Povodom prve godišnjice presude Međunarodnog suda pravde u sporu “BiH protiv SiCG”

 
Presudi, koju je 26. februara 2007. godine izrekao Međunarodni sud pravde u Den Haagu u sporu “Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore” je upravo godinu dana. Podsjećanja radi, njome su nezadovoljni u BiH, a u Srbiji (i Crnoj Gori) je dočekana s olakšanjem, pa se na nju brže-bolje zaboravilo. Ona je , pak, i takva kakva jeste najteža osuda jedne države u šezdesetogodišnjoj povijesti ovog najvišeg pravosudnog organa Ujedinjenih naroda (UN) u sporovima između suverenih država. O tomu šta je suština i koje je značenje ove presude Međunarodnog suda pravde spore se još uvijek ne samo pravni stručnjaci i političari u BiH i u Srbiji. U ovoj potonjoj, u Srbiji, dakle, neće da se znade da je Srbija proglašena krivom u ovoj presudi, i to  po dva osnova: prvo, što nije učinila ništa da bi sprečila genocid u Srebrenici, i, drugo, što nije kaznila, odnosno izručila specijalnom sudu, to jest Tribunalu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, isto u Den Haagu,  sve koji su optuženi za taj zločin, na čelu s “kalinovničkim krvnikom” Ratkom Mladićem. Također, podsjećanja radi, u ovoj presudi Međunarodnog suda pravde je izvršiteljem genocida označena smmo Vojska Republike Srpske, pod komandom njenog Glavnog štaba, koji je imao specifičnu “genocidnu nameru”, iako i vrapci na grani znaju da tadašnji glavni i odgovroni u politici, vojsci i policiji, nisu sjedili skrštenih ruku, niti u ovom niti u drugim zločinima u BiH i na području bivše Jugoslavije.

O svemu ovomu smo prije nešto malo manje od godinu dana razgovarali i s predsjednicom Helsinškog odbora Sbije gospođom Sonjom Biserko, i to za dijasporski list “Bosanska pošta”, pa taj razgovor, uključivo uvodne napomene, doslovice kako je i objavljen, u broju 7/2007, stavljamo na uvid i “drugoj Srbiji”. Autoru ovih redova se čini da nije ništa izgubio na aktualnosti, pogotovu što su svi naznačeni problemi ostali isti ili su postali još veći…


Razgovor sa Sonjom Biserko

Naša sugovornica je od osnutka, 1994. godine, na čelu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, organizacije za ljudska prava koja se uistinu bori za ono što joj ime kaže. O Sonjinom radu u proteklih 13 “olovnih godina” u Srbiji i regionu, kao i o radu Helsinškog odbora svjedoči na stotine i hiljade akcija u korist slabijih, ugroženih, obimna izdavačka djelatnost, uključivo o Srebrenici (“Srebrenica – od poricanja do priznanja”, HOS, Beograd 2005.), nebrojeni stručni i znanstveni skupovi, te više od stotinu brojeva časopisa “Helsinška povelja” u kojem surađuju oni ljudi u Srbiji koji “demokratski dišu”. 

Sonja Biserko je, inače, bila ugledni diplomata u bivšem jugoslavenskom ministarstvu vanjskih poslova (SSIP-u, kako smo ga zvali), pa ga je napustila kada su ga u ruke preuzeli Miloševićevi jurišnici. Mogu posvjedočiti, kao kolega iz tih dana, da su njene analize u GAP-u (Grupa za analize i planiranje) bile najmisaonije što se u SSIP-u tada uopće pisalo. No, Sonjina proevropska opcija je bila osuđena na izgon.

Bit će – poslije napuštanja SSIP-a – među onim hrabrim ljudima, uglavnom ženama, u Srbiji koji će decenijama spašavati čast srpskog roda i Beograda. U ostrašćenom miloševićevsko-koštuničinskom-radikalskom Beogradu je bila, i još je uvijek, metom svih mogućih prljavih igara tajnih i javnih službi, slugu bivšeg i aktualnog režima. No, nije sagnula glavu. Njeguje poseban senzibilitet prema bh. tragediji, posebice tragediji bošnjačkih ljudi u proteklom ratu…

Bosanska pošta: Otkuda Sonji Biserko tako izraženi, visoki senzibilitet za pravdu i pravičnost u protekle skoro dvije decenije koliko i traju “olovna vremena” na prostoru bivše Jugoslavije?

Sonja Biserko:   Svako ima svoju meru morala. U ovakvim vremenima svako je napravio sopstveni izbor.

