogo žrtava. Ja živim u inostranstvu.

– Jeste li bili 5. oktobra ovde?

– Nažalost ne, i u to vreme na francuskoj televiziji Iber Vedrin, francuski ministar inostranih poslova je rekao za Srbe da ih obožava… Voila!

– Nisam verovala da ima toliko glupog naroda da može da pravi tako stravične greške. Sad će opet da se uzdigne onaj Đinđićev narod, ja mislim tako, uz Čedu.

– Nema Demokratske stranke ovde?

– Pa nema, da, baš smo nas dve konstatovale, zašto nema, zvaćemo da pitamo zašto nisu došli, stvarno.

– I da zahtevamo da sledeći put budu zajedno.

– Labus protiv Dinkića, ko pobeđuje?

– Pa znate šta, i jedan i drugi su u stvari izdali Đinđića i nas, svejedno mi je, uopšte me ne interesuju.

– Ovo je fantastično, mnogo nade, e sad je samo do nas, ovih šetača, i do promena mora doći. I žalosno je što su 12. marta ubili Đinđića, jer ubili su ga ovi što sede u ovoj okrnjenoj skupštini. I posle dve i po godine pokušavajući da nađu ubicu, demaskirali su sebe, svoju politiku. Mi imamo nesposobne ljude, videli ste onog bradonju, pa jedino iza čega on još može da se sakrije to je brada, i on prolazi kroz masu naroda koji traži bolji život, traži put, traži posao, zadovoljstvo, radost. Ja verujem da mladi sve više misle ovako kao što je Čeda i poručio.

– A šta mislite o ovim ljudima što nas gledaju kako mi hodamo?

– Znate šta, to su ti ljudi, to je ta ubijena Srbija. S tim ljudima kad biste seli i onako malo intimno popričali, objasnili, rekli im nekoliko zdravih rezona, ja verujem da bi oni počeli da se raduju i da misle kao i mi. I oni će polako da priđu, prići će, samo im treba objasniti i to na jedan lep način, bez laganja, što reče mladi Jovanović Čeda, istinu, pa sad oni neka odlučuju. Ali u svakom slučaju na jednom tasu je ono što hoće većina ovog naroda, i to baš ta većina koja je ubijena, razočarana i dovedena dotle da ne zna gde da se okrene.

– Je li ovo Zoranova Srbija?

– Pa, ja mislim da je ovo Zoranova Srbija, možda bi bila i bolja da je on ostao živ. Najveća je grehota ovih političara današnjih što su ga ubili fizički. Ako su hteli i mogli, morali su da ga ubiju politički, ali oni to nisu mogli i jedino im je ostalo da ga ubiju fizički, jer on je bio čovek koji se rađa jednom u sto godina. Ali on je bio ta mašina i to mu sad priznaju svi.

Čedomir Jovanović: /sa govornice/

Neće biti evropske Srbije ako sami ne pobedimo one koji su od nas napravili naciste XXI veka, jer se slike Srebrenice od Aušvica razlikuju samo po tome što su u boji. Ljudi, stojimo musavi od krvi, prljavi od baruta devedesetih, zato što se sa njima nikada nije raščistilo. Nismo mi taoci Ratka Mladića, to je laž, mi smo taoci onih koji su stvorili ideologiju u kojoj je Mladić mogao da uradi ono što je uradio, istih onih koji nam i danas kroje život, iz Akademije, iz crkve, iz vlade i parlamenta, iz Udbe. Mi smo hiljade koje nikada niko ništa u životu nije pitao, zato što je sveta država ta u čije se ime može počitini ama baš sve. Samo nismo imali pravo na društvo, zato što je preduslov društva sposoban pojedinac, a sposoban pojedinac je slobodan pojedinac. Sloboda Srbiji 9. maja 2006-e godine! Sloboda na rad, sloboda na obrazovanje, sloboda na ljubav, u ovoj zemlji je normalno ubiti svakoga, ali je greška ako voliš, a ne pitaš za dozvolu.

Nalazimo se u velikoj trci, milioni, stotine miliona ljudi takmiče se sa nama, a nas vodi najnesposobniji, najsporiji. Moramo biti svesni onoga što zaista jesmo – najstarije evropsko društvo, sa najvećim procentom mladih koji odavde žele da odu, najsiromašnije, sa najtežim socijalnim problemima, tehnološki najzaostalije, sa najnefunkcionalnijim obrazovanjem. Koliko jedan takav narod može da postoji? Oni će vam reći ono što su rekli pre nedelju dana kada su uvedene praktične sankcije – država je važnija od stranke, a u sebi misle – a mi od države. Nije dovoljno uhapsiti tog čoveka i poslati ga u Hag, to je velika prevara i velika laž. Otići će kao što su odlazili i mnogi pre njega, poslednja vojna prekomanda, topovsko meso. Ako želimo da govorimo o slobodnoj Srbiji, o modernoj Srbiji, o evropskoj Sbiji, onda moramo reći da se u Hagu sudi izvršiocima ratnih zločina, a da se ovde moramo suočiti sa onima koji su stvorili politiku zločina.

Nema mesta u modernoj Srbiji strankama i političarima koji su našu zemlju po prvi put stavili na optuženičku klupu pod optužbom za izvršeni genocid u Bosni i Hercegovini. Ljudi, u onome što mi tražimo, što želimo da uradimo nema ničeg stranačkog, ali stranke postoje da bi društvo organizovale i vodile ka cilju. Mi smo stali na svome putu onog dana kada su nam ubili lidera, kada su ubili Zorana Đinđića. Ako su u tome uspeli 12. marta 2003. godine onda je red danas da im kažemo – u ovoj zemlji je milion, dva, tri, pet miliona istomišljenika, ne možete sve da nas pobijete. Ako hoćemo da promenimo vlast kojoj Evropa ne veruje, ali joj se dive Legije, Zmije, Pacovi, onda moramo raditi svakoga dana, svakoga dana vredno raditi na realizaciji naše politike. Moramo biti sposobni da na izborima nastupimo jedinstveno. Rekli smo da je kraj medenog meseca vlasti.

