Pad nadstrešnice u Novom Sadu, koji je odneo 15 života, uzdrmao je ne samo javnost u Srbiji, već i tri važna stuba na kojima se u proteklih pet godina zasnivao legitimitet vladajuće stranke. Posle svega što se dešava u poslednja dva meseca, postavlja se pitanje da li vlast i dalje može da se predstavlja kao graditeljska, pristojna i kao budućnost Srbije.
Građevinska industrija, naročito u prethodnih pet godina, zabeležila je izuzetnu ekspanziju. Vlast je oko ovog građevinskog buma, najviše u oblasti infrastrukture, izgradila mit o „Srbiji koja gradi“. Često se ističe da je u kratkom roku izgrađeno više nego ikada ranije, pri čemu se rezultati porede i sa periodom nagle modernizacije u vreme socijalizma. U svom obraćanju iz Brisela, Aleksandar Vučić upozorio je da politički naslednici neće moći ni da „kreče linije na putevima koje smo mi izgradili“.
Međutim, pad nadstrešnice razotkrio je tamnu stranu ovog naglog građevinskog rasta – kvalitet i cenu radova. Tokom novembra Vučić je više puta isticao kako je nakon ovog incidenta zavladala opreznost među svim akterima u građevinskom sektoru: „Niko ne želi da stavi svoj potpis i snosi odgovornost za bilo šta.“ Razotkrivanje komplikovane šeme podizvođača, uključujući i naizgled „fantomske“ firme, ukazuje na daleko širi sistem netransparentnog i potencijalno koruptivnog protoka novca kroz kapitalne projekte.
Otprilike u vreme kada je građevinski bum tek počinjao, vlast se suočavala sa najdužim i najmasovnijim protestima do tada (2018–2019). Ti protesti narušili su i domaći i međunarodni legitimitet vlasti, posebno kada je opozicija počela bojkot institucija. Upravo tada se oblikovao i drugi mit – o „pristojnoj Srbiji“. U provladinim medijima građanski protesti opisivani su kao nasilni i ekstremistički, a organizatori optuživani da pozivaju na „linč, silovanje, nasilje“. Sa druge strane, Vučić je svoju političku opciju počeo sve više da predstavlja kao glas „tihe većine pristojnih ljudi“.
Odmah nakon pada nadstrešnice organizovano je nekoliko velikih skupova u znak poštovanja prema žrtvama. Međutim, posle nekoliko nedelja opozicioni poslanici i odbornici počeli su sa blokadama institucija, dok su građani i studenti proširili proteste na kratkotrajne blokade saobraćaja. Tokom ovih blokada studenti su bili meta napada pojedinaca za koje se ispostavilo da su bili organizovani od strane vladajuće stranke. Gotovo svakodnevno pojavljuju se snimci automobila koji prolaze kroz okupljene građane, a takvi incidenti ne samo da nisu osuđeni, već su i podsticani od vlasti, pravdajući se tvrdnjom da se navodnim putnicima namernicima „skače po automobilu.“ Napadi pojedinaca u kapuljačama i naleti automobila ne samo da ugrožavaju bezbednost građana, već razbijaju i sam privid „pristojne Srbije“.
U isto vreme kada se bavio neutralisanjem efekata protesta 2018-2019. Aleksandar Vučić pokrenuo je kampanju „Budućnost Srbije“, uključujući i istoimeni Instagram nalog. Na narednim, bojkotovanim izborima 2020, lista „Za našu decu“ osvojila je 188 mandata, a sastav parlamenta bio je najmlađi u istoriji. Obećanje modernizacije povezano je sa naglaskom na unapređivanju mogućnosti za mlade, kojima je obećavana „digitalna budućnost“. Ovakve optimistične poruke o budućnosti Srbije jednako su važne, ako ne i važnije, u legitimaciji vlasti od negativnih poruka o prošlosti i političkim protivnicima.
Glasačka baza vladajuće stranke tradicionalno je starija, dok se mladi češće opredeljuju za opoziciju ili apstinenciju. Na svim velikim protestima u poslednjoj deceniji, masovnost je najviše zavisila od učešća mladih. Ipak, osim protesta 2017. godine, do sada nije postojala ovako jasna artikulacija mladih u kritici vlasti, niti je ikada došao do izražaja ovakav način organizovanja, koji potpuno zaobilazi postojeće političke aktere. Brzina širenja plenuma i studentskih blokada, njihovo prelivanje na srednje škole i efekti na širu društvenu mobilizaciju nemaju presedan u bliskoj prošlosti. Može li vlast i dalje tvrditi da predstavlja budućnost Srbije, ako joj se upravo ta budućnost sada suprotstavlja?
Vlast se nalazi u najvećoj krizi legitimiteta do sada. To nije samo posledica rušenja nadstrešnice, već i onoga što je taj događaj ogolio, kao i načina na koji je vlast reagovala na njega. Sada su dovedeni u pitanje sami temelji na kojima se vlast legitimiše pred svojim biračima. Vlasti koja tvrdi da gradi ruši se izgrađeno, njeno lice na ulicama je sve samo ne pristojno, a budućnost joj okreće leđa.
Vladajuću stranku ne zabrinjava toliko mobilizacija kritičara, koliko sumnja koja se uvlači među one koji je podržavaju. Trenutna kriza legitimiteta ne proističe prvenstveno iz delovanja opozicije i građanskih inicijativa, već iz činjenice da bi i oni koji su do sada bili bezrezervno za vlast mogli da se zapitaju: „Jesmo li zaista na pravoj strani?“ Suočen sa takvom krizom poverenja, Aleksandar Vučić obično poseže za dobro poznatim rešenjem – pozivanjem na izjašnjavanje. Na taj način, činom glasanja koji je biračima već dobro poznat i koji se ritualno ponavlja, nastoji se da se ukloni svaka sumnja među pristalicama. Taj bi čin, u suštini, služio samo ublažavanju posledica krize koju je izazvao pad.
Peščanik.net, 21.12.2024.
NADSTREŠNICA