BP: S tim je u svezi, vjerojatno, i poseban senzibilitet za bh. tragediju, posebice tragediju mrtvih i živih Srebreničana, o čemu svjedoči i Vaša knjiga o Srebrenici…

Sonja Biserko: Srebrenica, kao najveći zločin na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata, bila je moralni izazov za ceo svet. Svako vreme traži redefinisanje osnovnih civilizacijskih vrednosti, posebno nakon takvog potonuća u varvarizam koji se desio Srbima. Zato Srebrenica na najtragičniji način simboliše tu esenciju zla.

BP: Moram vas pitati o presudi MSP-a u sporu BiH protivu SiCG. Molim, prvo da prokomentirate blago rečeno suzdržanu izjavu “njemačkog predjedništva” – u ime EU – u kojoj je pozvalo Beograd da “ovu presudu iskoristi kao daljnju priliku za distanciranje od zločinačke Miloševićeve vladavine, koja je počinjena u ime bivše Savezne republike Jugoslavije”.  

Sonja Biserko: Mislim da se ovdje ne radi o stavu Nemačke, koja, kako i sami kažete, ima uspešno iskustvo denacifikacije iza sebe, već stavu EU prema Srbiji generalno. Po teoriji genocid nije moguće izvršiti bez učešća države, jer podrazumeva veoma složene pripreme i planiranje. Po meni je ta presuda politički kompromis koji želi, s jedne strane, kompenzirati Srbiji gubljenje Kosova, a s druge strane, smatra se da Srbija nema kondiciju i kapacitet da iznese tako ozbiljnu odgovornost. Ja, naime, mislim, da ta presuda, bez obzira na njenu nedorečenost, ipak implicira odgovornost Srbije za stradanja, i posebno genocid, u Bosni. Formulacija u suštini implicira saučesništvo Srbije u genocidu u Srebrenici. EU se u ovom momentu izražava birokratski, jer ima interes da Srbiju uvuče u proces evropskih integracija koje politička klasa Srbije ne želi. Ta klasa zagovara neutralnu poziciju Srbije koja bi se oslanjala na Rusiju i SAD. Dakle, želi se uloga poput one koju je imala SFRJ. Iza toga se krije ideja o Srbiji kao slobodnoj zoni trgovine (nekoj vrsti off shore zemlje) koja bi kroz tu specifičnu poziciju profitirala i na neki način Srbiju stavila u poziciju rentijera. Radi se o tome da naša ekonomska i finansijslka elita operiše u sivoj zoni i da njoj ne odgovara EU okvir koji bi svakako uticao i na njihovo poslovanje.

BP: U “Izjavi Predsjedništva EU“ se izražava i nada da bi presuda mogla doprinijeti da se “zatvori bolno poglavlje u povijesti regiona“…

Sonja Biserko: Evropljani imaju iluziju da Balkan može lako zatvoriti bolno poglavlje u povijesti regiona. Pogotovu imajući u vidu i da je Evropi trebalo nekoliko decenija za to. Mislim da taj pristup krije i neku vrstu arogancije, ali i prezasićenosti balkanskim temama. Pred nama se tek otvaraju teme koje zahtevaju zrelost i strpljenje. Srbija još nije ni krenula tim putem. Na poslednjim izborima napravljen je tek mali pomak ulaskom LDP koalicije u parlament. Time je otvoren novi politički prostor (15 poslanika) u kojem se mogu otvarati neka pitanja koja se tiču regionalne normalizacije i suočavanja sa prošlošću. Jer to je jedina grupacija koja o tome govori suštinski na političkom nivou. Iza nas je jedna faza u kojoj smo se suočavali sa brutalnostima i užasnim zločinima. Pred nama je tek vreme refleksije i razumevanja onoga što se desilo. To znači i vraćanje na neke bazične civilizacijske vrednosti. EU to pojednostavljuje, jer je u ovoj fazi skoncentrisana na stvaranje bezbednosne strukture, jačanje institucija i stvaranje zajedničkog tržišta. Medjutim, prerada prošlosti je tesno povezana sa njihovim prioritetima.

BP: Ima mišljenja da se MSP vodio više političkim, nego pravnim motivima prilikom izricanja presude. Nije li u presudi MSP-a ukalkulirana i skoro izvjesna i definitivna “amputacija Kosova”?