To je moja potreba lična, verovao sam u tu stranku, molim Tadića da nas povede kao predsednik demokratske Srbije ili da nam dopusti da mi njega povedemo, samo neka ne stoji više i ne ponavlja njihove fraze. Nikada se slobodna Srbija nije okupljala na ovom mestu bez Demokratske stranke, tu im je mesto, a ne u dogovoru oko zakona o crkvi sa Koštunicom, ne u naglabanju sa Nikolićem.

Puno je među nama mladih ljudi, puno je i naših roditelja,ono što nam je potrebno jeste prevazilaženje tih lažnih podela koje su napravljene. Nije tačno da su generacije naših roditelja protiv nas, nije tačno da su mladi nezainteresovani za politiku, ono što nas je razdvojilo je besmisao života sa kojim se suočavamo svakoga dana. Potreban nam je veliki dogovor, ko će da plati cenu – neka plate matori, a ko će da radi – neka rade mladi, eto ga prvi dogovor. Treba reći hvala 9. martu, treba reći hvala 92-oj, treba reći hvala 96-oj, 97-oj, veliko hvala 5. oktobru, ali nije dovoljno.

Imamo jednu veliku obavezu i jedan veliki dug prema samima sebi, ne prema Zoranu – moramo štititi Specijalni sud, moramo insistirati na punoj istini, na punoj odgovornosti, ne smemo se povlačiti pred onim pritiscima kojima su izloženi ljudi koji tamo pokušavaju u naše ime da definišu tu bolju budućnost, u kojoj treba da žive naša deca. Kao da su svi zaboravili na činjenicu da se već dve i po godine vodi borba između prošlosti i budućnosti, jer je Zoran ubijen da bi Srbija ostala večno u prošlosti. Ako je rekao da ćemo se sresti u budućnosti, srešćemo se samo ako u toj budućnosti nema njegovih ubica.

Srbiji se žuri! Srbiji se radi! Srbiju u Evropu! Sloboda ljudima!

Beograđani i Ivan Kuzminović:

– Koliko si ti imao godina 5. oktobra?

– Pa, znaš kako, ja sam 5. oktobra imao otprilike 13-14 godina, međutim, ja sam aktivno učestvovao u politici, mene je to jako interesovalo zato što sam jako rano skapirao da moram sam nekakvu svoju budućnost da gradim. A većina omladine upravo tu ima zabludu da će neko drugi da im gradi državu.

– Izvini, da te pitam, da li je normalno sa 13 godina već biti aktivan u politici?

– Pa, nije normalno u jednoj razvijenoj zemlji… evo, mislim, i sam čuješ, zvižde zato što smo ispred je tu RTS-a.

– Javnog servisa, misliš.

– Da, smejem se, javni servis, daleko je on od javnog servisa, da se ne lažemo.

– Ljudi viču – svinja debela.

– Pa, vikala sam – debela, nisam rekla svinja, ali mislim da mladima to stoji, apsolutno nema problema, i on je njih nazivao raznoraznim imenima, tako da je sasvim opravdano što ovo pričaju danas.

– Što se zviždi danas?

– Danas kome se zviždi? Zviždi se Koštunici, Dinkiću, Labusu, ovoj vladi nesposobnoj, pre svega se zviždi Demokratskoj stranci, trebali bi da budu ovde, da oni sa Čedom budu predvodnici.

– Recite mi, čiju terasu tražite?

– Baka Olginu, možda je žena umrla. Nećete mi verovati, ja sam član Demokratske stranke.

– A ja od 12. marta sam mislila da moramo da šetamo.

– I ne bih verovala da ću još uvek da držim pištaljku.

– Nemoj protiv Demokratske stranke stalno.

– Ne protiv Demokratske stranke, ali ne mogu da verujem da nisu sa nama, ne mogu da verujem. Zašto da ne, šetaću ja još, još dugo, bogami.

– Mi kao hoćemo da uđemo u Evropu, a oni nam kao ne daju.

– Kako tebi ovo izgleda danas?

– Pa, super, nostalgija udara, odlično.

– Koliko ti imaš godina?

– 25.

– Misliš da ćemo mi još dugo ovako šetati?

– Ne znam, ako treba što da ne.

– Gde si našla pištaljku?

– Od republičkog MUP-a, od 5. oktobra, trofej.

– To ste skinule pandurima?

– To je trofej.

– Dobra im je, jaka je ta njihova.

– Što se zviždi? Zviždi se Vojislavu Koštunici i Vladi Republike Srbije. Šta im fali – pamet pre svega.

– Jesi ti bio 5. oktobra ovde?

– Da.

– I da ti je neko rekao da ćeš pet godina kasnije da hodaš ponovo?

– Šest godina, ne bih mu verovao, svake godine se hoda, čoveče, dokle više.

Svetlana Lukić: Slušali ste pesmicu Pada vlada iz filma Profesionalac Duška Kovačevića, kojom je svojevremeno G17 plus ispraćala vladu Zorana Živkovića. Bio je ovo Peščanik. Zahvaljujem se na pomoći Marku Perunoviću, Ratku Ristiću, Petru Saviću, Ivanu Kuzminoviću. Pozdravljaju vas dve Svetlane, prijatno.

Emisija Peščanik, 12.05.2006.

Peščanik.net, 12.05.2006.