Sonja Biserko: Ta presuda je vodila računa o nekoj ravnoteži. Sigurno je imala u vidu i amputaciju Kosova. Medjutim, nije to jedina istina o ratovima koji su vodjeni na prostorima bivše Jugoslavije. Postoji i istorijska istina koja je sveobuhvatnija i na neki način neumoljiva. Prave analize tek predstoje. Genocid se nije desio samo u Srebrenici, jer tamo su bili ljudi iz cele istočne Bosne. Znači, genocid se odnosi na stanovništvo cele istočne Bosne. Osim toga, na početku samog rata u Bosni, od aprila do jula, napravljeni su najveći zločini i proterano gotovo celo muslimansko stanovništvo. Medjunarodna zajednica je to tada kvalifikovala kao etničko čišćenje kako bi izbegla obavezu da interveniše po Konvenciji za sprečavanje genocida.

BP: U Beogradu se u mnogim krugovima likuje, ambasador Stojanović se u vladinim krugovima slavi kao heroj, a u Bosni i Hercegovini se drvlje i kamenje slomilo na čovjeku po imenu Sakib Softić. Da li su prvi ljudi optužbe i obrane uopće imali neku važnu ulogu u ovom procesu?

Sonja Biserko: Ima nešto u tome slavlju što ukazuje da je očekivana drugačija presuda. To je progovorila podsvijest. Ta presuda nije pobeda Srbije, jer i takva presuda implicira mnogo. To je prva presuda koja implicira odgovornost jedne države za nesprečavanje genocida. Mislim da će značaj te presude za medjunarodno pravo biti tek analiziran. Narednih decenija to će biti tema mnogih profesionalnih analiza i Srbija će uvek biti dovedena u vezu sa tim. To može biti neka vrsta satisfakcije za Bosnu. Neće se tako lako zaboraviti genocid u Srebrenici. Svakako da su imali ulogu optužbe i odbrane već samim tim što su jedni dokumentovali zločin, a drugi ga branili. Sigurno je bilo propusta na strani optužbe, možda zbog toga što svi znaju šta se desilo u Bosni. Medjutim, važna je i logika onih koji su odlučivali o presudi. Za mene je najzanimljivije izdvojeno mišljenje potpredsednika Suda u kojem je rečeno sve ono što, na primer, ja mislim da treba da bude u presudi.

BP: I dok socijalisti, radikali i “koštunice”, dakle skoro cijela oficijelna “prva Srbija” slavi, “druga Srbija” očajava. Šta činiti da se u Srbiji shvati da nije odgovornost svaljena samo na Republiku Srpsku i da Srbija nije baš nevina kako voli da misli?

Sonja Biserko: Odmah nakon presude u Srbiji je počela polemika. Većina političara je izjavila da je zadovoljna, jer Srbija nije osudjena za genocid. Medjutim, malo se ko pozabavio obavezama koje proizilaze iz presude. Naime, prva je obaveza da Srbija usvoji dokument kojim se osudjuje genocid. U presudi su pomenuti i svi ostali zločini u Bosni. Presuda obavezuje Srbiju da uhapsi Ratka Mladića i zabrani poricanje genocida. Mladić se čuva u vojnim objektima sve ove godine, a zna se da je odgovoran za genocid u Srebrenici. Zar to nije saučesništvo? Malo se njih osvrnulo na činjenicu da je Srbija finansirala, naoružavala i pružala logističku pomoć RS za sve vreme rata u Bosni. Na hiljade dobrovoljaca iz Srbije učestvovalo je u ratu u Bosni…

BP: U stvari, je li uopće realno očekivati u datoj situaciji priželjkivanu katarzu u srbijanskom društvu?

Sonja Biserko: Mislim da u ovom trenutku nije realno očekivati katarzu u Srbiji. Milošević je imao plebiscitarnu podršku i nekoliko puta je bio legalno biran na izborima. Teško  se može očekivati da dodje do preokreta u svesti ljudi. Na delu je veoma duboko poricanje na kojem veoma organizovano radi politička klasa. Jer, i ova na vlasti je bila deo tog projekta. Mozak projekta bio je u Akademiji i oko Demokratske stranke iz devedesetih. Intelektualna i kulturna elita radi na relativizaciji odgovornosti, što podrazumeva odgovornost svih. Naime, promoviše se teza da su za raspad Jugoslavije kriva Nemačka, Austrija, Vatikan i SAD, kao i secesionističke republike Slovenija i Hrvatska. Tu tezu je zastupao i Slobodan Milošević u svojoj odbrani pred Haškim tribunalom. Njegovi svedoci, uglavnom akademici, pisci Memoranduma, su istom argumentacijom sa kojom je počeo rat branili Miloševića, ali i sebe. Tu tezu su mediji dodatno cementirali, a nju je javno mnjenje prihvatilo. Da bi se opovrgla ta interpretacija potrebne su generacije i generacije koje će kroz obrazovni sistem i istoriografiju menjati taj model mišljenja.

BP: Šta će se desiti na kraju na Kosovu i s Kosovom?

Sonja Biserko: Logičan epilog za Kosovo je nezavisnost. Politika Beograda prema Kosovu je tokom XX veka bila katastrofalna i na kraju je dovela do NATO intervencije. Srbija je 1912. godine ratom osvojila Kosovo i u ratu ga je izgubila. Što je najgore, Beograd nikada nije “usvojio” Kosovo, niti je želeo suštinsku integraciju Albanaca u Srbiju. Predlog Ahtisarija je više nego dobar za srpsku manjinu (podseća na Z-4). Problem je što Beograd ima isključivo teritorijalni pristup Kosovu. Njega interesuje podela Kosova i pristup prirodnim bogastvima te pokrajine. Malo ga, nažalost, zanimaju Srbi koji tamo žive. Još uvek se kalkuliše o mogućem izlasku Srba sa Kosova (iz enklava) ukoliko Kosovo dobije nazavisnost. Medjunarodna zajednica je kroz pregovore u Beču dala mogućnost Srbima da idu na kompromisno rešenje. To se nije desilo i Beograd će verovatno na kraju izmisliti nekakav way out, bilo da će se severno Kosovo proglasiti delom Srbije, ili nešto slično.

BP: Hoće li buduće rješenje imati nekih posljedica i po Bosnu i Hercegovinu?

Sonja Biserko: Strategija Beograda je bila da se za nezavisnost Kosova traži kompenzacija u RS. Medjutim, medjunarodna zajednica je dala na znanje da takva trgovina ne dolazi u obzir. Kontakt grupa je nakon martovskih dogadjaja 2004. godine donela veoma jasne principe za rešavanje kosovskog statusa: nema vraćanje pod beogradsku ingerenciju, nema podele i nema ujedinjenja sa susednim zemljama. Bosna je, nažalost, ostala disfunkcionalna zemlja zbog ograničenja Dejtonskog sporazuma, jer je ustoličavanjem etničkog principa blokirana njena suštinska integracija i funkcionisanje kao jedinstvene zemlje.

BP: Vratimo se Srbiji, vlada još nije formirana, Kosovo još nije “amputirano”, sve je na “stand by”...

Sonja Biserko: Koštunicina vlada je dovela Srbiju na ivicu haosa. On je nastavio politiku Miloševića drugim sredstvima i došao je do zida: prekinuo je saradnju sa Haškim tribunalom, vratio je Miloševićev kadar u sudstvo i policiju. Zbog svega toga prekinuti su pregovori o asocijaciji sa EU. Njega suštinski i ne zanima Evropa, koja se trudila da u proteklih nekoliko godina mobiliše Srbiju za evropske integracije. Srbija je primljena u PfP, CEFTA i uopšte ima veliku podršku Zapada. Pregovori oko vlade traju isuviše dugo s obzirom na veoma fluidnu situaciju u zemlji. MMF je prilikom poslednje posete Srbiji dao veoma nepovoljne ocene o ekonomskoj i monetarnoj politici vlade. Koštunica svoj ucenjivački potencijal vuče iz podrške policijskih i vojnih struktura ali i podrške tajkuna koji su manje više povezani sa ruskim kapitalom. Srbija je raj za pranje novca. Izveštaj State Departmenta doneo je podatke o tome da je Srbija centralna tranzitna tačka na balkanskon krijumčarskom putu. Znači glavna tranzitna tačka za prebacivanje heroina, kokaina, marihuane i ostalih sintetičkih droga, oružja i ljudi. Izveštaj takodje konstatuje da je korupcija endemska u Srbiji, da preovladjuje u pravosudnoj infrastrukturi zemlje.

BP: Upravo je obilježena četvrta godišnjica ubojstva Zorana Djindjića…

Sonja Biserko: Ni četiri godine nakon ubistva nije napravljen pravi napor da se osvetli politička pozadina tog ubistva. Zastupnik porodice Djindjić na tom sudjenju advokat Srdja Popović podneo je zahtev za proširenje optužnice, ali je njegov zahtev odbijen. Zoran Djindjić i posle četiri godine simboliše tu osnovnu dilemu srpske političke klase : Istok ili Zapad.

 
Berlin,

Peščanik.net, 16.02.2008.

Leave a Reply